Светоотачко учење о болестима

Болести бивају као казна, као уразумљење, као испробавање трпљења и вере – али све оне имају у својој основи наше грехе, почев од прародитељског греха. Победи грех и бићеш здрав. Чувај у себи спокојство духа и не узбуђуј се никаквим тешкоћама, увредама, неправдама – и увек ћеш уживати у здрављу душевном и телесном.

Да бисмо објаснили шта је болест, обратимо се једном од древних учитеља Цркве светом Василију Великом. Ево шта он пише о болестима: „Болести бивају од вештаствених начела и ту је корисна лекарска вештина; болести бивају и као казна за грех, и ту је потребно трпљење и покајање; болести бивају ради трпљења човековог. Дакле, не уздај се у лекарску вештину без благодати и не одбацуј је из својеглавости, већ моли од Бога спознање узрока казне, а затим избављење од немоћи, трпећи сечења, спаљивања, горке лекове и све лекарске казне“. Болести бивају као казна, као уразумљење, као испробавање трпљења и вере – али све оне имају у својој основи наше грехе, почев од прародитељског греха, и у том смислу болест је почетак физичке смрти.

У вези с различитим духовним узроцима болести могу бити и најразличитија обраћања Богу од стране болесника. Молећи се на богослужењу за исцељење болесника, Црква сматра да чин вере и љубави који сведочи Црква у овој молитви, испуњава оно што хоће Господ од душе болесног човека. И Господ му даје оздрављење.

Али понекад оваква молитва појединих људи и целе Цркве бива недовољна. Болест се наставља. Господ као да позива човека нечем већем. Посећује га том болешћу. Хоће од њега или покајање, или исправљање, или веру, или трпљење. Човек тога постаје свестан, али осећа се духовно слабим, потребна му је нарочита благодатна помоћ. Тада он моли од Цркве тајну Јелеосвећења, тајну св. Јелеја. Ова Тајна је у исто време и покајање, и молитва за исцелење, и завет да ће након исцељења свој живот посветити Богу, измољење благодати Божије која би дала снагу да се то све испуни. Прочитај молитве које изговара свештеник за време вршења ове Тајне: „Исцели свог слугу од телесних и духовних немоћи које га муче и оживи га благодаћу Христа Твога…“

Неке збуњује то што светоотачко учење наводно сувише доводи у везу болест са греховношћу. То несхватање се крије у недовољно дубоком разумевању суштине греховног чина и узрочнопоследичних законитости у појавама нашег живота. Добро је познато да свака болест има неки узрок свог настанка. На пример, ако се код страсног пушача развија хронични бронхитис или чак рак плућа, са већом или мањом вероватноћом савремена медицина ће сагледати узрок обољења у страсти према пушењу. А зар то није грех?

Неверност у односима међу супружницима може довести до венеричних болести. Грех и казна овде су очигледни. Оваквих примера се може навести мноштво: и када се од родитеља рађају деца са урођеним аномалијама, и када се после првог абортуса развија неплодност, и када се нарушавају јавно или чак скривено други закони и узрочно-последични односи које је установио Творац. Веома често болести настају због претеране и неумерене исхране (стомакоугађања) и недржања постова, због раздражљивости и других узрока који с тачке гледишта хришћанства нису ништа друго до греси: против Бога, против ближњих или самога себе (в. поглавље о гресима).

Осим тога, постоје болести од чисто физичких, рекло би се случајних узрока (међутим, и у том случају је потпуна случајност само привидна појава). Има болести када се уопште не могу открити никакви очигледни узроци услед којих би се могла развити обољења. Али и у тим случајевима, с тачке гледишта светоотачког учења, болест је настала под утицајем Највишег промисла.

Велики значај у развоју болесних стања Свети Оци су придавали страстима, као чиниоцима који штетно дејствују не само на душу, него и на тело. „Неспокојство душе и страсти кваре крв и шкоде здрављу“ – писао је св. Теофан Затворник.

Подробније се о овом питању изјашњава св. Јован Кронштатски у следећем одломку: „Искуство показује да грех и страсти разарају здравље душе и тела, а победа над страстима ствара небеско спокојство души и здравље телу. Победи многоглаву хидру греха и бићеш здрав. Чувај у себи спокојство духа и не узбуђуј се никаквим тешкоћама, увредама, неправдама – и увек ћеш уживати у здрављу душевном и телесном. Немири, узрујавања, огањ страсти различитих порока, изазивају у нама мноштво душевних и телесних болести“.

А ево како је схватао душевне поремећаје и у чему је видео узроке њиховог настанка руски философ Владимир Соловјов: „У чисто физичке узроке душевних болести ја не верујем, и скоро да нико у то не верује. Психички поремећај је крајњи начин самоспознаје унутарњег бића кроз жртвовање његовог видљивог можданог „Ја“ које се испоставило као недовољно у решавању наравственог задатка нашег постојања“.

