Како је настала “Београдска сиротиња”

За лист “Београдска сиротиња” никада нисам чуо и никада га нисам видео, све до пре неколико дана. Посетивши једног старог и искусног београдског колекционара, док смо уз кафу чаврљали о књигама, из једне кожне кутије извуче пар бројева овог 119 година старог часописа.

– Јеси ли видео некада ово, упита ме.

– Никада, одговорих. Могу ли да фотографишем, упитах.

– Наравно, ти можеш, одговори овај стари књишки вук.

Шта да вам кажем, обрадовао сам се као мало дете. И како овај догађај не би пао у заборав, а са њим и ретка “Београдска сиротиња”, реших да напишем о томе кратак текст и пренесем ово преко век старо али, чини ми се, још увек актуелно и врло поучно штиво.

Први број листа “Београдска сиротиња”, који изгледа као подлистак неких новина, изашао је 1903. године са поднасловом “Белешке бившег стараоца сиротиње Пет. М. Никетића”. Штампар је “Електрична штампарија С. Хоровица”, која се налазила у Београду, у улици Цара Уроша бр. 5. У уводу првог броја г. П.М. Никетић каже следеће (текст је оригиналан са оновременим правописом, док су поједина објашњења стављена у заграду):

Слушали сте о сиротињи: Лондонској, Берлинској, Бечкој итд. Гледали сте на београдској позорници сиротињу Париску, али ретко ће ко познавати Београдску сиротињу. Зато пуштам пред читаоце ове моје белешке, те да је бар колико толико позна: Назови европска цивилизација наглим кораком долази нам у госте, а са њом и сиротиња, јер је сиротиња плод ове цивилизације. Ми треба да будемо спремни да је дочекамо.

Ове белешке по савету пријатеља, пуштамо у штампу из ова два разлога: прво, што многи код нас не зна и не познаје добро београдску сиротињу и друго, што тек када се сиротиња добро познаје, може се радити на поправци њеној, а и порадити да је што мање буде…

Многе од ових бележака штампане су прошле године у новинама општине Београдске, али су сад многе нове а старе су поправљене и допуњене.

Многи се туже на нашу сиротињу и веле како је ми и немамо, како је лења и нерадна. Али ја то мишљење не делим; биће нешто од овог последњег, али је више оног старог српског поноса који је за поштовање и уважавање, а није за подцењивање и убијање. Мени је познато сиротиње која трпи и глад и жеђ и зиму, али никако неће пристати да ради какав посао који она држи да није за њу, нити ће замолити кога за помоћ. Овака је сиротиња за поштовање.

Наша интелигенција и у овоме носи један тежак грех на души. Она је или неумешна или себична, те је готово увек гледила своје личне рачуне, а васпитања народног слабо се сећала. Она није свој народ васпитала за рад и осећај дужности, а без овога двога данас се тешко живи у свету или простије рећи није га спремила за живот. У потврду овога наводим овде примере.

Чак горе на Савинцу (стари назив једног дела данашњег Врачара), у Баба-вишњиној улици, живео је пре године дана један јоргаџиски радник по имену Јосиф М. Јосиф је родом из рудничког округа; дошао је овде још мали; ту изучио занат, па ту и остао. Кад је одрастао ожени се и Бог га обдари децом. Имао их је равно седморо: пет женских и двоје мушких. Како је Јосиф био вредан и способан радник, радио је и зарађивао добро, јер је поред исхране своје многобројне породице још толико зарадио, да је купио и једну малу кућицу у горњој улици; тек што веле да човек има крова над главом.

Док је он био здрав и жив, породица му је живела лепо а није ни помишљала, да једног дана може остати без хранитеља и бранитеља. Али једног дана, он се тешко разболе и после кратког боловања умре, а породица му остане без паре у кући, а ни једно чељаде није било способно да што год привреди, и ако их је било доста одраслих, јер се ни једно за то није спремало; они су мислили да ће Јосиф вечито живети, да се за њих брине. У овој нужди жена се обрати општини за помоћ. Ево, шта ми је она сама причала:

– Пре петнаест дана умро ми је муж, и оставио ме са седморо деце без игде ичега. Од седморо деце петоро су ми женске а двоје мушке. Најстаријој ћерци има 20 година, свршила је Вишу Женску Школу; остала су млађа и она још уче школу. Мушкарци су још мали: једном је тек пет а другом три године.

– Кад смо децу школовали, надали смо се, да ће постати учитељице, па тако помоћи и нама и њима, или ево, сад је изишао закон, да оне не могу бити учитељице, цело школовање и толико мука и њина и наша пропала је; оне данас нису ни зашто и седе залудне код куће, и чекају да им се готово донесе, а ја нисам у стању данас ништа да зарадим, па сам дошла код вас, да вас замолим и за помоћ и за савет шта да радим?

Ја одем у стан ове породице и уверим се на жалост, да је њено казивање у свему истинито, и општина јој пружи једну малу привремену помоћ, али је беда ове породице била толико велика, да јој је било сад тешко помоћи. Да је мајстор Јосиф подавао своје ћери на разне занате место у Вишу Женску Школу, породица сад не би до ове беде дошла, али ето, тако је данас наше друштвено васпитање… кад год што радимо, помишљајмо на последице!

У наставку “стараоц београдске сиротиње” г. Никетић наводи супротан пример:

Опет на Савинцу, само у другој улици, живео је неки кројач Н. Родом је из Баната, прешао је у Србију пре 20 година са женом и двоје деце, а овде је родио троје, тако их сад има свега петоро: једног мушкарца и четворо женске. Сина је дао на школовање а ћери као сиромах није хтео дати на школовање. “Школованим ћерима требају новци, а ја их немам” вели он. Чим је које дете свршило основну школу, он га је упућивао на занат. Тако једну је дао на штампарски занат, другу на књиговезачки, трећу на кројачки, а четврту да буде машамода (машамода, модескиња, шамоткиња, у говору Срба у Војводини означава особу која израђује и продаје женске шешире и ситне женске украсе). Седео сам у комшилуку и сваке суботе гледао како су му ћери доносиле своје зараде и он радио или не или боље рећи: имао рада или не, није никад трпео оскудицу у породици. Па чак и да је умро, његова би породица мало осетила, јер су чланови његове породице били васпитани и спремни за живот.

Извор:
А КЊИГЕ