Питам се, питам се: где ће се српски пòломи зауставити?

Отворено писмо Одбору за стандардизацију српског језика поводом „босанског“ језика

• Овај текст је упућен на четири најодговорније „државне адресе“, и Политици и Новостима
• Из српског буџета може се студирати само на српском језику, а на страним језицима – по стриктно одређеним правилима и на утемељеним језицима
• Ако „Бошњаци“ хоће да „сакрију“ једну истину, они то могу чинити тамо где се српска реч не чује, али на српском државном универзитету таква се обеспамећеност не може замислити
• Тај босански језик „устројен“ је у септембру 1993. и сад би његови „уштројитељи“ хтели да њихова памет важи и за много оних векова током којих су „Бошњаци“ (макар од Адама до Броза) били – Срби.
• Министарство просвете, науке и технолошког развоја одавно је темељито урушило и српску школу, и српску науку, и све чега се дохватило

Пише: Драгољуб Петровић,
слависта и лингвиста

Као стари (и, формално, „неразрешени“) члан Одбора за стандардизацију српскога језика, потписник ових редова, из више извора, сазнаје да се на Групи/Катедри/Одељењу/Департману/Одсеку (не знам како се то зове) за српску књижевност и српски  језикДржавног универзитета у Новом Пазару уводе предмети/курсеви „језика“ за које је Одбор за стандардизацију давно рекао да не постоји нигде у свету („босански“), али да је он већ постао знаменит по томе што уз њега иде и некаква „књижевност“ која није његова него некаква друга и не зна се чија („бошњачка“).

Тај босански језик „устројен“ је у септембру 1993. и сад би његови „уштројитељи“ хтели да њихова памет важи и за много оних векова током којих су „Бошњаци“ (макар од Адама до Броза) били – Срби.

Како ће се они у Босни (и Херцеговини), сами са собом, договарати о томе „кад су били у лажи, а кад у истини“, Србију то ни на који начин не мора занимати, али их вреди упозорити на то да се на њеним универзитетима и из њеног буџета може студирати само на српском језику, а на страним језицима – по стриктно одређеним правилима и на утемељеним језицима: може енглески и румунски  јер уз њих иду и енглеска и румунска књижевност, али не може „босански“ јер је тај језик „клепан на погрешном наковњу“ и остао без књижевности, а оно што се „потура као његово“ вишеструко је бесмислено.

А и то треба темељито „протрести и проветрити“ (веле неки да се то може чинити и преко нек[акв]их „силабуса“ – који се негде чувају као озбиљна „државна тајна“). И најпре видети како то функционише по међународним билатералним правилима, тј. да ли су то што хоће у Србији „Бошњаци у својој БиХ“ уредили с Хрватима, Црногорцима, Србима, Мађарима па им сад остаје једино да то са Србима „опосле“ у Тутину и Карајукића Бунарима и да тамо Меши Селимовићу и Осману Ђикићу потпишу нове „бошњачке крштенице“ и да их тако свуку на ону своју („бошњачку“) памет која се још није потврдила ни дотле да би им опанке могла притегнути.

Хоће ли „Старија бошњачка књижевност“ почињати од Адама или само од Авде

Ако „Бошњаци“, дакле, хоће да „сакрију“ једну истину, они то могу чинити тамо где се српска реч не чује, али на српском државном универзитету таква се обеспамећеност не може замислити. Као што се не могу замислити ни две истине о историји истог језикабудући да је она пр[а]ва досад оверавана небројено пута, а она друга тек стигла „зналцима“ који су од свих знања овладали једино онима како се језику треба ругати. И причати да је „босански језик“ старији од свакога другог, а „бошњачка књижевност“ богатија од сваке друге своје посестриме која се на балканском књижевном пазаришту може појавити (па се она мери по томе да је само у 20. веку има „за два универзитетска курса“, а кад стигне и она „из рашког и санџачког краја“ – биће је макар још толико; а свему томе њени ће периодизатори додати и објашњење хоће ли „Старија бошњачка књижевност“ почињати од Адама или само од Авде).

Србија школује кадрове за језик који се руга и српском језику и српском имену

И то би могао бити „стручни аспекат“ проблема пред којим се налазимо: онај чудан страни језик, с књижевношћу која није његова, већ се дуго, илегално, увлачи у Студијски програм Српска књижевност и језик на Државном универзитету у Новом Пазару и тако Србија школује кадрове за језик који се руга и српском језику и српском имену. И све се то чини по налозима и под надзором Босанског националног већа (БНВ), највише инстанце за сертификовање „бошњачке памети“. Испоставило се, наиме, да за такву памет кадрове не треба школовати и да је за њу довољно имати сертификат који БНВ издаје од 23. маја 2013. године, с овером трочлане комисије састављене од универзитетских професора српске књижевности са Државног универзитета у Новом Пазару – на коме нису засноване студије „тога чудног страног језика“, па се сад Елма и Есад споре око тога ко се у свим тим игранкама успешније наругао Србима и српском школству.

