С. Љепојевић: Београд не сме окренути леђа Републици Српској

Данас су притисци око Русије, а шта ће бити када на ред дођу слични притисци због Републике Српске? То је изузетно важно питање чији могући одговор буди многе сумње

Изузетна сложена ситуација у свијету рефлектује се и у српским земљама. Пртисци, полуистине и лажи, и у средствима јавног (дез)информисања, и у свакодневном животу. Свјетскоисторијски сукоб сваки дан добија нове обрисе, а у смутном времену потребни су људи који се анализом друштвених процеса баве детаљно и довољно дуго да понуде цјеловиту и објективну слику. Стога смо позвали Синишу Љепојевића, угледног новинара и публицисту, да изнесе свој угао на последња дешавања у свјетлу српског питања.

Какав је тренутни положај Републике Српске у склопу промијењених свјетских околности?
– Ово баш и нису суштински промијењене међународне околности. Криза дуго траје и ово сада је само виша, екстремнија фаза те кризе. Није јасно да ли би то могла да буде и завршна фаза дубоке кризе односа у свијету, али је сигурно да ће из њених рушевина изникнути неки нови међународни поредак. Његови обриси су већ јасни, видљиви су, али незахвално је предвиђати да ли ће актуелна криза имати још фаза. Тачније, нико се не усуђује да предвиђа, јер би, страхује се, криза којој сведочимо могла бити и фатална за многе на Планети.

Односе о којима говоримо обично зовемо геополитичке и геоекономске игре. У тим играма Република Српска је у заиста деликатном положају. Геополитички положај Републике Српске је на неки начин компликован и због тога што се темељи на два нивоа, или боље речено двије равни. Једна је да је она дио државне заједнице Босне и Херцеговине, а друга да је Република Српска по својој природи дио српског националног корпуса. Тај други ниво истовремено значи и да је Српска нераскидиво везана и за Србију као већинску земљу српског народа. То су датости њеног положаја.

Због тога је у геополитичкој игри Република Српска на удару, и као дио Босне и Херцеговине, и као дио српског корпуса. То значи да је „нападнута“ са двије стране. У овој вишој фази свјетске кризе, коју оличавају екстремно заоштрени односи такозваног колективног Запада, предвођеног Америком, са Русијо, а постепено и са Кином. То је више него очигледно. Такозвани колективни Запад, који је само подизвођач америчких радова, се већ 26 година понаша као да је Босна и Херцеговина његово приватно власништво. У преводу на политички језик, Босну и Херцеговину држи као своју колонију, али без икакве одговорности. Такав статус Република Српска не жели да прихвати и зато је на све агресивнијем удару Америке.

Истовремено, због заоштравања односа са Русијом, а ускоро и са Кином, Запад своју политичку агресију усмјерава према свима за које се вјерује да су руски савезници, па су тако на удару и Срби. Република Српска је у западној перцепцији означена као један од темеља српско-руског пријатељства и политичка агресија према њој се не може одвојити од те западне перцепције. Другим ријечима, Српска је под „баражном ватром“ и због пријатељства са Русијом.

У овој фази свјетске геополитичке кризе то је и основни разлог интензивних удара. На удару је и цијели српски национални корпус. То, међутим, отвара и односе Републике Српске са Србијом. Наравно, ти односи, будући да су природни, никада не могу доћи у озбиљно искушење, али не би требало искључити и неке поремећаје. Србија је независна држава и има своје стратешке приоритете – тако се барем тврди у Београду – које Запад условљава не само односима са Русијом, него и са Републиком Српском. Ријеч је прије свега о такозваном европском путу који се најчешће користи као инструмент притиска на Србију када је ријеч о Републици Српској. Отворено говорећи, Република Српска повремено има и проблеме са Београдом.

Рјечју, положај Републике Српске је због свјетских околности доспио у знатно компликованији амбијент , мада је он од самог почетка био компликован, али не овако агресивно.

Како коментаришете то што је Србију у УН гласала против Русије, као и пратеће изјаве из званичног Београда?
– Србија је гласала против Русије овога пута за суспендовање из Савјета УН за људска права. Сам Савјет нема моћ, може једино да тражи истрагу, и његова функција је углавном за дневнополитичку употребу. Гласање за суспензију неке земље је симболичко, и управо та симболика је оно што је Америка тражила.

Гласање Србије за суспендовање Русије није, међутим, само симболичко. То је трећи пут заредом да Србија у Генералној скупштини гласа против Русије и то би се већ, у ширем смислу, могло назвати издајом. Србија издаје Русију. И то и јесте издаја. У Србији многи вјерују да је ријеч о „малој, тактичкој издаји“ ,али то обично води ка великој издаји. А требало би увијек имати на уму да је Русија својим ветом спријечила америчко-британску иницијативу да Савјет безбједности Србе не прогласи геноцидним народом. Да ништа друго није урадила, то је нешто што Срби не би смјели никада заборавити. И сада Србија гласа против Русије. То је, није ипак претјерано рећи, срамна издаја.

