Пријава о црквеним кривичним делима

АПЕЛ ВЕРНОГ НАРОДА УПУЋЕН СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ

И СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Годинама се трудећи да живимо по Зако-ну Божјем, како нам је Сам Господ оставио у свом светом Јеванђељу и како нам је то остало од наших предака, почев од светогa Саве до данас, ми, православни верници Епархије бачке, а са на-ма и велики број православне браће и сестара це-ле наше Помесне цркве, читајући речи Јеванђеља „А најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи: и вук зграби овце и распуди их.“(Јн.10,12) –  схватили смо и препознали, расуђујући сходно јевађелској истини, пред Богом и пред својом са-вешћу, да на челу наше Епархије не седи пастир, већ управо „најамник, који није пастир“, а то је бачки епископ Иринеј Буловић.

Потврда овоме, пак, нису наше речи, већ управо речи и дела самог епископа бачког Ири-неја Буловића.

Када те речи, које годинама слушамо у његовим беседама и читамо у његовим јавним обраћањима, било оним које је писао у своје ли-чно име, а много више у оним које је писао у име Синода Српске православне цркве, премеримо освештаним догматским и канонским предањем наше свете Цркве, видећемо да оне представљају апсолутно и недвосмислено јеретичко исповеда-ње и савршено одсуство православне догматске и канонске свести и одговорности једног еписко-па, санаследника апостолске благодати и преје-мства.

Наиме, већ деценијама овај епископ без икаквог зазора, јавно, недвосмислено и упорно исповеда екуменистичку јерес, која бунца о по-стојању, не Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, како смо од светих отаца примили, већ о постојању више тзв. „сестринских цркава.“

Проучивши свештено и свето Предање Цркве, онако како су нам свети и божанствени апостоли и њихови наследници, свети и богона-дахнути оци Цркве оставили, ми разумемо, схва-тамо и исповедамо да је такво, екуменистичко учење потпуно страно и супротно освештаном учењу Цркве православне, утемељене на светом Јеванђељу Господњем и на светом Предању Цр-кве, тј. на целокупном апостолском и светоота-чком предању, писаном и неписаном.

И не само да је супротно предању Цркве, већ је тиме противно самој суштини Цркве, с обзиром да ова јерес хули на Христову, јеванђе-лску, апостолску и светоотачку истину о једнако-

сти, јединствености, интегритету, светости и са-борности Цркве Божје.

Осим што ову јерес јавно и упорно пропо-веда и намеће као званично учење Цркве Божије, дакле квари здраву јеванђелску и спасоносну светоотачку истину о њој и у њој, епископ бачки Иринеј, својим антипредањским деловањем и, у црквеном смислу, неодговорним поступањем по-кушава да васпостави и утврди ову јерес у нашој Помесној, српској цркви као њено званично до-гматско исповедање.

Такво његово деловање огледа се у бести-дном, антиканонском молитвеном општењу са свим јеретичким и антихришћанским сектама и заједницама, присутним у нашој земљи и шире, почев од римокатоличких и протестантских јере-тика, закључно са хоџама, муфтијама и активним учешћем у синагогалним, јеврејским празнова-њем Хануке и паљењем свећа приликом тог пра-зновања. Колико је такво, пастирски неодгово-рно поступање канонима запрећено и забрањено, не треба ни помињати.

Његово проповедање истиноодричуће, па-тетичне, душегубне и нејеванђелске, лицемерене љубави приликом тих сусрета, постало је главни фактор духовног загађења наше црквене јавно-сти.

Такво његово, антицрквено и антипреда-њско деловање огледа се такође и у вишедецени-јском наметању Српској цркви стране праксе но-вачења у богослужбеном смислу и у смислу пре-дања у нашој Помесној цркви везаног за пост, свету тајну исповести и свету тајну причешћа. Та новачења представљају отворено наметање ново-тарских и јеретичких богослужбених и пастир-ских тековина тзв. „Другог ватиканског конци-ла“, као и прихватање неправославних богосло-вских утемељења тзв. „Париске богословске школе“ и неправославна, антипредањска бого-словска становишта фанариотског митрополита Јована Зизјуласа.

