Шта ће сада рећи Николић?

Живо ме занима шта ће данас, следеће недеље, следећег месеца или макар до следећег годишњег доба, када би претприступни преговори Србије требало да почну, урадити Томислав Николић. Он је, подсетимо, обећао да Србија неће у ЕУ, ако у замену за чланство треба да призна своју покрајину за независну државу.

Бундестаг је јуче дао сагласност немачкој влади да на састанку Европског савета гласа за почетак приступних преговора Србије са ЕУ, али… Пре него што београдска еврократија прослави одлуку, треба напоменути неколико непријатних чињеница, које су јуче и званично угледале светло дана, а које ће на муку ставити пре свих председника Србије.

Тачно је да у одлуци Бундестага пише да ће се прва приступна конференција Србије и ЕУ одржати у јануару, али тек након што, највероватније у децембру, Европски савет утврди да је дошло до “потпуног и трајног спровођења обавеза“ из Плана о имплементацији споразума Београда и Приштине.

Другим речима, претприступни преговори Србије са ЕУ могу да почну тек када се кључне чланице уније увере да је Србија фактички признала „Косово“. Осим тога, приложен је подужи списак немачких услова, међу којима је и обавеза Србије да пре пуноправног чланства у ЕУ постигне „правно обавезујући“ споразум са Приштином, односно да и формално призна „Косово“ као независну државу.

Овај услов цементиран је захтевом Бундестага да Србија у свом уговору о приступу ЕУ буде обавезна да, после пријема, не блокира приближавање „Косова“ ЕУ. Али, пријем Србије условљен је додатним низом услова, које независна држава тешко може да свари, а да притом остане држава.

Бундестаг је нагласио да је потребно потпуно распуштање српских “паралелних структура на северу Косова“ и стварање потпуно нових структура у области сигурности и правосуђа „Косова“ које подлежу политичкој контроли и финансирању само од стране косовске владе.

Захтева се и детаљан увид у српска плаћања институцијама на „Косову“, одржавање слободних и фер локалних избора, као и потпуно спровођење свих претходних резултата процеса дијалога, у шта посебно спада неометан приступ косовске граничне полиције и цариника граничним пунктовима на северу Косова.

Бундестаг, такође, инсистира и да се процес „нормализације односа“ Србије и „Косова“ посебно третира у једном од преговарачких поглавља, уз додатни услов да се приступни преговори Србије смеју окончати тек “када српске надлежне власти и судови учине све што је у њиховој моћи да се напад на немачку амбасаду потпуно разјасни кроз један судски поступак и починиоци, као и они што су били у позадини случаја, правоснажно осуде“.

Након ових, следи списак стандардних захтева у вези реформи, испуњавање услова из Копенхагена, а уколико се процени да Србија по отварању приступних преговора отеже са испуњењем обавеза или их анулира, приступни преговори треба да буду заустављени.

Покојног америчког економисту Џона Кенета Галбрајта почео сам да гледам дугачије, када сам прочитао његову књижицу „Добро друштво – хумани редослед“. У њој је (прва) америчка интервенција против Ирака описана као хуманитарни гест, који никако нема везе с нафтом, класичним интересима и ресурсима. Пут Србије у ЕУ је сродна бајка, али је она у Берлину јуче дефинисана као „глупо друштво – нехуман редослед“.

Живо ме занима шта ће данас, следеће недеље, следећег месеца или макар до следећег годишњег доба, када би претприступни преговори Србије требало да почну, урадити Томислав Николић. Он је, подсетимо, обећао да Србија неће у ЕУ, ако у замену за чланство треба да призна своју покрајину за независну државу.

Морам да признам, нисам прочитао ни једну од бројних Николићевих књига и то је једино нечитање које ми се до сада исплатило. Занимали су ме други аутори, међу којима и Џон Кенет Галбрајт. Мислилац, који је због нечега пристао да са овог света, безмало у десетој деценији живота, оде (и) као апологета глобалне каубојштине.

Његову мисао да не постоји могућност да се оствари боље друштво, ако се пре свега јасно не дефинише добро и оствариво друштво, свакако треба запамтити. Макар до децембра ове или јануара следеће године, уз питање: може ли сваки добровољни београдски ехо бриселске лажи да нас одведе до доброг друштва?

Бранко Жујовић / Глас Русије