Ђурђица Драгаш: Ми знамо шта су Пребиловци

Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена. Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма “Пребиловци – тамо и камен има ожиљак” у глави ми је била само једна мисао – живот је чудо, страшно, сурово и блиставо чудо!

Како другачије објаснити оно што се у том херцеговачком селу десило 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Како другачије појмити то што и данас, упркос свему, у Пребиловцима живи 40-ак људи, што се чује дечји смех и црвкут птица?! Јер, као што рече један од учесника филма, ни птице неће да певају ако немају коме!

А свака птица, сваки камен, сваки комадић неба над Пребиловцима сведоци су тог чуда званог живот.

Сведоци су и људи, Пребиловчани, Херцеговци, тврди као камен и сјајни као сунце.

Показивао је њима живот сва своја лица. Терао их је да опстану на оскудној земљи, под неумољивим сунцем, на раскрсници путева и цивилизација. И живели су, стварали, отимали земљу од камена и црпили њену снагу. Рађало се и страдало, гинуло, робовало и ослобађало, ал’ никад није свануо дан попут 4. августа 1941. Показао се живот тог врелог летњег јутра у свом најмрачнијем облику. У облику усташке звери жедне невине крви.

Тешко је и описати оно што се тог, и наредна два дана, дешавало у Пребиловцима, у сточним вагонима којима су жене, деца и старци отишли на пут без повратка. Нема речи довољно дубоких и мрачних да опишу бездан јаме Голубинка у којој су скончали. Јаме из које нико није изашао!

Немо сам гледала кадрове снимљене на херцеговачком кршу, слушала изводе из сведочења крвника и жртава, болне речи потомака који страдање носе у сваком, најситнијем делу свог бића.

Није се у мраку београдског биоскопа чуо ни глас, ни уздах, ни суза. Навикли на невољу, тврди на сузи, ћутали су Херцеговци. Ћутали смо и ми, сапатници, браћа и сестре по муци.

Ћутали смо и стезали песнице, немоћни пред злом, неописивим и несхватљивим.

Попустило је срце тек пред новим налетом живота. Попустило је око, слушајући како се у рањеним Пребиловцима, међ’ гаравим зидинама, до краја рата родило 19 девојчица и 18 дечака иако је у селу остало мање од 200 становника. Јецала сам, од туге и среће, кад сам чула да је једног Јована 1962. године читаво село пратило у војску. Јована, првог стасалог регрута после 1941.

Потресле су ме, болно и дубоко, готово нестварне сцене снимљене у новембру 1990. када су се у Голубинку спустили спелеолози и потомци, тражећи кости жртава које су дуго, предуго чекале на то. Следиле су ме речи човека којем је у том бездану нестала читава породица.

Док су на светлост дана изношене кости, остаци гардеробе, дечјих ципелица и укосница-узвикнуо је потресно, али некако неописиво достојанствено – Људи, ево наше дјеце.

Ма, може ли ико да појми бол тог човека, питала сам се док сам слушала уздахе и јецаје који су разбијали мук у сали.

Гледала сам запањено жене док смирено и потпуно одлучно перу кости и ваде блато што га године накупише у лобањама. Откуд им толика снага?!

Питала сам се и откуд толика мржња у онима који су 1992. минирали цркву у коју су тек неколико месеци раније положене кости мученика?! Какво то зло живи у људима који ни мртвима не дају мира?!

Пребиловци су опет били у пламену, живот је поново стао, умирио се, сакрио се испод срушених кућа, згаришта цркве и костију расутих по камену.

Ал’ скупили су их Пребиловчани поново, подигли и њима и себи величанствен храм. Рашчистили су рушевине и кренули изнова…по ко зна који пут!

Живот, гажен и убијан, ал’ ипак тако вредан и сјајан, вратио се у измучено село.

Потомци оних које је прогутала Голубинка, упркос свему, газе пребиловачким стазама, радују се сунцу и киши, ветру и небу.

Њихова деца доказ су победе над злом, али и вере која их никад није напуштала!

Плакала сам те вечери за Пребиловцима, али су ми у мислима били сви наши бездани у којима и даље леже кости мученика. Плакала сам за свим безименим, заборављеним, неожаљеним жртвама.

Туговала сам за својим стрицем Јованом који није дочекао позив за војску и тетком Десом, девојчицом која није дочекала да одрасте. Јецала сам за својим Дивоселом које је, неким чудним усудом, страдало баш истог дана кад и Пребиловци. За Дивоселом, у којем живот ипак није васкрсао као у Пребиловцима.

Плакала сам, али сам из биоскопа ипак изашла с надом, уверена у оно што рекох на почетку- да је живот чудо….страшно, сурово и блиставо! И хвала колегиници, ауторки филма Сањи Драгићевић Бабић, на тој спознаји! Хвала у име свих нас који знамо шта су Пребиловци!

Извор:
ЈАДОВНО