Дакле, видимо да је у Српској правосла-вној цркви на сцени антисаборско самовољно ме-њање вековног богослужбеног поретка, а тиме стварање савршеног богослужбеног беспоретка, који се огледа у потпуно различитој пракси бого-служења, не само од епархије до епархије, већ и од парохије до парохије и од свештеника до све-штеника, какав је случај у нашој и многим дру-гим епархијама.

Даље, од стране епископа Иринеја само-власно и самовољно, упркос предању наше Цр-кве, избацивање праксе исповести и поста у овом непокајаном, посткомунистичком српском наро-ду, представља прави духовни геноцид над тим народом, који је у тако тешком духовном стању.

Исповедањем јереси екуменизма и пра-ктиковањем молитвеног заједничарења са јерети-цима и тиме гажењем канона, као и самовољним и самоиницијативним мењањем вековима осве-штане и чуване богослужбене праксе и предања наше Помесне цркве, епископ Иринеј и његови следбеници уносе релативизам у оне сегменте предања Цркве у којима је сваки релативизам, било из самовоље, било из неукости и заблуде, апсолутно недопустив.

Свако мењање догмата и исповедање вере различито од Светим васељенским сабо-рима установљеног исповедања одводи дире-ктно у јерес и аутоматски пропагаторе те јере-си одваја од саме Цркве и лишава их спасења.

Такође, свако деловање унутар Цркве упркос установљеном канонском предању пр-едставља отворено нарушавање њеног једи-нства и њеног интегритета, што за собом сва-како повлачи осуде и анатеме Светих васеље-нских сабора на којима су ти канони устано-вљени.

Следствено таквом, предањски утемеље-ном ставу, епископ Иринеј захваљујући свом јер-етичком исповедању и антиканонском деловању престао је практично бити чланом Цркве Божије и удом Тела Христовог, показавши и делом и ре-чју да није судеоник јванђелске и светоотачке, догматске истине Цркве, а самим тим ни благо-дати Божје у њој, што је главна претпоставка за сваког ко жели да буде члан Цркве Божје и део Тела Христовог.

Као таквог, ми епископа бачког Иринеја Буловића нити осећамо, нити препознајемо,  ни-ти признајемо за свог канонског архипастира, већ га као таквог сматрамо вуком и најамником, а не пастиром и духовним оцем.

Сходно томе, особито је недопустиво да такав човек заузима високи положај у институ-цијама наше званичне црквене администрације, као што је тренутно не само члан Синода Српске цркве већ и његов портпарол.

Епископ Иринеј је и делом и речју деце-нијама уназад прекршио многе догмате и погазио многе каноне, о њима је детаљно написана опту-жба упућена Светом архијерејском синоду, коју прилажемо, скупа са нашим потписима, уз ово обраћање вама, члановима Светог синода Српске православне цркве, са надом да ћете га крајње озбиљно схватити и одговорно размотрити и схо-дно Уставу Српске православне цркве и његовим одредбама проследити Светом архијерејском са-бору и Великом црквеном суду.

Све овде поменуто деловање овог еписко-па је у њему повреној Епархији створило духо-вну пустош, која је допринела стварању устаље-не праксе присуства јеретичких клирика на бого-служењима у православним храмовима наше Епархије, што многе вернике онемогућава да ми-рне савести посећују таква богослужења и хра-мове са таквим духовно отпалим и богоборним посетиоцима. Та духовна пустош наводи многе вернике Бачке епархије да на црквене службе одлазе у суседне епархије, у којима се бар доне-кле чува устаљена и предањска богослужбена пракса и предање Цркве. Све то верници чине будући саблажњени екуменисањем и неодгово-рним реформисањем богослужења и предања Цркве, од стране епископа Иринеја и њему вер-ног свештенства у њиховој матичној Епархији.

