Украјински метак за Европу

Украјина и Европа – амерички вазали

• Слободе на Западу за слободне људе бити неће, докле год је Америке као хегемона
• Ни данас не бисмо видели огољену праксу Запада да нису остали без озбиљних противмера
• Право на апсолутну слободу има само амерички хегемон; послушни вазали имају право на релативну слободу; а сви остали имају право на смрт или ропство
• Политика се одавно не меша у друга поља, она је прожела сав западни свет и потпуно га потчинила
• Европа заправо бојкотује руску робу. Нема ту санкција, јер се санкције не могу намицати некоме ко сву ту робу поседује
• Јесу ли европски политичари толико глупи да не виде покушај Америке да их претвори у робље, или су само масно потплаћени

Пише: Славко Живанов

Руска интервенција у Украјини променила је много штошта већ сад, а вероватно ће се у будућности верификовати као још један прекретнички историјски догађај који, не само што је окренуо нови лист у међународним односима, него је означио и почетак нове епохе у коју свет улази. Нови светски поредак није се поштено ни укоренио, а већ је значајно уздрман од стране озбиљног, снажног контраглобалистичког политичко-безбедносно-економског дива стасалог на осовини Русија-Кина.

Спољна политика Русије већ десетинама година указује на своје црвене линије отворено, јасно и недвосмислено. Запад на то одговара типично ватикански, шпекулантски и џукачки, одричући Русији право на било какаве интересе, а нарочито безбедносне. Сада Запад, суочен са гвозденом одлучношћу руске армије, такође поступа у складу са властитом суштином – бескрупулозно, искрено и бесавесно. Ни данас не бисмо видели огољену праксу Запада, која формулише њихову суштинску природу и карактер, да нису остали без озбиљних противмера. Запад је заправо толико очајан да му није стало да прикрије своју бестијалну срж. И тиме су разорили и најтврђи руски оптимизам и наду да су њихови западни „партнери“ можда више противници или конкуренти, али не и заклети смртни непријатељи. Сада и руски параолимпијци знају шта о њима мисли Запад, само зато јер су Руси. Чак су и они дошли под удар растуће мржње чији је циљ крематоријум.

Америка и њени вазали не могу више ничим да сакрију жељу и намеру да униште све руско, а особито руски суверенизам, спроводећи безобалну, грубу империјалистичку политику поробљавања и експлоатације. Они јасно огољују начело сопствене политике да је „добар Рус – мртав Рус“, а да право на апсолутну слободу има само амерички хегемон; да послушни вазали имају право на релативну слободу; а да сви остали имају право на смрт или ропство.

Над тим, све оне очи које пажљиво прате промену међународних околности изазвану не само руском интервенцијом, него, интервенцијом Америке и Енглеске на интервенцију Русије, могу да уоче лако предвидиву агенду поступања западне алијансе према свима који тој алијанси не припадају. Сви који себе не виде у тој алијанси, или сви које алијанса не жели у својим редовима, могу да се пронађу или на њеном јеловнику, или међу остацима поткусуривачког процеса у реду за коначну пропаст.

Ова тешка и ужасна чињеница не може бити толико непријатна колико је лековита за уочавање, препознавање и прихватање истине. Она је попут оштрог бола који угрожен орган шаље телу. То је својеврсан Ес-О-Ес сигнал вапијућег. Ако биће препозна опасност и правилно схвати упозорење – спашће се, ако га игнорише – умреће.

На другој страни, сви они слободномислећи појединци који живе у корпусу западне алијансе могу лако да уоче размере и дубину контроле јавног живота коју спроводе управљачки центри моћи, око којих се окреће цео англоцентрични систем. Цео свет може да се увери да на делу не гледамо уплитање политике у спорт, науку, културу, образовање, туризам, економију итд, него видимо апсолутно потчињавање ових области тоталитаристичкој хегемонији центара моћи који свиме управљају. Политика се одавно не меша у друга поља, она је прожела сав западни свет и потпуно га потчинила, а особито је то учинила оним сферама друштвеног живота у којима се окреће новац. Чини се да је и сам НАТО део те потчињене структуре, као да неки паралелни управљачки механизам диригује сваковрсним регулацијама и покретачким принципима свих сегмента западног света по неформалним, али беспрекорно функционалним командним ланцима.

Аутодеструкција и профитерство

Западни свет одбацио је сва своја лажна својства: слободарство, критички осврт, владавину права и правну државу, слободу мисли, изражавања и делања, дијалог… Одбацио је целокупну агенду суштинских састојака Универзалне декларације о људским правима, да би показао своје лице дресираног зомбија којем управљају неки људи чудних начела. Рецимо, ако Немац, Фанцуз или Италијан одустану од куповине јевтинијег енергента којег има у изобиљу, да би се определили за имагинарно скупљи (којег заправо нема) тешко бисмо то могли да разумемо као ма какву нормалност. Да ли тзв. грађани држава Запада уопште имају нешто сачуваног здравог мозга?! Или је мржња према свему руском, па и руском гасу, толика да ће пре скапати него што ће га куповати. А да све ово буде и трагикомично доказује то што та трансакција Русији ни приближно не ствара тежак проблем.

