Опрости, Русијо!

Пише: Михаило Меденица

Нисмо говна, говна су у наше име гласала против тебе, али ми смо гласали за та говна, дакле- ипак смо говна!

Пишем бесан, вероватно не бих требао тако, али не желим да сачекам јутро, доста ми је више јутра паметнијих од ноћи јер то је бедни изговор да вазда за гадост тражимо разлог и оправдање.

Нема разлога, нема изговора, нема оправдања за беду коју смо ти учинили, вољена Русијо, и нећу се крити иза изговора да то није моја власт, да их презирем, да нисам гласао за њих, да ме ни у чему не представљају јер то је лаж иако је свака реч истинита!

Није се Србији догодио Вучић већ се Вучићу догодила Србија, баш по његовој мери скројена: подрана и одрпана, флека обична…

Да смо другачији и он би чинио другачије!

Ћутао би, бедник, док Србија говори, а овако Србија ћути ко сеоска млада на поселу и само трепће загледана у ђувегију…

Обожава га и презире, једнако, у исти мах, воли оно најгоре од себе у њему и диви се ономе најбољем од њега у себи!

Најбоље од њега смо ми овакви, ми који не знамо ни Србију волети искрено, часно, без поганих примисли већ онолико колико нам треба, колико можемо да сабијемо у алава уста и гузице.

Опрости, Русијо, но кад не волимо мајку како волети мајчицу?!

Кад су нам Дечани превисоки како да нам Кијевопечерска лавра буде потаман?!

Кад нам је Хоча превелика јер не схватамо зашто је ВЕЛИКА где ће нам неки Доњецк или Луганск бити комотни?!

Опрости, јер ми себи очигледно јесмо опростили све што смо вољно згрешили…

Вољно смо брука предака и потомока!

Вољно смо беда на јаслама славе!

Вољно се „причешћујемо“ кидајући месо једни другима, копајући очи ономе ко се усуди да погледа, ломећи ноге ако се дрзну да закораче…

Народ распећа који распећа раскива и налаже фуруне.

Народ за којег су његови најбољи страдали да би смо се данас разазнавали по смраду уместо образу…

Опрости, Русијо, и ако ти је за какву утеху и против себе би гласали, и гласали смо…

Па, ми прадедовину продајемо за полован ауто и пар вештачких сиса, а нећемо тебе која си пострадавала са нама и за нас!

Опанак нам је тесан али је патика таман, па нек је и без ђона. Нек савијамо прсте у њој, кад свијена кичма стане у сваку кожу куд неће нога у сваку патику…

Заклиљемо се у село и сељака а праотачка нам гробља у трну и коприви. О задушницама мртви устану за наше душе…

Опрости, Русијо, ја себи не могу!

Балега сам!

Да нисам не би балегари владали Србијом, ови, они, свакојаки…

Не би нико владао, заправо, већ служио Србији, но у земљи понизних слуга и дворске луде су аристократија.

Нисмо говна, говна су у наше име гласала против тебе, али ми смо гласали за та говна, дакле- ипак смо говна!

Нисам гласао, чини ли ме то бољим од оних који јесу?

Не, ни мало, познајем се по смраду а не образу, да није тако не би се Србија догодила Вучићу…

Извор:
ДАВ У ЈЕДАН