ПРЕ НЕГО ШТО ДЕТЕТУ ПОНОВО ДАТЕ ТЕЛЕФОН ИЛИ ТАБЛЕТ

Чак 63 одсто деце предшколског узраста има неки облик поремећаја говора, понашања и учења.

Чак 63 одсто деце предшколског узраста има неки облик поремећаја говора, понашања и учења. Разлози су бројни, а стручњаци упозоравају да у великој мери томе доприноси употреба паметних телефона, таблета, телевизора.

Истовремено, велики број деце касно проговори, а када се то деси развој говора је отежан уз присуство говорних мана.

Ивана Мршовић, дефектолог-логопед у Школском центру „Доситеј Обрадовић“ у Суботици каже за „Блиц“ да је заступљност електронских уређаја у свакодневном животу огромна и родитељи могу лако да падну у искушење да децу прерано изложе утицају екрана телефона, таблета и телевизора.

Многи немају информације, нити размишљају колико штетан утицај екранизам има на рани развој детета и његов мозак. Према њеним речима, једна од забрињавајућих појава је, да деца до три године која су више од пола сата дневно изложена екранима све касније проговарају, имају слабу пажњу, а у екстремним случајевима развијају и псеудоаутизам.

– Та деца се затварају у себе. Када им се родитељи обраћају не реагују, игноришу друге садржаје које им се нуде, сањаре током дана. Екран и дете су два света која међусобно не комуницирају, јер се екран не усклађује са дететом и не прати
његову комуникацију па је дечји мозак увежбан у искључивање – каже Ивана Мршовић.

Најчешћи поремећаји

Један од најчешћих проблема због којег родитељи доводе децу код логопеда је алалија, говорни поремећај који представља неговорење и неразумевање говора других, незаинтересованост за комуникацију.

Следи дислалија, поремећај артикулације који се огледа у неправилности или немогућности изговора појединих гласова.

– Један од честих проблема је и развојна дисфазија, поремећај да се разуме, структуира и изрази мисао кроз говор. Способност је испод очекиваног нивоа за дететов ментални и хронолошки узраст. Није ретко ни да се родитељи јаве због
муцања које представља поремећај ритма, мелодије, темпа и акцента реценице и исказа. Посебно је забрињвајуће да се повећава број деце са первазивним развнојним поремећајем аутистичним синдромом – каже логопед.

Такође, уочава се поремећај пажње уз хипеактивност и број школске деце са тешкоћама у читању и писању, који је са 3,5 одсто порастао на 15 одсто.

Препознајте проблем

Ако дете динамиком развоја задовољава развојне норме треба одлазити на редовне систематке прегледе где ће, ако није родитељ уочио, логопед детектовати проблем и раном дијагностиком и третманом га уклонити док је у зачетку.

– Ако родитељи уоче проблем, а одлажу одлазак код логопеда или негирају да проблем постоји, губе драгоцено време. Ниједан стручњак не може да ради на отклањању потешкоћа без подршке родитеља. Не може дете само да препусти стручњаку. Одговорност родитеља не престаје. Родитељи су главни котерапеути и оно што логопеди раде требали би да увежбају у кућној средини уз упутства која добију и само тако ће се одређена промена учврстити, а сам третман ће бит ефикаснији и продуктивнији. Важно је да родитељ изабере терапеута коме ће поклонити поверење, чија ће упутства следити, а дешава се да лутају од једног до другог логопеда – закључује.

Време је кључ

Поремећаји као што су дислексија и дисграфија могу се превенирати у јако раном узрасту уочавањем неправилности у развоју, како држи оловку, да ли црта, а детекција проблема у предшколском узрасту је прилично касна, а обично се тада дешава и тек у првом или другом разреду детектујемо дислексију, мада је могла да се уочи већ од прве или друге године.

– Да би дете проговорило неопходно је да му се обраћамо и именујемо активности које радимо са њим, да подржавамо различите звукова животиња и предмета, покрета и гласова. Треба именовати оно на чему се задржава пажња, подстицати разумевање налога, комбиновати кратке речи и говорити јасно и разговетно, директно. Што више треба причати детету, читати, рецитовати. Настојати да што лепше и богатије говоре о искуству и доживљају, да се садржајно изражавају и да умеју да пренесу осећања и мисли, играти се језичких игара у сваком узрасту још од рођења – поручује Ивана Мршовић.

Мањак логопеда

Додатан проблем представља и чињеница да на 8.000 деце имамо тек једног логопеда. Разлог томе је законска регулатива која у многим установама не препознаје значај рада логопеда, међу њима су чак и болнице где би они били драгоцени и за опоравак особа од можданог удара.

Извор:
ИФН