Увођење образовног система стране државе на просторе суверене Србије

Те појединости сматрам довољним за предлог да се српско Министарство просвете, науке и технолошког развоја умеша у свој посао, да испита улогу БНВ у Есадовој и Елминој трговини сертификатима и да утврди до које је мере све то део пројекта за увођење образовног система стране државе на просторе суверене Србије. То Министарство одавно је темељито урушило и српску школу, и српску науку, и све чега се дохватило.Помињем о томе тек покоји министарски подвиг у разарању темеља српске будућности.

Нека први буде онај који је и најтрагичнији: Завод за уџбенике, као најзначајнија институција српске културе и духовности, бачен је у блато и сведен на ранг вашарске тезге поред Каленићеве или Лиманске пијаце.

Други је из њега проистекао: Министарство је лиценцирало 78 страних и домаћих пљачкаша и лопужа за српско уџбеничко тржиште и уредило да у њихов круг најуспешнијих ускоче најуспешнији српски кољачи у прошлом веку – хрватске усташе и њихови немачки нацистички заштитници и ментори (да доврше оно што камом и метком нису успели и да, узгред, изнесу из земље 90% вредности „српског уџбеничког тржишта – на годишњем нивоу“).

Трећи је ситнуљав, али лепо оверава меру министарске памети која – уводи лекторат „хрватског језика“ на Одсеку за српски језик и лингвистику истога дана кад се у Загребу прославља укидање Катедре за српски језик основане 1874. године.

Санџачким школама дата сагласност да могу изводити наставу на „босанском” језику

Четврти је посебно занимљив по томе што је, уз распродају српског школства, Министарство почело да распродаје и српски територијални и национални суверенитет: пре десетак година, неки неовлашћени чиновник, „Бошњак“ (не знам да ли из Министарства или нек[акв]ог завода) послао је„санџачким школама сагласност“ да могу изводити наставу на „босанском језику“. И тиме призвао „бошњачку окупацију Санџака“.

Министарство издржава школе на страном језику и на иностраној памети

На ту велику међународну провокацију (да не кажем – свињарију) Министарство је остало и немо и глуво и пристало да, на терет сопственог државног буџета, издржава школе на страном језику и на иностраној памети (по истом обрасцу по коме је Броз „школовао наше домаће Арбанасе“ по памети која је уобличавана у Тирани).

И тиме је Министарство пристало и на одрицање од суверенитета над делом своје територије и на ампутацију његове језичке суштине и његове историје. Одбор за стандардизацију српскога језика упозорио је тада да се језик именује по народу-носиоцу(и да се може звати једино „бошњачки“), али су Авдо и Туњо одлучили да „истрче испред историје“ и да имају „готов језик“ кад тамо истребе и Србе и Хрвате.

Из студија на српском језику уклонити све „босанске језике“ и све „бошњачке књижевности“

Србија у Босни на такво кумство није могла утицати, али је то у Рашкој морала спречити. Необавештени српски министри тога се „нису сетили“ и сад Државни универзитет у Новом Пазару служи Бошњачком националном вијећу као киоск кроз који се најуспешније шире и „босански језик“ и „бошњачка памет“ – на рачун српскога државног буџета. И због тога српско Министарство мора удесити да се из студија на српском језику уклоне сви „босански језици“ и све „бошњачке књижевности“, као и да се повуку они програми који су већ сертификовани; и да све то важи макар док се о целом проблему не постигне међународни билатерални споразум.

Пети је практична потврда свих претходних: Министарство је почело да распродаје и затвара српске школе и да на њиховим местима отвара друге, под неким чудним именима: „Привредни суд у Краљеву, решењем Фи. број 99/2016 уписао је у судски регистар, у регистарском улошку број 5-288-00, ОШ Khalifa bin Zayed Al Nahyan, податке: Брише се Основна школа »Растко Немањић Сава«, Дојевиће. Уписује се Основна школа Халифа бин Заид Ал Нахјан (Khalifa bin Zayed Al Nahyan), са седиштем у Дојевићу, Фи број 99/2016 – из Привредног суда у Краљеву, А–1250“.

Нема више.

Све је распродато.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