Званични Београд тврди да је изворна одлука била да Србија буде уздржана али су онда услиједили снажни притисци са Запада и дошло је до промјене. Другим ријечима, Србија је поражена, капитулирала ју. Било је тврди се и уцјена, али каквих? Кога Американци уцјењују? У Београду тврде Србију, али познато је да Американци искључиво уцјењују личности.

Такође, у Београду се указује да Србија јесте војно неутрална али политички није, јер је на „европском путу“. Шта би то могло да значи не само за Србију него и за Републику Српску? Јер данас су притисци око Русије, а шта ће бити када на ред дођу слични притисци због Републике Српске. То је изузетно важно питање чији могући одговор буди многе сумње.

Наивна је политика која вјерује да ће притисци проћи ако се задовоље једни захтјеви. Не, томе нема краја ако се на почетку не заузме став. Наравно, Србија је у веома деликатном положају, али долази вријеме када би требало озбиљно да преиспита своју позицију.

Какав је Ваш став у вези гласања БиХ у УН?

– И Босна и Херцеговина је гласала против Русије. Испоставило се да је то био приватни посао политичког Сарајева, јер о томе није било сагласности Предсједништва, у ствари такве сагласности не би ни било јер је Република Српска против тога. Одлучну позицију Републике Српске уистину цијени добар дио свијета. У свјетлу актуелног стања у БиХ такво понашање и не чуди, није први пут.

Србија је у вртлогу специјалних операција Америке у којима се изгледа тешко сналази, иако у томе има дуго искуство на сопственој кожи. За илустрацију је и случај са летовима Ер Србије за Русију. Прво су ишлле дојаве о подметнутим бомбама а сада српске путничке авионе у неким земљама прате борбени авиони НАТО земаља. Кажу, прате их јер можда има бомбi у авиону. Бесмислено, као да војни авион у пратњи може да спречи експлозију бомбе. Ако је, међутим, вјеровати бившем америчком амбасадору у Београду Вилијему Монтгомерију, он је, како тврди у недавном интервјуу једном хрватском дневнику, рекао да је предсједнику Србије препоручио да прво смањи број летова за Русију а потом да их и укине. Монтгомери тврди да му је предсједник Србије то и обећао. Ако је тачно, онда то баца другачије свјетло на цијелу ситуацију са авионима Ер Србије, а ако се летови укину то ће значити увођење санкције. То тражи „европски пут“.

Како се одбранити од даље девастација Републике Српске и повратити ауторитет изворног Дејтона?
– Притисак на Републику Српску је заиста огроман и долази само са једне стране свијета, са Запада. Али, упркос томе Република Српска има могућности да се одбрани од притисака чији је циљ, очигледно, политичко уништење и развлашћивање. Познато је да снага сваког друштва потиче од његове унутрашње снаге и цјеловитости визије. Тако је и први услов одбране унутрашња снага и визија Републике Српске.

Апсурдно је да је Република Српска на удару Запада највише због тога што она тражи оно на шта има право а што јој је минулих деценија постепено одузимано. Дуго је Српска трпјела понижења и уцјене бјелосвјетских бирократа. Она заиста не тражи ништа више од тога – Српска само тражи поштовање Дејтонског споразума и Устава Босне и Херцеговине који из ње проистиче. То што тражи да се поштује закон и Дејтон и да не жели да више буде било чија колонија је постао и највећи политички проблем Републике Српске.

Република Српска се управо може одбранити оним због чега је нападају – Дејтоном; иако западни специјални и високи представници тврде да Дејтон није више битан. У том амбијенту апсурда невоља је што се међународни систем у ствари распао а са њиме и било какав значај и ауторитет међународних институција. Све је постало апсурдно. На примјер, Кристијан Шмит, који се представља као високи представник, намјерава да шаље извјештај о стању у Босни и Херцеговини Савјету безбједности Уједињених нација, а тај га Савјет није именовао. У ствари, у неком слободнијем тумачењу, одбио је да га именује. Шмит нема легитимитет.

