Духовна хајдучија: Дефетизам и дечје сузе

Улоге су додељене, рекламна машинерија ради пуном паром, као и цензура. Ангажоване су и емоције, површне таман колико и интересовање; важно је пожалити уплакану децу, осудити агресију и позвати у лов на словенске звери

Ваљало би посумњати у добре намере и здрав разум онога ко прижељкује и призива рат.

Једнаку сумњу изазива бескомпромисни пацифизам који не увиђа и не признаје потребу за одбраном и очувањем највиших и најсветијих вредности. Премда имплицира да је он, дакле, пацифизам, та, највиша морална вредност – ради се о апсолутном дефетизму, и, парадоксално – апсолутизацији релативности. То је, међутим, могуће разумети ако схватимо да је ова флуидна међуигра главна карактеристика данашњице.

Отуда је могуће да се, са моралног пиједестала, проповеда како ништа није вредно борбе и жртве патетично оличених у „дечјим сузама“. То, међутим, значи да ништа није вредно ни труда. Они којима је дефетизам основни порив радо ће се, у сузе погружени, хватати дечјих страдања и дечјих живота.

Ни једна нација, вера, идеологија или територија, веле они – није вредна дечјег страдања. Томе се нема, начелно, шта замерити. Но, запитајмо се – о сузама које деце се овде ради? Да ли о сузама српске деце у енклавама на Косову? О сузама донбаске деце која су рођена и живе у страху? О сузама конгоанске деце у рудницима кобалта – неопходног за андроид уређаје са којих ће западни пацифисти да твитују о дечјим сузама? О сузама украјинских беба које су дословно „произведене“ за западне усвојитеље, довољно богате да себи приуште изнајмљивање материце – и које сада нису ничије?

Ни једно дете на свету не би требало, не би смело да пати и страда. Свет у којем данас живимо то апсолутно не допушта. Поредак чијем круњењу управо присуствујемо, увек је подразумевао патњу невидљивих и презрених, да би се на тој патњи жириле демократске, напредне, уређене земље, посебице њихове елите. Тек покаткад сазнавали бисмо нешто о судбинама тих патника, када, и само онда када би оне могле послужити као добар психолошко пропагандни комплет.

Глобализација никад није подразумевала једнаку расподелу среће, премда је настојала да пошасти и интелектуализовано безнађе дистрибуира где год је могла – зашто? – јер је и то згодан начин за ширење корисног дефетизма, посебно код осећајнијих људи. Наиме, некима је неосетљиво морално чуло посве задовољно када се диспропорције оправдавају цивилизацијским ступњевима или разликама у личним способностима и уложеном труду.

На сиротињу обода Европе, погледа упртог у ухрањени, намирисани, силиконизовани Запад лако се примила бескарактерна чежња за угодношћу, сугестивно названа „бољом будућношћу“. Сва тлапња о „уређеним државама са демократском историјом“ у коначници се свела на „Мекдоналдс“ (храну која има укус хартије у коју је пакована), брендирану одећу (памучне крпе по папреној цени) – заправо, демонстрацију прогреса, његов симбол више него суштину; у наивну жељу „да нам буде лепо“ и да живимо у хедонистичком самозабораву.

Тај је хедонизам управо разлокао моралну чврстину. Да би му се препустио, човек (Западњак колико и човек цивилизацијске периферије) је морао да плати цену: своје име, своју територију, своје ресурсе, своје физичке и интелектуалне снаге ставио је у руке транснационалних, глобалних финансијских чудовишта. Тек када су она нахрањена и он може добити своју чашу меда. Но, знамо да она без чеше жучи не бива. Човек је морао да се постепено одрекне сваког елемента идентитета, сваке везаности, на концу и способности самосталног преживљавања без тачно одређене мере (по заслузи) глобалне благодати. Систем социјалних бодова, над којим се згражавамо, неформално већ увелико постоји на Западу. Зна се шта треба мислити, говорити и радити да би нам било добро. Покрет „cancel сulture“ и пандемијска хистерија, да и не помињемо патолошку словенофобију, сада о томе говоре врло речито.

У превртљиво, променљиво, нестабилно и нестално доба Водолије људи су постали проточни бојлери који се час посла испразне од садржаја за који тек што су се загрејали; безобличне, безидејне, бесполне, бескрвне химере које мењају свој систем идеја као доњи веш (отуда се и доњи веш скида лако, без размишљања), ничије бебе сурогат мајки, без благослова крвне везе, порекла и трајања.

Величање индивидуалности и разума довело је до раскида са прошавшим, зато је лако „кенселовати“ ма шта. Нови човек је човек дисконтинуитета, човек Царства Земаљског у којем се успех мери новцем, срећа доставља на кућну адресу (изнајмљеног стана) путем телефонске апликације, а плаћа кичмом и менталним здрављем. Он (је научен да) верује да живи у најбољем од свих светова, а који се опет непрестано мења захуктало срљајући у прогрес.

Данас присуствујемо потресима који се резултат унутрашњих парадокса тог света. Будући највишом тачком прогреса, он је савршен и такав треба и да остане; али прогрес подразумева непрестане искораке, непрестано усавршавање, непрестану промену. Он је крајњи резултат еволуције у коју се беспоговорно верује – а опет, тачка у којој би се „еволуција зауставила“ је оксиморон, дисконтинуитет континуитета, лепотица која чупа ребра и уграђује импланте не би ли постала још лепша, док се не преобрази у наказу. Свет је породио недоношчад – менаџерску масу која живи на развијању и неговању вештачких потреба; потребе су све новије и све веће, посредника и посредованих све више, а ресурса и произвођача све мање и све су гладнији. И они желе свој макијато у Риму, своје зелене палме и шарене лаже, маникиране нокте и срећу коју „Алиекспрес“ добавља по акцијској цени до центра за мигранте. Коначно, она два гроша која је „баба дала да се ухвати у коло“ инфлација мултипликује у двеста, две хиљаде, два милиона, а коло напредује у хипнотички транс рејв журке. Неки су се већ освестили и у недоумици се осврћу око себе, питајући се – где је смисао овоме? Други настављају да аутистично танцују у месту, дувајући у пиштаљке и мантрајући „the current thing“, актуелну тему.

Данас је та тема осуда рата (док ово пишемо, у нас ће она добити локалну типизирану варијанту – демократску недозрелост крезубог народа); улоге су додељене, рекламна машинерија ради пуном паром, као и цензура – да дочека оно што би незаинтересованост просечног корисника Интернета случајно пропустила кроз свест. Ангажоване су и емоције, површне таман колико и интересовање; важно је пожалити уплакану децу, осудити агресију и позвати у лов на словенске звери.

Али, хоће ли јуришници са медија и друштвених мрежа бранити овај посрнули свет? Или ће се само сврстати бојењем актуелним бојама? Сва је прилика да би први напустили брод када би имали мрву пацовске животне сналажљивости; уместо тога, срашће са његовим трулим труплом и на њему паразитирати. Дефетизам, брига за своју сопствену задњицу на преосталој дасци само ће се до извесне мере поклопити са пацифизмом: убрзо ће се разобличити у својој наготи.

А спасени могу бити само они који умеју, или науче, да пливају, иако је копно четрдесет дана далеко.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