Европа заправо бојкотује руску робу. Нема ту санкција, јер се санкције не могу намицати некоме ко сву ту робу поседује, већ је Европа сама себи намакла санкције опредељујући се за бојкот руских производа, као ономад што је Србија покушала да бојкотује словеначку робу, још у пропалој Југославији.

Но, не може се (ван Америке, разуме се) Европи диктирати шта она хоће, а шта неће да учини. Ако хоће да поломи кичму својој економији, а да ојача амерички извоз, који ће од ове бојкоташке акције једини имати користи, на то има право. Друго је питање да ли је једино мржња према Русима за то заслужна?

С једне стране, Америка Украјину жртвује надајући се да ће у сукобу са Русијом овај верни амерички вазал нанети озбиљне ране руској безбедности, интегритету и суверености. Последњи у низу доказа овоме је одбацивање евентуалних гаранција које би Украјини требало да дају Лондон и Вашингтон у будућем мировном споразуму са Русијом. Енглези и Американци тиме су поручили да им је интерес рат, а не мир. Украјинци никако да схвате да су топовско месо Америке. Један убијени Украјинац и један убијени Рус не дају однос 1:1, него представљају однос 2:0 за Америку. Америци би највише одговарало да се Руси и Украјинци међусобно елиминишу да би она, са Енглеском, могла да експлоатише енергенте, ретке и драгоцене метале, житарице, воду, дијаманте и још небројано и бесконачно благо руског пространства.

Истовремено, Американци гурају Европу у потпуну зависност од америчке воље.  Ако се Европа потчини Америци, Американци ће је разорити. Парадоксално је то што је Европа имала колико год је то могуће, балансиран положај, слободнији статус док је увозила енергенте и друге производе и из Русије и Америке. Бојкотовањем руских производа, везивањем за Америку, и бојкотовањем кинеских производа у перспективи, Европа самовољно и добровољно улази у статус апсолутно зависног ентитета с којим Америкаци могу како хоће и са и без НАТО.

Од тзв. санкција Русији немају сви западњаци исту штету. Европа је има највише, Америка мање, али ће Америкаци своју штету надокнадити продајем својих производа и услуга Европи, док Европа може да моли Илона Маска (пошто се Богу одавно не моли) да овај проналазач што пре пронађе цивилизацију на Марсу па да Европљани своје производе продају Марсовцима, а од њих увозе метан као енергент.

Профит – оруђе идеологије

Јесу ли европски политичари уистину толико глупи да не виде покушај Америке да их подјарми и претвори у робље, или су само масно потплаћени? И где је у тој слагалици типични Европљанин, слуђени, преплашени егоиста уроњен толико дубоко у комфор и предозиран лускузом да је одавно изгубио разум.

Да ли је уистину профит тај покретачки мотив који западни свет гура у трећи светски рат против неког ко има огромне ресурсе и располаже огромним богатим пространствима.

Шта бисмо учинили уколико је и профит само један од инструмената ужасавајуће идеологије која карактерише западне моћнике и која је и кроз историју, а особито данас, добила нова оруђа. Да ли је наци-фашизам историјска случајност, и да ли је уистину та идеологија поражена у владајућим елитама западног света, или је она географска закономерност? Шта је погонско гориво идеолошког кружока најмоћнијих људи Запада којих можда има тек која стотина, а контролишу, безмало апсолутно, англосаксонски простор и шире од тога, са тежњом да контролишу Планету и све на њој. Од каквог је материјала та контрола па је таквог квалитета и снаге, да могу, у тим друштвима и државама, да спроведу шта год им је воља. Од концентрационих логора, до сваковрсне тираниде, тортуре и цензуре.

Када је Томас Хобс у свом фундаменталном делу „Левијатан“, још пре пет векова, закључио да се људи не баве готово ничим другим осим вечном борбом за стицање части, богатства и моћи, надао се да ће напредак човечанства, прогрес, едукација и дисциплина помирити антагонизме који куљају из међусобне борбе ових идеала. Векови након Хобса доносили су променљиву срећу стицајућим биткама, прошле су стотине година неизвесности, да би данас буктала једино превласт за богатство и моћ. Том стрмоглавом паду човечанства и Човека сведочимо. Суноврат нам се одвија пред очима, у реалном времену и са катастрофичним последицама. Чини се да је свет данас пред катаклизмом и са нуклеарним ратом, али и без њега. Ако га буде свака реч је сувишна, а ако га не буде, куд ће ова метастазирана и наказна западна цивилизација дубље да тоне, и у шта горе ће да се претвори?!

Сваки искрени хришћанин, а особито православац осећа и види да пад човека данашњице није ништа друго него почетак коначног сукоба Добра и Зла. Отуђење човека од Бога довело је до бестијалности људских бића. Током историје, уз технолошки напредак, зло је расло и јачало, а данас угрожава цео свет. Не може бити јаче од Светлости, али није безначајно колико ће нам штете нанети. Један део човечанства с тим се не мири, а и више од тога. Устао је и брани се свим средствима. Брани Слободу као духовну и цивилизацијску вредност и начело. Брани сувереност, интегритет, достојанство, брани неропски статус. Како ће свет изгледати након тзв. украјинске кризе видећемо, али је потпуно извесно да слободе на Западу за слободне људе бити неће, докле год је Америке као хегемона.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