У таквом амбијенту политичког насиља Републици Српској није лако да се одбрани и поврати ауторитет изворног Дејтона. Није лако али није немогуће. Основни услови су одлучност, подршка довољне већине јавности и изградња одбране кроз легалне, државне институције. Само широка институционална одбрана може да буде ефикасна. То у практичном смислу значи да све одлуке Републике Српске у одбрани својих права треба да буду институционалне и законски утемељене. Нико не може против институција, па ни Запад, утолико прије што његова моћ опада. Искуство нас учи да ни то неће да буде лако јер многи „представници народа“ и функционери државне управе и судства су нечији (страни) клијенти. Политичко Сарајево настоји да минира све што ради Република Српска и понаша се као да државна заједница Босне и Херцеговине и не постоји, али то не може битније да утиче на одбрану права Републике Српске.

У основи, судбина Републике Српске је у рукама њених грађана а у томе су, као што је већ речено, најважнији одлучност, храброст и снага да се истраје. Треба спровести оно о чему се говори и то ће онда постати нова стварност коју сви морају да прихвате. Мени се чини да то не само да је могуће, него да је готово извјесно.

Контрола границе по дејтонском Уставу била је у надлежности ентитета, а данас је гранична служба не само у надлежности Сарајева, већ је и политички инструментализована од Сарајева. Да ли су средства политичке блокаде централних органа једино што је преостало Републици Српској како би спријечила политичку злоупотребу тих органа у борби коју Сарајево води против РС и да ли је, с тим у вези, сада прави тренутак да Српска реализује одлуку Народне скупштине о враћању индиректног опорезивања на ниво ентитета?
– Индиректно опорезивање, или ПДВ, је и било на нивоу ентитета па је онда под изговором реформи пребачено на централу државне заједнице. Циљ је наравно био да се финансијском централизацијом ослабе ентитети и инструментализује власт над њима. Повратак на ниво ентитета се може урадити без чекања неког посебног тренутка, али можда је сада зрелије вријеме, јер очигледно је да политичко Сарајево све безобзирније показује да га уопште не интересује шта каже Република Српска. У таквом амбијенту Република Српска заиста мора, и може, да спроводи своју политику или политику својих интереса.

Е сад, промјене статуса граничне службе и полиције ће ићи мало теже, мада и ту постоје искуства ентитета, јер годинама је погранична контрола била на њиховом нивоу. Једно вријеме је, на примјер, и на пасошима писало „Република Српска“. Јединствена гранична служба је у теорији симбол територијалног интегритета једне државе или државне заједнице. И под тим формалним изговором је по вољи Запада и формирана у Босни и Херцеговини а са стварним циљем контроле ентитета, одузимања њихових права и централизације. Није тешко видјети да је главни циљ био развлашћивање Републике Српске.

Међутим, Република Српска ипак може да преузме пограничну полицију, јер у многим државним заједницама, или федералним државама, постоје таква решења. На примјер у Аустралији. Свјеж примјер је случај са тенисером Новаком Ђоковићем. Њега је на аеродрому, уочи турнира, задржала погранична полиција савезне аустралијске државе Викторија, а не федерална служба. Суштина је у законским рјешењима – закон мора да се поштује, а инфраструктура оног ко га спроводи ја мање важна.

Тако да је могуће да Република Српска, поврати своју пограничну службу. Свједоци смо до које мјере је та гранична служба на нивоу Босне и Херцеговине политички инструментализована, па забрањује улазак неким Србима из Србије под изговором да су пријетња „националној безбједности“. Сарајевски лидери откривају, међутим, да се то чини у договору са „евроатлантским савезницима“. Другим ријечима, наредили Американци. Ту долазимо и до основног проблема, Босна и Херцеговина је колонија самопроглашених колонизатора са Запада и напори Републике Српске да јој се врате документима загарантована права су у ствари и антиколонијална борба. А антиколонијална борба никада не иде лако.

Бојктот, или политичка блокада централних органа, је само један од политичких инструмената. Није једини али би могао бити последње средство. Потпуно је наравно јасно шта желе западни колонизатори, али Република Српска би морала да поведе рачуна ко је представља у централним органима. Ко су ти људи и чије они интересе заступају? Јер њихов глас се некако не чује!

Како видите будућност бошњачко-српских односа?
– Пре свега извините што избјегавам да користим назив „Бошњаци”. Тај назив је вјештачка творевина и остатак старих колонијалних времена. Истовремено, то је покушај националног обезличења босанскохерцеговачких муслимана.

Већ дуго западна политика генерише сукоб између муслимана и Срба чији је циљ сејање раздора и мржње, а не живот у миру. Али сам живот је на крају ипак јачи од било које политике и вјерујем да ће доћи вријеме мирног живота, или ако хоћете „суживота”, упркос болним ратним успоменама. У ствари, да се живи нормално, без страног уплитања, а на свакоме је, био он муслиман или Србин, да изабере како ће да живи и шта ће да мисли. Суштина је у стварању услова мирног живота, а то се може постићи и обновом специфичне босанскохерцеговачке институције комшилука.

