Ђакон Владимир Василик: О хришћанском смислу војне операције у Украјини

djakon vladimir vasilik

Све ће проћи, а грађани Украјине, као и Русије, на крају ће схватити благотворни смисао овога што се сада дешава по промислу Божијем.

Од самог почетка војне операције у Украјини чули су се позиви за њено окончање и хитан мир. Ако постоји основана сумња у њихову искреност и основане сумње у њихов материјални интерес за један део демонстраната, онда се то не може рећи за други. То су искрени, поштени, често верујући људи који оштро реагују на крв и насиље, тежећи мир, што је, у ствари, природно за сваког човека. Њима хоћу да се обратим.

Драги пријатељи, да ли заиста мислите да ви и руководство Русије, као и 70% грађана Русије који их подржавају, имате различите циљеве? Сви имамо исти циљ – мир. Друго је питање да ли је то било уочи 24. фебруара и који су начини да се то сада постигне?

На први део питања мора се одговорити негативно. Рат у Донбасу траје скоро осам година, чак и према потцењеним проценама представника УН, у њему је страдало више од тринаест хиљада људи (у ствари, много више, можда три пута) и томе се није назирао крај. Сукоби су се низали један за другим, Доњецк, Луганск и други градови ДНР и ЛНР су намерно гађани, цивили су убијани, проруски грађани Украјине су прогањани, мучени, убијани, православне цркве су биле подвргнуте пљачкашким запленама. Украјинска страна намерно је осујетила мирне споразуме из Минска. Зар је то мир?

Штавише, намерно увлачење Украјине у НАТО са одговарајућим последицама по руску безбедност, брзи раст русофобије и агресивности, жеља њеног руководства да набави нуклеарно оружје угрозили су већ мир у Русији. Као што је јасно из заробљених украјинских планова, руска војска је била испред Оружаних снага Украјине тачно месец дана: у супротном би кренули у напад великих размера на Донбас са одговарајућим последицама – хиљаде мртвих и стрељаних, стотине хиљада избеглица. Не заривајмо главу у песак као нојеви, и будимо искрени – није било мира.

А друго је питање, како га постићи? Чинило би се да је најједноставније решење обуставити војну операцију, повући руске трупе из Украјине, бајонетом до земље. И шта онда? Хоће ли то донети мир многострадалној земљи Донбаса и Украјини уопште? Наравно да не. Све ће почети изнова. Оружане снаге Украјине ће доћи до даха, закрпити материјалне губитке уз помоћ западних „пријатеља“ и поново почети да гранатирају Донбас, а у случају нашег саучешћа, смрвиће га. А може се само замислити како ће тамо беснети украјински националисти, у најгорим традицијама украјинских полицајаца и бандероваца. Поновиће се нешто попут Волинског масакра 1943. године… Зна се шта се тада догодило: десетине хиљада жртава, беба са одсеченим главама и одрасли набијени на колац. Наравно, „светска заједница“ све ово неће приметити. А онда је Украјина примљена у НАТО и постављене су ракете дуж периметра руско-украјинске границе, са временом лета до Москве од 5 минута. Да ли нам је свима потребан такав „мир“?

Али они могу приговорити: Црква не благосиља рат. Далеко од било каквог. По учењу блаженог Августина, оно што је дозвољено и благословено јесу, прво, одбрамбени ратови, а друго, ратови за одбрану угрожених и страдалника. Војна операција у Украјини припада другој врсти.

Подсетимо се Светог Равноапостолног Константина, који 312. године предузима поход на Рим у одбрану Римљана, тачније Хришћана који су страдали под јармом тиранина Максенција. Ако томе приступите из угла савремених „миротвораца“, онда је то била „агресија“, и штавише, ничим изазвана. Добро је што тада није било Фејсбука, Инстаграма, Твитера, иначе би се гомиле демонстраната постројиле испред војске Константина Великог и не би га пустили у Рим. И онда не би било ничега: ни јављања Животворног крста на небу светом цару са гласом „Овим побеђуј“, ни Миланског едикта, који је ослободио Цркву од прогона, ни хришћанског Рима, ни Други Рим – Константинопољ, као првобитно хришћански град, нити обретења Часног Крста од стране Свете Равноапостолне Царице Јелене. Не би било хришћанске цивилизације.

Агресивним ратом можете назвати и поход Светог Кнеза Јарослава Мудрог против Свјатополка, али да ли ће то бити истина? Није ли Свети Кнез отишао да освети крв своје браће, Светих Мученика Бориса и Глеба, спасавајући Русију од латинског ропства и коначне погибије?

И зар се нешто слично не дешава сада, када ће руске трупе да спасу Украјину од неонацизма, а становнике Донбаса од смрти?

Могу да приговоре да ослобођени, најблаже речено, нису баш срећни што су ослобођени. Наравно, поготово сада, када морате седети у подрумима, чекати ракете и бомбе (на срећу, углавном не допиру до цивила), доживљавати лишавање и патњу, смрт рођака. Природно је да људи желе мир, а не размишљају о великој политици и будућности. Али нема операције без крви и бола. Пацијент може да гунђа на доктора и каже: „Некада сам боље живео са тумором. Али онда схвата да му је живот спашен.

Све од садашњости мора да се претрпи и преживи, и овде и тамо. Све ће то проћи, а грађани Украјине, као и Русије, на крају ће схватити благотворни смисао овога што се сада дешава по Промислу Божијем. И верујемо да актуелни догађаји спремају дан „када ће се народи, заборавивши свађе, ујединити у једну породицу“.

Извор:
БОРБА ЗА ВЕРУ