Страдање какво се не памти, догодило се у Подрињу на Младенце, 22. марта 1942. године

Дозволити да нам се понавља оно што се десило 1942. годинe, био би смртни гриjех.

Хаџи Бранко Никитовић

Часни Оци, поштована сабраћо, потомци и поштоваоци српских жртава у ратовима 20 виjека, драги учесници овог првог Сабрања помаже Вам Бог.

Не могу а да нас на самом почетку не подсjетим на риjечи Професоке др. Смиље Аврамов коjа каже:

“ Виjек коjи jе иза нас, хх виjек, био jе виjек величанствених успjеха српског народа. На воjном пољу побjеде српске воjске слављене су широм Европе.

На научном пољу великани српске науке: Пупин, Тесла, Миланковић ударили су темеље савремене технолошке револуциjе. Мудре риjечи српских државника с краjа 19. и почетком  20. виjека ушле су у свjетске енциклопедиjе.

Али, оваj виjек био jе и виjек голготе за српски народ. Три пута у том виjеку српски народ нашао се пред опасношћу тоталног истребљења.

Било jе то 1914 на 1915 када jе аустроугарска солдатеска извршила масовне покоље по Босни и Херцеговини и Србиjи. Од  1941 до 1945 под усташким ножем према њемачким и италиjанским изворима нестало jе око 800.000 Срба.

Геноцид ниjе био епизода рата, већ дио осмишљеног плана. Године 1941. усташка влада у Загребу jе издала наређење за тотално уништење Срба и да у Хрватскоj (коjа jе тада обухватала и БиХ) не може бити Срба ни православаца“.

Јасно нам jе шта се могло очекивати у српским селима по Босни и Херцеговини , па и у Милошевићима и Старом Броду селима коjа су била оличење Православља и Српства. Зато jе у Стари Брод коjи jе смjештен у кањону Дрине 13 км низводно, сjеверно од Вишеграда и бjежао испред усташа Српски народ са подручjа Сараjева, Романиjе, Сокоца, Олова, Кладња, Хан Пиjеска, Рогатице и Борика.

Било jе то у прољеће 1942. године. Наjвеће страдање десило се 22. марта (на Младенце) те године , и оно што се десило не памти оваj краj.

Бjежећи испред усташа, српски народ jе стигао у Вишеград, до ћуприjе Баjице Соколовића, вjеруjући да су избjегли страдање jер jе од моста недалеко Србиjа.

Међутим италиjанска воjска jе пропуштала само оне коjи су имали злато и стоку а такви су били риjетки и несрећни народ ниjе могао до друге обале – обале слободе.

Немаjући куд, изморени народ jе кренуо низ Дрину према Милошевићима и Старом Броду jер су ту постоjали прелази са скелом.

Само накратко одахнуо jе измучени и напаћени народ.

Превоз скелом траjао jе сатима а око подне три хиљаде наоружаних усташа из правца Борика сустигао jе jадни народ а онда jе уследио призор коjи се не може описати. То мjесто само зато што jе српско било придружиће се Јасеновцу, Доњоj Градини, Гаравици код Бихаћа, Шушњару код Санског Моста, Госпићу, Јадовну у Лици , Крагуjевцу, Краљеву, Ливну, острву Пагу и многим другим стратиштима и  мучилиштима српског народа.

До Старог Брода иначе било jе jако тешко доћи. Планиским превоjима и козиjом стазом поред Дрине jедино.

Пута ниотдкуда.

Тако jе било све донедавно.

Неописиво тешкоjе живио народ српски у овим селима. У вриjеме комунизма ово мjесто и страдање ниjе смjело бити помињано све ради изградње братства и jединства. Тек после 67 година са скицом споменика у знаку крста, изображеног руком сликара Хаџи Бранка Никитовића, свештеник парохиjе у Блацама и Старом Броду Отац Драган Вукотић пошао jе пред Преосвештеног Митрополита Дабробосанског господина Николаjа Мрђу по Благослов, да би се подигло Спомен обележjе невино пострадилим мученицима.

Народу овог краjа jе због заборављеног злочина, више него икоме било потребно измирење са жртвама као и са свима настрадалима. А страдало jе и звjерски мучено и убиjено више од 6.000 невиних стараца, жена и дjеце.

Године 2008 подигнут jе и освештан Споменик у знаку крста а сав материjал jе довезен чамцима, Дрином од Вишеграда до Старог Брода.

Споменик су освештале Владике, Преосвештени Митрополит Дабробосански Господин Николаj, Епископ Милешевски Господин Филарет уз саслужење Свештенства и Монаштва Горашко- Вишеградске, Рогатичке, Соколачке, и Руђанске Црквене општине и присутне представнике власти локалних заjедница, представнике Борачких организациjа као и изасланике Министарства за борачка питања и наравно мноштво благочестивог
српског народа.

Ћутање о страдалништву jе велик гриjех, па jе пред овим Спомеником свако од нас стаjао скрушено, молитвено, покаjнички, одаjући закаснелу пошту невино страдалоj српскоj браћи и сестрама.

Договорено jе да се поред Споменика  подигне и Спомен капела и музеj.

На донаторскоj вечери у Вишеграду приказан jе документарни филм „Дрино водо очи дjевоjачке“ аутора Радоjа Тасића и Новака Кнежића, као траjно свjедочанство преживjелих о стравичном злочину коjи jе прикриван до данашњих дана. Поред филма“Дрино водо очи дjевоjачке“ снимљена су jош два филма:“Старобродски мученици“ аутора Гвоздена Шарца и“Спокоj краjа“ аутора Милана Никодиjевића и Зорана Дебељака.

