Злочин без казне, извињење без одштете

Проблематика „избриса“ је данас доведена до апсурда посебно јер се Словенија упиње да је у ЕУ и свету препознају као узор земљама Балкана, иако је својим поступцима у случају избрисаних некажњено кршила међународно право

Пише:  Светлана ВАСОВИЋ МЕКИНА

Словенија је обележила неславну годишњицу: 30 година од „административног етничког чишћења“ којим је на свом тлу у фебруару 1992. масовно „избрисала“ грађане пореклом из других република некадашње СФРЈ из регистра сталног становништва. То је значило губитак свих грађанских, заправо, свих људских права, и стравичну патњу за све избрисане и њихове породице.

ПАХОР И НЕПРАВДА

Поводом 30. годишњице „брисања“ огласио се и председник Словеније Борут Пахор, који се на измаку свог другог (и последњег) петогодишњег мандата „искрено“ извинио жртвама због почињене неправде.

Пахорово извињење је, међутим, окаснело, јер су многи избрисани и међувремену „природним путем“, а неки, у очају, дигнувши руке на себе – отишли с овога света. Зато би такав чин сврсисходији да је дошао коју деценију раније, када је Пахор био председник парламента, па премијер, или бар на почетку председичког мандата…

Истина, у међувремену су се, на своју руку, извинили и тадашња министарка унутрашњих послова Катарина Кресал, као и тадашњи председник парламента Павел Гантар, иако уз велико негодовање бирача, што је имало за последицу да потом нису били изабрани на нове функције… Како било сва куртоазна извињења избрисанима мало значе. А онима којих више нема, попут дугогодишњег лидера у борби за права избрисаних, покојног Александра Тодоровића, баш ништа.

ЈОШ ГОРА ЈЕ РЕАЛНОСТ

Уз све то, ниједно од наведених извињења не представља званичан акт државе, као да званично и не постоји.

Још гора је реалност: Словенија је после прве пресуде Европског суда за људска права (ЕСЉП) из 2010. године била приморана да избрисанима уреди статус и да их обештети; реализацију пресуде, из речи у дела, извела је лукаво – уместо да им свима врати незаконито закинута права онако као што им их је и одузела, дакле колективно, одлучила се да „решава сваки пример појединачно“, и тиме избрисане гурне у нову ноћну мору, дугих, компликованих и скупих бирократских замки.

Поврх свега, што се тзв. одштете тиче, одредила им је бедних 50 евра накнаде за сваки месец који су, захваљујући брисању, провели на маргинама друштва, потпуно обесправљени, на социјалном дну, већина претворени у апатриде. Вероватно не треба објашњавати да 50 евра месечне накнаде није ни симболични износ у односу на стварну штету због губитка посла, немогућности школовања, лечења, губитка свих докумената од возачке дозволе до радне и ђачке књижице, па до нарушеног здравља, распада породице, губитка пензије, чак протеривања из Словеније у ратне зоне, што је појединце коштало и живота…

Тако је, уместо да исправи неправду, Словенија жртвама „избриса“ одредила пет пута мању одштету од оне коју им је пилот-пресудом досудило Велико веће ЕСЉП 2012. године. Словеначка администрација је смислила тако замршене услове за доказивање претрпљене штете да око 80 0дсто избрисаних никада није видело ни жуте паре од накнаде која би им припадала. Сада ке већ извесно да одштету никада неће ни добити. У светлу свега наведеног није ни чудо да су се преостали избрисани и њихови заступници сложили да је извињење словеначког председника, који је више од 30 година у врху словеначке политике – најобичнија фарса.

ТАЈНО ОДОБРЕЊЕ ДРЖАВНОГ ВРХА

Подсетимо: брисање људи је спроведено тајно, на основу одобрења највишег државног руководства тек осамостаљене Словеније. Читаву деценију касније откривено је да је анулирање непожељног становништва, међу којим је преовладавало оно српских корена, обављено у строгој конспирацију у ноћи 26. фебруара 1992. године. Тада је, према незваничним подацима којима располажу невалдине организације, избрисано неколико десетина хиљада људи; помињан је податак од 50 до 60 хиљада, претежно „јужњака“, мада је било и неколико десетина Словенаца који су имали „пех“ да су се у време СФРЈ родили ван (тада републичких) граница Словеније.