Већина тог свештенства то све чини из чо-векоугодништва према свом епископу, али и из страха, због логорашке и казаматске духовне атмосфере коју је епископ Иринеј створио својим неканонским и непастирским, нејеванђелским деловањем и праксом бескомпромисног, аутокр-атског и тиранског спровођења своје самовоље, која, као и свака самовоља у Цркви, има апсолу-тно неканонско и неуставно утемљење. Та само-воља простире се и на читаву Српску правосла-вну цркву, будући да епископ Иринеј своју духо-вно ретроградну и јеретичку еклисиологију и не-предањско догматско и литургијско новачење распростире и намеће читавој нашој Помесној цркви, посредно и непосредно. У том смислу по-себно жалимо због духовне и административне окупације коју је овај епископ спровео у читавој нашој Помесној цркви, пре свега наметањем себе на положаје у високој црквеној администрацији, а особито на Богословском факултету наше Цр-кве, духовно трујући младе душе и будуће пасти-ре Цркве својим неправославним духовним отр-овом.

Његово слугеранство свим прошлим и по-стојећим режимима у Србији и његове сумњиве везе које са свим досадашњим режимима и са не-срећним Ватиканом и читавим Западом негује, омогућиле су овом епископу да као злодух запо-седне Српску патријаршију и кроз управне институције наше Помесне цркве, злоупотребља-ване од стране овог епископа, своју духовну пу-стош и отпадију шири по читавој нашој Поме-сној цркви.

Није тајна да је епископ Иринеј један од најодлучнијих спроводиоца захтева Америчке амбасаде у Београду која је инсистирала на беза-коном уклањању епископа Артемија са његовог епископског трона. У том прљавом послу епи-скоп Иринеј је поново „заблистао“ као бескомпр-омисни газитељ канона и кршиоц Устава Српске православне цркве, чинећи све да угоди не Богу већ овосветским моћницима.

Забринути за будућност наше Помесне цркве и нас који се у њој спасавамо, притом гле-дајући потпуну духовну оронулост бачке Епар-хије, која се као зараза шири по читавој нашој Цркви, умољавамо Ваше пастирско старање и одговорност пред Богом и Вашим савестима, да предузмете све мере како би епископа Иринеја спречили да и надаље спроводи свој паклени на-ум деградирања наше Цркве, како догматског, тако и канонског.

Није тајна да се тај епископ увелико спр-ема да, сходно својој режимској сервилности, у датом моменту скупа са остварењем војвођа-нских сецесионистичких планова, “обнови” Кар-

ловачку  митрополију и себе промовише као ње-ног митрополита. Његово умишљено самовла-шће и погубна самовоља, како по питању догма-та, тако и по питању канона, допире дакле, и до самог раседања и расипања наследства светог Саве, тј. наше Српске православне цркве, њене аутокефалности, њеног јединства и целовитости, како догматске, тако и канонске.

Свим поменутим овај епископ се показу-је као инструмент глобалистичких, западних си- ла које отворено раде на нашем духовном и фи-зичком уништењу.

Надајући се у молитве светога Саве да ва-ша пастирска одговорност, коју пред Богом и пр-ед њим имате, неће затајити у овом пресудном моменту, те да ће овог, више најамника него епи-скопа, више вука но пастира нашег светосавског стада, позвати на канонску одговорност и пред Црквеним судом одмерити канонске мере и са-нкције за сва непочинства којим деценијама угр-ожава нашу Помесну цркву и наше спасење у њој, те да ћете саборно потврдити и озваничити оно што је епископ Иринеј практично од себе учинио, тј. лишити га епископског чина и искључити из црквене зједнице и тиме брод наше Цркве сачувати од потпољења.