Издавачка кућа Митрополиjе Дабробосанске „Дабар“, обjавила jе Зборник радова са научног симпозиjума „Заборављени злочин-Стари Брод“ одржаног у Рогатици 19. jула 2008 године. У овоj 2014 години, „Дабар“ jе обjавио друго допуњено издање „Заборављен злочин“ а приређивач jе Александар Савић са сарадницима из Српског соколског друштва „Соко“ у Манастиру Св.Николаjа у Добрунскоj риjеци код Вишеграда.

Прве промоциjе књиге су биле у Рогатици и Вишеграду само два дана приjе освећења Спомен капеле у Старом Броду, 18 и 19. 09. 2014 . године а 20. 09. 2014. године у Суботу, Архиjереску Литургиjу jе служио са  Свештенством и Монаштвом Архимандрит Отац Игуман манастира Житомислић Господин Данило.

Спомен капела jе и живописана житиjама Светих а на стубовима капеле бjеласаjу имена страдалника али и доброчинитеља и дародаваца да се капела подигне.

У будућности наjскориjоj, жеља нам jе да ово страдално мjесто буде мjесто окупљања и подсjећања на невино пострадале као и мjесто коjе ће нас опомињати, што рече наш велики српски пjесник Јован Дучић да:

„Умриjети то ниjе ништа, али бити заборављен – то jе наjсвирепиjа одмазда смрти над животом, „ а Михаjло Лалић  каже да jе заборав тежи од смрти .

Са до сада прикупљеним подацима, штампаним издањима, снимљеним свjедочанствима и научним радовима, потрудићемо се да уђемо у сваку кућу, сваку породицу, и свиjест сваког поjединца.

Посебно би требало да се учини све да ова истина уђе у школску литературу, уџбенике историjе, школске програме посjета мемориjалним центрима.

Понекад се морамо спашавати и од нас самих, зато треба младима помоћи да сазнаjу и ко су и шта су и од кога су.

Недавно jе изграђен пут од Рогатице до Старог Брода, захваљуjући шумском газдинству „Сjемећ“ из Рогатице“ па су сада могуће посjете ђачких група Старом Броду и надамо се залиjечењу задобиjених рана давне 1942 године.

Дозволити да нам се понавља оно што се десило уназад ових 67 година, био би смртни гриjех.

Лично мислим да су у Старом Броду постигнути  значаjни резултати рада и они се огледаjу између осталог и у томе да jе Стари Брод сада уврштен у спомен обележjа од Републичког значаjа.

Тиме се преузима већа обавеза и одговорност да будуће активности буду и садржаjниjе и броjниjе од наjвишег нивоа до локалне заjеднице. Без намjере да се некоме упућуjе критика и замjера на не чињењу много тога , били би неискрени ако не би признали да досадашња сарадња па и вишеслоjна комуникациjа ниjе била на задовољаваjућим вредностима.

Хоћу да кажем да подршка ниjе изостала али jош се много више може и треба, ипак jе недовољна. Мора се поправити однос и приступ са више поштовања и уважавања према овоj проблематици. На примjер, када треба да се каже нешто о овим истинама кроз емисиjе, разговоре, промоциjе књиге приказивања филма, уредник ће себи да слободу да такав прилог иде у термину када га нико неће видjети, у раним jутарњим сатима или касним вечерњим.

Свjедок сам овако лошег примjера недавно представљане грађе у вези са Старим Бродом на jедноj нашоj телевизиjи али знам да такве ствари не смиjу да обесхрабруjу, него да се исправљаjу. Ми у Вишеграду не смиjемо да престанемо да исправљамо криву Дрину иако су све овог свиjета криве. Остављено нам jе у аманет тако.

Искуство у досадашњем раду ми говори, да се може више али да треба и људе мобилисати, укључити у више акциjа више људи да не вуку увек исти иако им не пада ништа тешко.

Не мањка нам и ниjе никада мањкало идеjа али од идеjе до реализациjе пут jе дуг и напоран,  зато мислим да jе нас jе више потребно на сваком мjесту и у свако вриjеме.

Овде првенствено мислим на струку у сваком смислу и погледу. Недостаjе стручног кадра . Струка и наука су кичма сваке од идеjа  и активног
дjеловања.

Ово Сабрање jе за мене и моjу браћу из Вишеграда од изузетног значаjа, jер ћемо овако умрежени бити на неки начин укључени у активности других мjеста, а наравно да очекуjемо и да нам се помогне у будућности код реализациjе планираних активности и проjеката. Благослов од Оца Драгана ме оснажио и охрабрио да Вам се обратим, и обраћам Вам се као Ликовни умjетник, а не историчар.

Славословићу указану ми част што сам овде проговорио неколико риjечи.

Искрено, у души своjоj сам имао и потребу да на оваквом мjесту захвалим Господу што jе помогао моjоj баки Милици да са своjе троjе дjеце преживи Стари Брод.

Од то троjе дjеце, jедно jе њена тад у 14 години ћерка Станоjка, моjа маjка коjа ме родила 1949 године на Светог Луку. Зато сам данас ваљда сликар.

Желим овом Сабрању дуг живот, плодан рад а учесницима добро здравље и успjех у борби за истину и очување свега што jе за народ српски Свето и Светиња.

Моjа безначаjност Вам се захваљуjе на дариваном времену и простору да се овом скупу искреним риjечима и скромног умиjећа обратим.

Хвала Вам!

Хаџи Бранко Никитовић

У Вишеграду, уочи Св.муч.Вере, Наде, Љубави и мати им Софиjе 29.09.2014.

Обраћање на првом Сабрању  удружења потомака и поштовалаца српских жртава ратова XX виjека. Козара, 03.- 05. октобар 2014.

Извор:
ЈАДОВНО