Никола Јовић: Срби нису издали

Стефан Димитријевић, јунак са слике, био је истакнути српски патриота, погинуо пре неколико дана у борбама у Луганској области.

Купио сам преко једног пријатеља пре неколико дана књигу “Руси нису издали” аутора Бориса Земцова, руског писца и добровољца који је заједно са преко хиљаду Руса учествовао у рату у БиХ, Крајини и на Косову са браћом Србима и о тим догађајима оставио вредна писана сведочанства.

Листам тако ту књигу, скачући од нестрпљења с почетка на крај и обрнуто, упијајући сваку реч и потврђујући оно што сам од раније знао- Руси су једини народ с којим имамо то војно, добровољачко, мученичком и херојском крвљу запечаћено ратничко братство, поред свих осталих врлина и особина наших и свих других братских народа.

Вековима су они долазили код нас да се боре у нашим ратовима и ми одлазили да се боримо у њиховим иако је реч о истим, заједничким ратовима против истих, заједничких непријатеља. Исто је и сада.

Када је реч о овом последњем, трајућем руском рату, Срби нису издали, као ни Руси 1991-1999. године. Стефан Димитријевић, јунак са слике, је само једна потврда више у прилог томе. Стефан Димитријевић је рођен 1989. године у Београду, као беба близанац. Био је истакнути српски патриота, учесник свих протеста, патриотских шетњи, гомиле хуманитарних акција…Такође је његова огромна људска и јуначка величина (у сваком смислу те речи) виђана на барикадама на КиМ и свуда где је било потребно и где се бранило Српство.

У Новорусију је први пут отишао на самом почетку сукоба 2014. године, тј. када су Доњецка и Луганска Народна Република прогласиле независност и потврдиле је те одбраниле у “ватреном крштењу” , свим потоњим борбама и жртвама које трају и данас. Око годину дана је тада био тамо као добровољац без икакве накнаде, без и једног динара, рубље, гривне или долара надокнаде из простог разлога- пара тамо нема, коме је до плаћеништва иде на другу страну где је Ујка Сем главни спонзор и финансијер. Ту се бори, живи и умире за нешто много скупље и ненаплативо; за идеале, за веру, за људе, за земљу и Небо.

У Србији је по повратку осуђен на условну казну затвора, као и сви ми остали. Међутим, вратио се у свој нови дом, напуштајући опет Србију ради нове-старе Новорусије тј. Славјаносербије. Јер ми смо народ Вука Исаковича, народ сеоба, ратника, заштитника, граничара, хероја.

Добио је пасош ЛНР где се трајно настанио- у Луганску, пре 2-3 године. У борбе се поново укључио ове године када је уз руску специјалну војну операцију почело и коначно ослобођење Донбаса од нациста из Кијева и њихових ментора.

Стефан је погинуо пре неколико дана у борбама код места Лисичанск, у Луганској области. Погинуо је када је оклопно возило у ком се налазио погођено непријатељским пројектилом. Он је успео да се извуче из запаљеног возила у коме су страдали његови саборци, али је преминуо од задобијених повреда. Тако се угасио живот овог одликованог и награђиваног Србина који је положио свој живот на олтар васкрса Славјаносербије и тако ће као и Христос Васкрснути када буде Други Долазак Његов. Срби нису издали.

Преко 200 нас је било у Донбасу, неки су остали неколико месеци, неки неколико година, неки ће заувек. Живи или мртви. И једни и други и трећи и четврти сведочећи да је ово наш рат макар колико је руски рат било све од 1991. до 1999. што се дешавало код нас. Исто колико је руски рат био Први српско-турски рат из 1876. године који је као главнокомандујући српске војске уз хиљаде руских добровољаца предводио генерал Михаил Черњајев. Исто колико је српски рат она Бородинска битка где се у борби Руса и Француза (и свих осталих европских народа, сем Срба!) , на руској страни боре хиљаде Срба и чак десет српских генерала!

Могао бих набрајати и говорити овако до сутра. За сада доста, уз то што ћу за крај окачити одломак из предговора своје књиге “Сведок руског пролећа”, коју од данас, поред осталих, посвећујем и Стефану, заслужено га додајем у вечити споменар српско-руског добровољаштва, у пантеон тих највећих и најславнијих синова наших братских народа;

“Ову књигу посвећујем мом вршњаку (из периода писања ових редова и из периода његове херојске погибије): Максиму Медведу, који је са 22. године погинуо у рејону доњецког села Лисје, упавши у заседу украјинских војника; Константину Богословском, старом 20 година, који је погинуо на брду Заглавак, борећи се у Војсци Републике Српске са осталом браћом Русима, саборцима и добровољцима из Русије, против муслиманских снага у рату у БиХ, 12. априла 1993. године; Споменку Гостићу, 15-огодишњем борцу ВРС погинулом 20. марта 1993. у рејону села Јовићи, борећи се против муслиманских снага и свим осталим знаним и незнаним младим, голобрадим борцима и добровољцима из свих ратова са краја 20. и почетка 21. века.

Такође, књигу посвећујем мом херојски страдалом пријатељу и саборцу из Донбаса, Димитрију-Саши Јојићу, који је погинуо јула 2017. године на једном другом (али суштински истом) ратишту, у пустињи Сирије, борећи се са руским војницима против Исламске Државе, бранећи хришћанство у његовој колевци, оправдавши своје име, поставши прави ратник и следбеник Светог Димитрија.

Своје место међу почаснима и заслужнима мора наћи и Едуард Лимонов, чија књига „Смрт“ , која говори о пишчевим искуствима из периода његовог ангажовања на територији Републике Српске и Републике Српске Крајине, као и Придњестровља и других делова бившег СССР, кроз улогу новинара-репортера, писца-хроничара, али и ратника-добровољца је пресудно утицала на мене и „преломила“ ме да ово дело угледа светло дана.

Свима горе наведенима, као и бројним другима, знанима и незнанима, мојим саборцима, сапутницима, сапатницима и сведоцима истог заноса, посвећујем ово дело. За помоћ српском народу током НАТО бомбардовања СРЈ и рата на Косову и Метохији, вечно хвала Анатолију В. Лебедеву, несрећно погинулом 2012. године, као и свим руским добровољцима који су са Србима бранили нашу колевку, свету српску земљу Косово и Метохију.

Посебно место овде мора наћи, као и у мојим молитвама, монах Роман Серафимович Малишев, који је попут славних српских свештеника-ратника поред крста узео и мач и погинуо у БиХ 1994. године бранећи православље на делу и тако посведочио оне Његошеве речи: „У нас би крст давно посрнуо да није било мача који га је бранио.“

Сутра ће бити наша последња битка.
Завтра наш последний бой.

Извор:
МАГАЦИН