Рат у Донбасу – поглед из школске клупе

decak i tenk

Колико од ових који данас протестују против рата је изашло да протестује против гранатирања Донбаса 2014. године? Да ли су наши животи мање важни? Или су они били унутрашња ствар Украјине?

Када погледате лица глумаца, музичара, политичара који се сада залажу за мир у Украјини, то више не изазива никакве посебне емоције. Ништа. Пола сата или сат, и сви ови људи ће се поново вратити у своје топле удобне станове, отићи у свој уобичајен живот лишен проблема. Па зашто да не? Погледај сва та лица. Они су смирени и равнодушни, само понекад пусте сузу зарад спектакуларног кадра у медијима. Није их брига и свима је то јасно. А када јавне личности и политичаре није брига, онда долази војска. А онда почиње друга прича. Рат је прљавштина и крв. Увек је то. И становници Донбаса су тога и те како свесни. Верујте ми, знамо шта су бол и немоћ. Знамо како је вриштати у празнину. О рату знамо више од оних који су га видели само у вестима и на аматерским снимцима са друштвених мрежа. Видели смо то изблиза, одрасли смо на томе. То се сад не може променити. Стога, више од свега, желимо мир за све. Само да се на сваки гласан звук не трзате и да очима не тражите где да се сакријете.

Нисам против скупова. Рат у Украјини поделио је многе, баш као што је поделио Мајдан 2014. године. Али колико вас је изашло да протестује против гранатирања Донбаса 2014. године? Да ли су вам животи деце Донбаса мање важни? Или је то била унутрашња ствар Украјине? Тада је мој живот био у питању, као и сваког цивила у Донбасу. Са сузама смо тражили да нас неко заштити. Исто толико смо желели да само живимо, видимо мирно небо изнад наших глава и правимо планове за будућност. Осам дугих година. Више од половине мог живота. Сви су остали равнодушни.

Када су јавне личности и политичари равнодушни, долазе војници. То се зове рутина. Окрутна рутина. Политичари нису могли да се сложе. После осам година, Русија је ушла у рат и сви су се уплашили. Неко је мислио да ће бити другачије? Да ће бити могуће некажњено убијати људе дуги низ година? Већ осам година тражимо од Украјине да стане и поново размисли, слушајући празна обећања и лажи под експлозијама граната. Али наша прича никоме није била занимљива. А сада, осам година касније, наш град је тих. Необичан осећај, ваљда само нисам навикла на тишину.

Осам година убијања

Пристајем на марш против рата. Али само ако се прво сете да нас Украјина убија већ осам година. Ако се сете и мртве деце Донбаса. Да ли се сећате њихових имена? И, наравно, да не забораве да кажу да Украјина и сада наставља да пуца на наше градове. Да ли сте спремни да се заиста борите за мир, иако на своју штету? Или је то ипак лицемерје, а не схватање да је живот човека непроцењив, чак и ако има друге погледе и место становања?

Надам се да ће се ово ускоро завршити, и да можемо поново сви без страха да гледамо у ведро небо. Мир свима!

Осам година.

Да ли је то много или мало?

И то каквих осам година…

За ово време сасвим је могуће образовати се, одрасти и научити да гледате на свет очима некога ко разуме понешто у овом животу.

Али…

Постоји разлика.

Једно је када живите тихо у мирном граду или на селу, свакодневно срећете пријатеље и комшије на улици, а код куће вам у сусрет истрчава љупка мачка. Зашто се не бисте у оваквим условима образовали и увећавали своје знање?

А сасвим је друга ствар када вас ујутру не пробуди будилник, већ експлозија гранате на улици. И уместо у школе, морате хитно трчати у склониште или силазити у подрум.

Јер, неко чудовиште са друге стране одлучило је да пуца на вас. Не из неке војне потребе – какву претњу могу представљати обичне једноспратнице? То је само „за забаву“. Или зато што је неко платио новцем да се пуца тамо где треба?

Шта кажете, да то није било тако?

Па, има толико видео снимака у којима се људи хвале тиме што су чинили, погледајте!

А како учити у таквим условима?

Дуг је увек наплатив

Током дугих осам година, „светско јавно мњење“ је марљиво затварало очи и уши како не би примећивало непријатне чињенице. Уосталом, пуцали су њима „идеолошки блиски“ људи, који теже ка ЕУ и НАТО! Па, како их таквим тврдњама увредити? Да, и пуцали су на Русе! Кад су они у питању, можете…

И одједном… пројектили су полетели и ка њиховој страни. Опет и опет.

И одједном су почели да туку ту тактички спремну, по западним стандардима обучену војску…

И то жестоко, право у необријану мамурну њушку. Не обазирући се на то што је „цео свет са њима“!

Да, како сад то… немогуће… Руси су постали дрски!

А онда су на време стигли Чечени – потпуно нетолерантно обећавајући да ће разбити њушку свим тим уваженим десничарским битангама. Јао, па неће ваљда баш свима? Јер, ипак, они су радили праву ствар за ЕУ! Ослободили су земљу тако неопходну озбиљним људима од непотребног им локалног становништва. А погинули, па шта ћемо сад… то су само били нужни трошкови бизниса… И десничари су овде урадили праву ствар!

Јесте, потребни су вам, па се побрините за њих.

А ми – нама је већ преко главе! Сталне свакодневне лажи мисије ОЕБС-а, њихово селективно слепило и глувоћа и арогантни подсмех кијевских кловнова са екрана. Као, „они су пуцали на себе“!

Па људи, размислите мало…

Седите на наше место, барем накратко, ево вам столичица.

Да, по првој реакцији бих рекао да вам се није допало.

Па шта онда?

Дуг је увек наплатив.

***

Фаина Савенкова: За време рата, писац мора да говори

Данас је 23. фебруар. Код нас поново гранатирају. Као дете Донбаса, драматург и писац, увек сам се залагала и залажем се за мир. Све време сам покушавала да писањем допрем до Европе, Америке и Украјине. Покушала сам да поручим да нам је свима неопходно мирно небо. Имам много пријатеља у Украјини, сви они су дивни и добри људи, јако их волим, али њих, нажалост, не чују, као ни мене. Сада су у Украјини на власти они који су убијали мој народ током Великог отаџбинског рата. Само због тога што они другачије говоре, другачије мисле. А они који су их мучили и пришивали им жуте звезде на јакне – тровали су их гасом у коморама.

Сада сам у Луганску. То је мој родни вољени град и по други пут у свом кратком животу доживљавам његово гранатирање. Да, јако се плашим, јер сам само дете. И свеједно, не могу да ћутим када се тако свирепо гранатирају наши градови, шаљу диверзантске групе и врше терористички акти. Ми нисмо терористи, ми смо становници република које су се определиле. Ја сам све своје одлуке донела. За време рата, писац мора да говори.

Превели Владимир Коларић и Владимир Кршљанин

Извор:
СТАНДАРД