Још један Видовдан: Исландски модел и друга европска питања за Србију

Земља која је веома обрадовала европске скептике у последње време је наравно Исланд. Најсевернија престоница света, Рејкјавик, недавно је рекао своје „не“ ступању у ЕУ: тако су одлучили на референдуму грађани, што у принципу и јесте права демократија.

Наравно, то не значи да потомци древних викинга подижу око себе утврђење: Исланд, мада и далеко, све једно је део европске породице и наставља да развија са континентом најконструткивније односе- како се каже, под узајамно повољним условима. Није ли то занимљив пример за Србију? Одговор на ова и друга „европска“ питања затражили смо од двоје експерата: професора Факултета политичких наука у Београду- госпође Тање Мишчевић и господина Слободана Самарџића.

Да ли је за Београд поучан пример Исланда?

Тања Мишчевић: Рекла бих најпре да то није први пут. У неколико наврата су државе водиле преговоре, дошле до референдума и одустале од чланства. Па се тако десило са Норвешком и Швајцарском, али и са земљама које су у оном великом проширењу 2004.године коначно и постале чланице, као што је Словачка која је у једном моменту не формално, али потпуно стала или пак Малта која је повлачила поново се враћала у процес преговора чак неколико пута. Дакле, ту је једна важна порука, коју свакако морамо разумети- а то је управо та чињеница да је земља, народ, влада- власник процеса приступања. То је заправо доказ њене суверености.

Е, сад, да ли се то може применити у нашем случају, или ако хоћете да ли је то паметно урадити? Лично мислим да није, зато што је нама ЕУ заправо потребна због изградње институција и државе коју она даје као модел. Модел развијене, стабилне, демократске државе у којој је владавина права основни принцип. Да ми можемо то сами урадити ЕУ нам не би била потребна. Међутим, показало се да не можемо- и то кроз сво ово време колико смо у процесу реформи. Чак и уз притисак ЕУ да достигнемо те стандарде, не иде нам од руке и довољно брзо. Дакле, просто мислим да је Исланд поучно искуство и за ЕУ и за све земље у процесу преговора, али мислим да није применљив за нас.

Слободан Самарџић:  То је зрела одлука једне државе, ма колико она била мала. То је одлука да та држава не треба да иде у ону врсту комуникација и интеграција која би штетила њеним интересима. Исланд је држава која калкулише, прорачунава своје интересе и према томе се и понаша. Када су мислили да ће боље изаћи из сопствене финансијске и банкарске кризе приступањем ЕУ, они су дакле решили да преговарају. Када су видели да од тога нема ништа, да је ЕУ и сама у том финансијском, монетарном, банкарском и економском погледу једна руина, они су одлучили да се повуку и донели су државну одлуку да прекидају преговоре. То је дакле за сваку похвалу, а Србија би из тога могла да извуче дубоке поуке.

Србија има споразум са ЕУ о стабилизацији и придруживању, који је свеобухватан споразум и треба да припреми Србију за приступање ЕУ. Евидентно, ЕУ се после пријема Хрватске неће више ширити, најмање у периоду од 10 до 15 година. Ако не постоји тај циљ да Србија може постати чланица ЕУ, онда тај споразум губи свој смисао. Његов садржај је потпуно преокренут. Рецимо у трговинској области, Србија укида увозне царине и смањује свој буџет, а као компензацију добија неповратну помоћ. Међутим, перспективно та компензација ће бити мања од губитака. Ево, рецимо једне теме где би држава морала да калкулише, да израчуна своју штету и то је већ разлог да се преиспита тај споразум.

Да не говорим о делу о политичком дијалогу о добросуседским односима и регионалној сарадњи. На основу тих делова споразума се Србија приморава да призна независно Косово. Има ту још сличних примера. Дакле, поучена исландским примером Србија би требало да отвoри разговоре о преиспитивању споразума о стабилизацији и придруживању.

Курс актуелних српских власти је познат. У ЕУ, чак без обзира на кризу, предности има више него мањкавости. А у чему су оне огледају, рецимо, у односу на српску привреду?

Тања Мишчевић: Видите, заправо мислим да су највеће користи управо чињеница да се улази у један процес који вас, полако управо током самог процеса реформи приближава самој ЕУ. Било би велико „замајавање“ само се концентрисати на количину средстава. Прво, као што сте рекли, због сопствене кризе, ЕУ нема више толико средстава које би могла да понуди земљама централне и источне Европе- у смислу изградње посебно неких сектора на пример, индустрије или пољопривреде. Тих средстава данас објективно више нема, јер ЕУ мора најпре да буде солидарна према својим чланицама а тек онда према оним државама које ће можда једног данау будућности то и постати. Дакле, количина новца која би требало да дође је још увек велика непознаница. Али, сам улазак у процес приближавања говори нешто много више. Заправо, даје гаранцију ЕУ да је реч о држави која ће након тог процеса постати чланица. Држава која мења пре свега своје право и процедуре и даје правну сигурност за оно што је свима нама данас најважније и што сви покушавамо да привучемо јесу стране директне инвестиције. То је јако моћна улога и ово не говорим напамет, већ из искустава оних земаља које су 2004.и 2007.године постале чланице, јер управо док су преговарале за чланство, биле најинтересантније за стране улагаче. Након тога што су постале чланице, страни улагачи су полако почели да траже нова и јефтинија тржишта. Е, ми смо сад то ново и јефтиније тржиште са квалитетном и образованом радном снагом и значајно нижим трошковима пословања, а опет уз гаранције ЕУ да можемо гарантовати и правну сигурност улагачима. Мислим да је то најважнија ствар и најважнији извор средстава, које грађани наравно неће одмах осетити. А ни држава неће одмах осетити. Али, како процес буде одмицао, много тога ће постати јасније. Појавиће се и нова радна места, што подиже и просек саме државе, а и релаксираће сам пут ка ЕУ.