Посљедњих деценија комшилук је као институција, како је то једном приликом указао Слободан Рељић, уништен, али није нестао и његова обнова је један од услова какве-такве нормалности. Наравно, много ствари се на жалост већ десило али, ипак, живот има неизбјежну снагу. Тога се Запад највише и плаши и зато константно генерише мржњу и политичку елиту корупцијом гура у одржавање лажи и ратних рана.

Ја се надам да ће се у живот вратити традиционална мудрост, и босанских муслимана, и Срба. Босанскохерцеговачки муслимани се, због свог етничког изворишта, разликују од друге религијске сабраће у бившој Југославији, они су словенског поријекла и задржали су у својим обичајима многе словенске традиције. Културолошки, у најширем смислу те ријечи, су ближи Србима него другима, јер православље дијели много сличности са поставкама самог ислама.

У реалном животу много је већи јаз између Хрвата и муслимана него између Срба и муслимана. То је заиста реалност коју знају они који живе у БиХ. То је једноставно тако и сви то знају. Има у Босни много ствари о којима се никада јавно не прича а једна од њих је и ова реалност.

Једном рјечју, ја вјерујем да је могућ суживот Срба и муслимана и да ће до њега једног дана неизбјежно доћи. Ово вјерујем на основу неумитности самог живота, али и личног искуства. Ја сам рођен и одрастао у Босни. Не би се смјело дозволити да грешке прошлости униште будућност. Нека вријеме и живот учине своје. Све друго је политика и трагично губљење времена.

Гдје се по Вама налази рјешење српског питања?

После распада Југославије поново се у јавности наметнуло и српско питање. Конвенционално мишљење је да српско питање у рушевинама бивше државе није ријешено и тврди се да су на Балкану преостала још само два неријешена питања, српско и албанско. Тај приступ је дио старог мишљења да је неко национално питање ријешено само ако цјелина једне нације живи у једној држави. То би на неки начин било и најбоље, али историја није била наклоњена Србима. Већина Срба је до сада живјела у једној држави у вријеме Отоманског царства, додуше у колонијалном статусу, а у слободи у бившој Југославији. Тога више нема.

Историчари су склони да вјерују да је кључни проблем српског питања географија. Срби настањују незгодно подручје које је од давнина геополитички инструмент великих сила. Времена се мијењају и са њима велике силе, али геополитика, када је ријеч о српским земљама, је иста. Балканолог Л. С. Ставрианос је одавно дефинисао Балкан као границу свијетова на којој су се ти одвојени свијетови борили за утицај. Али не би требало заборавити да је Балкан био и гробље великих сила. То сугерише да у ствари судбина оних који ту живе прије свега зависи од других, од великих сила. Највећи, и самим тим најмоћнији народ Балкана су Срби, и зато су велике силе одувијек жељеле да свој утицај међу српским народом обезбиједе његовим разбијањем на мање цјелине и последичним слабљењем његове моћи. Тако је и у садашњем времену и мало је вјероватно да ће се ту било шта промијенити у догледној будућности.

Ја, међутим, мислим да рјешење српског питања у овом времену није у томе да сви Срби живе у једној држави. Рјешење је да Срби остану Срби, да сачувају свој идентитет обликован специфичним историјским искуством. То је, у времену у коме живимо, основни изазов и рјешење. Као кључни проблем у том судбинском императиву су такозване европске интеграције, односно амбиција српске политичке елите да српске земље уведе у пројекат Европске уније, што у преводу значи губитак националног идентитета и државног суверенитета. То је тако за све народе по дефиницији, односно по природи европског пута, а за Србе то посебно важи јер је европски пут у основи и политички антисрпски. То је омча око врата српском народу.

Срби живе на територији Европе, мада се српски дио Балкана све до Другог свјетског рата у географији звао Блиски исток. Ипак, Срби су по свом бићу и културолном коду источњачки народ, тачније припадају култури источног Медитерана. Основу социјалног и културолошког идентитета и вриједносног система Срба, поред словенског поријекла, чини православна вјера. И то је чињеница, независно да ли је неко вјерник, да ли је црквен или невјерник. А та вјера је настала у Јерусалиму и развијала се у старој Сирији, за разлику од католичанства које је утемељено у Риму. Срби зато припадају том идентитету, свиђало се то некоме или не.

Зато сам увјерен, понављам, да је у овом тренутку рјешење српског питања у томе да Срби остану Срби и да сачувају своје национално биће. У преводу, српско питање могу да ријеше само Срби тако што ће, како би то рекао професор Мило Ломпар, дефинисати српско становиште. Без тога, ни ако сви Срби буду живјели у једној држави, српско питање неће бити ријешено.

Извор:
СТАНДАРД