У противном, уколико ово наше обраћање не схватите крајње озбиљно, заједно са овим епископом и свим глобалистичким окупаторским фактором, носићете одговорност за цепања наше Цркве, рушења догмата, гажења канона, погибије на милионе душа, уништење наше државе, и, не дај Боже, потпуне историјске и духовне пропасти српског народа у целини.

Верни народ Српске православне цркв

Прилог: Пријава о црквеним кривичним делима.

Светом Архијерејском Синоду

Српске Православне Цркве

ул. Краља Петра 5

11 000 Београд

Пријава о црквеним

кривичним делима

На основу 6. правила Седмог васељенског сабора, чл. 70. ст. 35. тач. б) Устава СПЦ, а са-гласно чл. 67. ст. 2. Кривичних правила СПЦ, по-дносимо Светом Архијерејском Синоду против епископа бачког г. Иринеја (Буловића) При–јаву за црквена кривична дела, јер је у сво-јству Епископа бачког непосредно и хотимично, у реалном стицају, извршио преступе јереси (10, 45. и 64. правило Св. Апостола, 6, 32, 33, 34. и 37. правило Лаодикијског помесног сабора, 9. правило Тимотеја Александријског), вршења свештено-радње на непрописан начин (32. и 63. правило Трулског сабора, 103. правило Кар-тагенског помесног сабора) и злоупотребе епи–скопске власти (58. и 59. правило Св. Апостола, 4. правило Седмог васељенског сабора, 133. пра-вило Картагенског помесног сабора).

Образложење

1.Епископ Иринеј (Буловић) је у својству епископа бачког починио тежак црквени преступ јереси, тиме што је у континуитету, вербалним и реалним радњама непосредно повлађивао јерети-цима, посебно римокатолицима, одобравао, при-знавао и саглашавао се са њиховим јеретичким учењем (Доказ: књига Ко и зашто гони владику Артемија, стр. 86-88[1]). Епископ Иринеј (Було-вић) је небројано пута молитвено општио са при-падницима римокатоличке и протестантске јере-си, али и са припадницима других верских ко-нфесија у тзв. Молитви за мир 1995. године у САД (Доказ: Саопштење Информативне службе СПЦ, 27. јул 2000, Борба, 23. фебруар, 1995. ). Епископ Иринеј (Буловић) је од римског папе примио символе јеретичке свештеничке службе (бискупски крст и прстен), чиме је по његовом личном признању уврштен у ред папских клири-ка (Доказ: Данас, 07. октобар, 2003.). Код наведе-ног преступа отежавајућа околност је садржана у чињеници да се ради о епископу Православне Цркве и доктору православне теологије, коме  је  познато  да  се  речи  молитвено  општење (συνεξάμενος μόνον) из 45. правила Св. Апостола не своде само на молитву са јеретицима у цркви, већ по тумачењу Валсамона и на оног „који има тек просто општење” (άπλώς κοινωνῆσαι) и „који снисходљиво сматра на молитву јеретика” (ήμερώτερον σιατεθήναι έπί τή εύχή τού αίρετικού).

2.Епископ Иринеј (Буловић) је у својству Епископа бачког починио тежак црквени преступ вршења свештенорадње на непрописан начин, јер се Света Литургија, годинама уназад, у Епар-хији бачкој служи противно важећем Типику и Служебнику СПЦ (Доказ: књига Нови Сад прича о граду, Остоја Дражић, Н. Сад, 2001, стр. 234-241.)

3.Епископ Иринеј (Буловић) је у својству Епископа бачког починио тежак црквени преступ злоупотребе епископске власти, јер је због со-пствене зловоље и гневљивости распустио цело-купни Одбор Православне Црквене Општине Но-вог Сада, масовно премештао свештенике са је-дне на другу парохију, показивао крајњу небригу за положај свог свештенства и злоупотребљавао своју власт у вршењу црквеног суда. (Доказ: књига Нови Сад прича о граду, Остоја Дражић, Н. Сад, 2001, стр. 234-241.)

Подносиоци  Пријаве[2]