Слободан Самарџић: То је само једна пропаганда, која нема реалну подлогу. Када су у питању инвестиције, иста прича је вођена пре него што је добијен статус кандидата. Било је речи да када добијемо статус кандидата, онда ће Србија показати виши рејтинг на тим међународним мерењима и инвестиције ће појурити у Србију. То се није догодило. Ми можемо да докажемо да да је Србији кренуло још лошије, од момента када је постала кандидат. Долазило је много мање инвестиција, а ЕУ је од Србије захтевала оно што је и раније захтевала, пре свега Косово.

Пре него што је потписан споразум о стабилизацији и придруживању, 2008.године, постојала је велика пропаганда, да када потпишемо тај споразум, онда ћемо се доказати као стабилна земља и поново ће инвеститори који, ето, воде рачуна о стабилности појурити у Србију. Ни тада се то није догодило. Значи, 5 година ми имамо такву причу, сада се она понавља потпуно истим речником. Наши политичари и пропагатори ЕУ, а њих је много и окупирали су медијски простор Србије, говоре да би требало да започнемо преговоре око приступања, како би дошле инвестиције. Наиме, то је већ трећи пут да се понавља ова прича и не знам ко ће у то веровати. Србија економски јако лоше стоји и oд ЕУ не може имати користи, јер се ЕУ сад 99% времена бави собом. Она је сад у тешкој кризи и она сад размишља на који начин да изађе из кризе, наиме, како да изврши дубоке унутрашње реформе. Па чак и структура ЕУ, у правцу некакве диференциране интеграције у правцу некаквих клубова држава ЕУ- прве, друге, треће лиге. Она је у тим сопственим превирањима и држати се ЕУ у овом тренутку је заиста погубно за сваку државу, а посебно за Србију. Према томе, од тога нема ништа.

Кад је реч о реформи институција- ипак има у ЕУ доста тога што се може научити. Стабилност система, редовни избори, контрола изборног процеса, деловања права и институција- све је то у реду. Коначно, Србија је од западних земаља већ у 19.веку научила доста тога, како систем треба организовати. Не морате бити нити члан, нити преговарати око приступања, чак ни кандидат да бисте то радили по узору на ЕУ. У крајњој линији постоји могућност билатералних споразума Србије и ЕУ око ствари које су од заједничког интереса. Према томе, евентуално одвајање Србије од овог аранжмана ССП-а, не значи поптуно окретање леђа ЕУ. То само значи окретање сопственим интересима, а то владајућа гарнитура у Србији не види.

Првог јула Хрватска ће постати члан ЕУ. Које тешкоће очекују Србију после тога? Или напротив, да ли ће то помоћи Београду на путу ка европским интеграцијама?

Тања Мишчевић: Заиста мислим да ће Хрватска преузети улогу предводника земаља западног Балкана. Намерно нећу рећи да ће преузети улогу „лидера“, јер то код нас у региону и није термин који волимо да чујемо.

Њена највећа вредност лежи управо у томе да је прва од држава западног Балкана која постаје чланица и да ће не само „лобирати“, него и видети ту своју везу са западним Балканом, као мост између ЕУ као такве и самог региона. Не само у смислу тражити и унапређење процеса, већ тражити заправо и ширење, односно читаве интеграције, прихватања региона као таквог унутар ЕУ.

Оно што ћемо вероватно одмах приметити је то појачавање граничних контрола, јер спољне границе Хрватска сада постају и спољне границе ЕУ. За нас је до сад било једноставно путовати тамо, не само у смислу одласка на годишњи одмор, већ и путовања зарад трговања.

Хрватска излази из организације ЦЕФТА 2006.године, где је била значајан партнер и Србији. Сада таква врста везе неће више постојати, јер Хрватска остаје део зајдничког унутрашњег тржишта ЕУ. Тако да ће заправо тај промет роба, услуга и капитала, али наравно и људи у првом моменту преживети вероватно и највећи шок за пословне људе и за обичне грађане. У некаквој даљој перспективи, а већ има најава да то што Хрватска постаје чланица, да ће то у великој мери утицати и на веће инвестирање у и из Хрватске, пре свега у овим сегментима. Дакле мислим, да је то јако важно, колико за Хрватску, толико подједнако и за регион. То нам показује да ни проширење није завршен процес, да се он, иако уз много веће проблеме, одвија као и раније. А показује да је могуће и то да једна земља која је до јуче имала врло тешку историју током 90.тих година, може да се промени у тој мери и да постане стабилна европска држава.

Слободан Самарџић: У првом моменту то ће бити теже за Хрватску, зато што постоје још увек неке царине које Србија има према земљама ЕУ, које наплаћује и које до сада са Хрватском није наплаћивала у оквиру организације ЦЕФТА- зоне слободне трговине. Значи то је нешто што ће Хрватској бити теже него Србији.

Просто психолошки се успостваља граница са ЕУ. Србији ће бити теже утолико што пропагандисти у Србији, који су за ЕУ и за НАТО, ће више притискати Србију комплетно, дакле и њено становништво да смо ми једно острво у окружењу ЕУ и НАТО-а. Као што вам је познато, услов за ЕУ јесте и чланство у НАТО. Бар је то сад абио услов за земље средње и источне Европе и западног Балкана. У Србији се бележи велико противљење томе, преко 70% грађана је стандардно против тога. Сада ће ово окружење представљати један додатни притисак. Ту ја видим минус у неком психолошком и пропагандном смислу, а остале ствари ће остати мање-више исте.

Тимур Блохин, Јована Вукотић / Глас Русије