Веома дубока мисао, за разлику од многих савремених патофизиолошких и биохемијских концепција које не задиру и не разоткривају суштину конфликта између живота у његовој борби са препрекама и тешкоћама, већ само констатују физичке телесне промене које су настале услед других праузрока.

Искључива заслуга светоотачког учења јесте својеврсна концепција о корисности болести. Чега има корисног у страдањима – у недоумици питају многи који су први пут сазнали за овакву тачку гледишта? И заиста, можда се највише у свету људи боје смрти и тешких болести. Хришћанство пак даје човечанству примере превладавања и достојне припреме за оно најгоре што човека очекује.

С тачке гледишта светоотачког учења човек у болестима мање греши, трезвеније размишља о смислу живота. Како се изразио св. Игнатије Брјанчанинов: „Болесничка постеља често бива место богопознања“. Храбро подношење болести формира у човеку својства као што су трпљење, истрајност, издржљивост и неке друге врлине. Постоје и други битни узроци који омогућавају да се болести посматрају не само кроз призму патњи и неизмерног јада. Подвнжници светости су сматрали да уз правилно схватање и однос према болести ова може донети корист души.

Као пример који показује хришћански однос према болести може да послужи наведени одломак из мишљења св. Григорија Богослова: „Патим од болести и изнемогао сам телесно. Неки надмени се можда подсмевају мојим страдањима. Раслабљени су ми удови и ноге несигурно ходају. Не знам да ли је то последица уздржавања, или последица грехова, или нека борба. Уосталом, благодарим мом Владару! То може бити за мене чак и боље. Али исцели болест, исцели речју Својом, Твоја реч за мене је спасење! А ако не исцелиш, дај ми трпљење да све поднесем“.

На другом месту св. Григорије каже: „Болести и мом духовном бићу служе као извесно очишћење, а за очишћењем свако има потребу, ма колико био снажан“. Још много пре настанка психосоматског правца у медицини светоотачко учење је указивало на међусобну везу измећу душевног и телесног: „Исквареност душе је узрок телесних болести“ – писао је св. Јован Златоуст.

Као средства исцељења од болести Свети Оци су сматрали пре свега молитву, пост, Свете Тајне, као и земаљске лекове, јер су видели у лекару помоћника по промислу Самога Бога ради олакшања страдања и лечења болести. (Уп. „Господ је саздао од земље лекове, и благоразуман човек неће их потцењивати“ – Сир. 38:4).

Упоредо с тим, свако чаробњаштво, врачање и надрилекарство није се сматрало богоугодним и категорички се одбацивало („Боље нам је да умремо, него да идемо непријатељима Божијим. Каква је корист тело исцељивати, а душу погубити…“ – писао је св. Јован Златоуст).

Тематске мисли

1. Зар су све болести од грехова? Нису све, већ велики део. Неке бивају и од небриге. Стомакоугађање, пијанство и беспосличење такође изазивају болести (св. Јован Златоуст).
   2. Догађају се болести и ради нашег испробавања у добру (св. Јован Златоуст).
   3. Ако за време телесне немоћи не искористимо помоћ поста, већ покажемо још већу безбрижност, причинићемо себи највећу штету (св. Јован Златоуст).
   4. Телесне болести очишћују душевне (схимонах Макарије).
   5. У болестима пре лекара и лекова користи молитву (св. Нил Синајски).
   6. Болести се шаљу ради очишћења од сагрешења, а понекад да би смириле преузношење (преп. Јован Лествичник).
   7. Болест се појачава због нестрпљења (св. Тихон Задонски).
   8. Узрок болести је грех, своја сопствена воља, а не нека нужност (преп. Јефрем Сирин).
   9. Можемо ли се лечити код лекара и примати лекове? Нема у томе никаквог греха, зато што је све од Господа Бога, па и лековита средства и лекари. И не састоји се у томе грех што човек прибегава средствима лечења, већ у томе што болесник сву наду у оздрављење полаже само у лекара и лекове, заборављајући при томе да све зависи од свеблагог и свемогућег Бога Који једини кога хоће оживљава или умртвљава (св. Амвросије Оптински).
   10. Из живота многих светих познато је да су им дуге и исцрпљујуће болести биле више помоћ, јер су смиравале страсти, лишавале их утисака световног живота с његовом буком и вревом која одвлачи од удубљивања у скровишта духа (св. Лука Војно-Јасењеики).
   11. Пошто је Бог живот, а болести и немоћи су удаљавања од живота, довољно је само да нас додирне изворни, први Живот, па да их исцели (це. Јован Кронштански).
   12. Да ли се треба лечити? А зашто се не лечити? И лекаре и лекове је Бог створио. Зар их је створио узалуд? Не, већ због тога да лече болести; избегавање лекара и лекова је Богу прекор (це. Теофан Затворник).

Владимир Константинович Невјарович

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