Поткрај прве деценије 21. века постигнут је консензус унутар државе да се статистика сведе на број 25.671 избрисаних душа. Избројано је да је држава преко ноћи перфидно „прецртала“ 14.775 мушкараца, 10.896 жена и чак 5.360 дјеце. Све то је спорведено без икаквог правног поступка, а жртве о „избрису“ нису добиле никакво обавештење, нити су имале право жалбе. Цео „процес“ је обављен у тишини, компјутерски, употребом команде СПТ („промена статуса странаца“). Команда је била осмишљена како би се у случају промене места боравка неког странца, наопаки подаци исправили адекватним. Али у случају избрисаних је смишљено примењена обрнута процедура па је, до тада државним органима одлично познато, тачно место боравка у Словенији појединица пореклом из неке од дотаташњих југословенских република – то боравиште избрисано, пуким притиском на дугме на тастатури.

У операцију су били укључени малобројни организатори на високим државним функцијама, док су „брисање“ на терену спроводили многобројни извођачи, што службеници по општинама, што полицајци уз логистичку подршку компјутерских стручњака који су словеначкој полицији у програм уписали својеврсну „кваку 22“ у облику „напомене“ да званичним органима почев од 26. фебруара 1992. године па даље – више „није познато“ пребивалиште који су избрисани.

ПРАВНИ АМБИС

Тако су сви они, и одрасли и малолетна деца (и бебе), без разлике, који су се из различитих разлог или незнања нису благовремено „одлучили да себе преведу у словеначко држављанство“, захваљујући одлуци словеначке владе у којој су седели, између осталих, тада министар одбране Јанез Јанша, министар полиције Игор Бавчар, премијер Алојз Петерл – због погрешног порекла брисањем из државних књига наједном претворени у обесправљене и ојађене индивидуе, чак заточенике унутар граница Словеније, без могућности да из ње изађу.

Укратко, сви они који нису замолили нову власт да их прими у словеначко држављанство били су осуђени на правни нестанак с лица земље и пад у бирократски амбис новоуспостављене државе. Други странци (они из „западних“ држава Европе), који су се нашли у истом положају, нису страдали јер их је компјутерски програм вешто „прескочио“.

Описана ксенофобична политика елиминација нежељених становника била је обављена искључиво на основу крви: ко је био несловенац (термин који је у Словенији у свакодневној употреби), а пореклом с југа некадашње заједничке државе, тај је био избрисан. Све то се догађало у сенци ратних сукоба који су буктали на простору СФРЈ, па се у ратном метежу тај словеначки „административни проблем“ испрва и није чинио акутним с тачке гледишта разноразних бораца за људска права. Све до пресуде ЕСЉП.

СЛУЧАЈ СРБИНА ДРАГОМИРА ПЕТРОЊИЋА

Много година касније су из скровитих државних архива процурели документи који су били темељ за брисање људи. Тада је откривено да је „избрис“ ( у словеначкој терминологији) био последица неуставних одредаба Закона о странцима усвојеног 1991. и његовог ригидног спровођења у пракси иако је био у колизији не само с домоаћим уставом него и с међународним прописима. Закодонавац је напросто „заборавио“ да пропише како грађани из других република СФРЈ могу да продуже боравак у Словенији уколико се нису одрекли завичајног држављанства, а нису примили оно словеначко. Губитак сталног боравка резултирао је уништавањем свих (иако формално важећих) докумената, а то је повлачило губитак свих социјалниј и других права; словеначки државни органи су избрисанима на свим могућим шалтерима (где би се обрели неким другм послом, рецимо – да узму крштеницу за тек рођену бебу или региструју ауто) одузимали и бушењем уништавали заправо валидна документа: личну карту, пасош, возачку дозволу… Без важећих личних докумената постало је неважеће и све остало, на пример власништво стана или аутомобила, избрисаним пензионерима је обустављена исплата пензија, нико од избрисаних није могао да подигне ни (свој!) новац у банци… Речју – престала су да важе сва стечена права.

