ВОЈНИК СЕРЈОЖА АЛЕШКОВ

Серјожа Алешков је имао 6 година када су Немци убили његову мајку и старијег брата због њихове везе са партизанима. То се догодило у Калушкој обкасти. Серјожу је спасао комшија. Мајка га је избацила кроз прозор колибе и викнула му да трчи што брже може. Дечак је отрчао у шуму.

Било је то у јесен 1942. године. Тешко је рећи колико је дете лутало, гладно, исцрпљено, смрзнуто по шумама Калуге. Наишли су на њега извиђачи 142. гардијског стрељачког пука, којим је командовао мајор Воробјов. Пренели су дечака на рукама преко прве линије фронта. И остављен је у пуку.

Најтеже је било изабрати одећу за малог војника: па где се могу наћи чизме број тридесет? Међутим, временом су се нашле и ципеле и униформа – све је како треба. Млади неожењени мајор Михаил Воробјов постао је други отац Серјоже. Иначе, касније је званично усвојио дечака.

„Али ти немаш мајку, Серјоженка“, рекао је мајор некако тужно, гладећи дечакову ошишану косу.

„Не“, одговорио је – свиђа ми се медицинска сестра тетка Нина, љубазна је и лепа.

Дакле, у овим речима је било и судбине, мајор је пронашао своју срећу и цео живот провео са Нином Андреевном Бедовом, чланом медицинске службе.

Серјожа је помагао својим старијим друговима колико је могао: носио је пошту и патроне борцима, а између битака певао песме. Испоставило се да је Серјоженка имао диван карактер – весео, смирен, никада није кукао или се жалио на ситнице. А за војнике је овај дечак постао подсетник на миран живот, свако од њих је код куће имао некога ко их је волео и чекао. Сви су хтели да мазе дете. Али Серјожа је једном заувек дао своје срце мајору Воробјову.

Серјожа је добио медаљу за војне заслуге за спасавање живота свог оца. Једном, током фашистичке рације, бомба је срушила земуницу команданта пука. Нико, осим дечака, није видео да је мајор Воробјов блокиран под балванима.

Серјожа је гласно викнуо, скочио до земунице и прислонио уво на балване. Одоздо се зачуо пригушен јецај.

Гутајући сузе, дечак је покушао да помери балване у страну, али је само раскрварио руке. Упркос експлозијама које су трајале, Серјожа је потрчао у помоћ. Одвео је војнике до засуте земунице, а они су извукли свог команданта. А гардијски редов Серјожа је стајао у близини умазаног лица прљавштином и гласно јецао, као најобичнији дечак што је у ствари и био.

Командант 8. гардијске армије, генерал Чујков, сазнавши за младог хероја, наградио је Серјожу војним оружјем – заробљеним пиштољем Валтер. Касније је дечак рањен, послат у болницу и више се није вратио на линију фронта. Познато је да је Сергеј Алешков завршио школу Суворов и Харковски правни институт. Дуги низ година радио је као адвокат у Чељабинску, ближе својој породици – Михаилу и Нини Воробјов. Последњих година радио је као тужилац. Умро је рано, 1990. године. Ратне године су учиниле своје.

Прича о сину пука Алешкову делује као легенда, али не и црно бела фотографија, са које нас гледа насмејани буцмасти дечак са гарнизонском капом навученим на једно уво. Гардијски редов Серјожа.

Дете које постало део ратних операција, преживело је многе невоље и постало исправна личност. А за ово, као што се зна, потребна је не само снага карактера, већ и добро срце.