Документовани су и случајеви „избрисаних“ које су словеначке власти у време ратних сукоба у Хрватској депортовале из Словеније пут Загреба, под изговором да морају да „среде папире у маичним земљама“.

Ту је посебно бруталан случај Србина Драгомира Петроњића, младића пореклом из Приједора, цивила, радника који је свој животни век провео у Словенији, а који је одлуком судије у Цељу депортован у Хрватску септембра 1992. године. Петроњићеви посмртни остаци, на којима су били видљиви трагови мучења, заједно с ужетом којим су му уочи ликвидације биле везане руке – предати су његовим родитељима, сестрама и ћеркама 15 година након „нестанка“ из Цеља пошто су пронађени у необележеној масовној гробници у БиХ.

ПИТАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ

Посебна иронија је да у Словенији до дана данашњег није покренута јавна расправа о онима који су одговорни за брисање људи. Прваци словеначке политичке деснице још увек снажно бране чин брисања, а све избрисане жигошу као официре и припаднике злочиначке и непријатељаске, српске ЈНА, упркос чињеници да подаци говоре супротно. Међу избрисанима је било највише припадника српског народа (60 одсто), а од званично признатог броја (25.671) тек неколико процената је „отпало“ на пензионисане официре ЈНА; остали су били људи свих профила и занимања, од чистачица, банкарских службеница, преко ратара, песника, конобара, археолога… До новорођенчади.

Али за актуелну словеначку владу, коју поново води првак деснице Јанез Јнаша и у којој поново седе политичари који у словеначкој верзији „етничког чишћења“ не виде ништа спорно, проблем избрисани је стављен ad acta, о чему сведочи и портал словеначког Министарства унутрашњих послова (МУП). На упите медија хоће ли се и премијер придружити Пахоровом извињењу избрисанима, Јанша се завио у мук.

Не треба заборавити ни да је председник словеначке владе у време брисања људи био политичар из редова демохришћама, после тога дуги низ година посланик у Европском парламенту – Алојз Петерле, који такође деликт брисања људи никада није осудио нити се за то покајао.

Министар полиције у време „избриса“ је потоњи тајкун Игор Бавчар, који је разним малверзацијама потопио некада парадни „Истрабенц“, због чега је добио вишегодишњу казну. (Судбина је хтела да вест о томе да ће Бавчар бити превремено пуштен из затвора падне баш на 30. годишњицу „избриса“.) На челу Словеније се 1992. и још годинама касније налазио председник Милан Кучан…

Ретки гласови разума годинама упозоравају јавност и политику да је све то срамота и љага на имиџу младе словеначке државе, али су утишани од стране разгоропаћене већине која страхује да би исплата и једног цента одштете избрисанима из државне касе – осакатила давања за домаћи, словеначки род.

„КРИВИЦУ НЕ МОЖЕТЕ ДА ИЗБРИШЕТЕ“

То је писало на једном од плаката на протесту у Љубљани поводм 30-годишњице брисања. Као горка морална утеха избрисанима остаје само пресуда Европског суда за људска права од 13. октобра 2010. године у којој пише да је „Словенија кршила Европску конвенцију о заштити људских права“.

Проблематика „избриса“ је данас доведена до апсурда посебно јер се Словенија упиње да је у ЕУ и свету препознају као узор земљама Балкана, иако је својим поступцима у случају избрисаних некажњено кршила међународно право. Да све буде горе, овогодишња отужна годишњица разоткрила је да у држави и даље живи око 20 избрисаних људи који ни три деценије касније немају привремени ни стални боравак, ни држављанство, а тиме ни било каква права. И све то упркос чињеници да се Словенија међународним уговорима обавезала да ће спречити апатридност.

Ништа мање поражавајуће је и сазнање да је свега петина, тачније само 5.777 људи успело да се провуче кроз бирократски лавиринт словеначких прописа који „уређују“ питање „избриса“ и поднесе захтев за одштету. Отуда извињење актуелног председника Словеније није вредно ни папира на коме је написано, а словеначко брисање људи остаје неизбрисива срамота на фасади словеначке државе.

Извор:
СРПСКА РАМОНДА