НЕУСТАВАН И АПСУРДАН ЗАКОН НЕ МОЖЕ ДА ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦУ

Устав Србије не дозвољава да се српски језик пише хрватским писмом (латиницом), по Уставу мора ћириличким

• Устав Србије не дозвољава да се српски језик пише хрватским писмом. По Уставу мора ћириличким писмом, а све новине и сва гласила да се штампају ћирилицом, ако су на српском језику.
• Код нас чак се и руска (свакако ћириличка) фирма Гаспром (у оригиналу ГАЗПРОМ) пише латиницом (хрватском) GAZPROM! То могу да раде само будале, незналице, глобалисти, антисрби, антићириличари…
• Све што се као обавештење, вест, знање и информација упућује свим људима или већем броју људи, то је службена употреба и мора бити писана ћирилицом!
• Сваки језик, пише се једним писмом, а то је примењено и у српском Уставу.
• Латиница није српско писмо и не може ни да је буде у службеној употреби српског језика
• Неуставан и апсурдан закон о српском језику и ћирилици (а апсурдан је у светским размерама, јер по њему немају исте обавезе и права сви субјекти и  грађани) треба да ступи на снагу, 15. марта 2022. па ћемо видети како ће тај закон да “заштити ћирилицу”

Поводом ступања на снагу Закона о употреби српског језика и ћирилице, 15. марта 2020.

Пише: Драгољуб Збиљић, проф. српског језика

Чега год од озбиљних питања да се у Србији дотакнемо, ништа није нормално разрешено из наше прошлости, поготово југословенске. На пример, и други устави спомињу “службену употребу језика и писма”, јер устав и не може да одређује приватну, личну употребу. Ја могу у кафани да пишем, својим колегама у пићу, и неслужбеним писмом.

А само код нас је проблем што се не одређује исправно шта је “службена употреба језика и писма”, па и неки лингвисти и политичари мисле да “јавна употреба” није службена употреба. Уместо да објасне задужени и плаћени за то да је службена употреба језика и писма када се језик  и писмо користе у свакој комуникацији званично, а да је супротност службеној употреби само неслужбена, тј. лична и приватна употреба. Просто речено, све што се као обавештење, вест, знање и сл. упућује свим људима или већем броју људи, то је службена употреба. И чувени академик Лукић је писао да је службено све што није приватно.

По Уставу у Србији све што иде српским језиком мора бити исписано ћириличким писмом

Најбољи пример за неуставност у језику и писму у Србији су гласила (средства обавештавања). Устав Србије не дозвољава да се српски језик пише хрватским писмом, по Уставу мора ћириличким писмом све новине да иду, сва гласила ако су на српском језику. Јер Устав не одређује и не допушта другу врсту писма, без обзира чији је то лист и сл. и у каквом је власничком статусу,  да ли је државно, јавно или приватно власништво.

По Уставу у Србији све што иде српским језиком мора бити исписано ћириличким писмом. А код нас чак се и руска (свакако ћириличка) фирма Гаспром (у оригиналу ГАЗПРОМ) пише латиницом (хрватском) GAZPROM! То могу да раде само будале, незналице, глобалисти, антисрби, антићириличари…

Чини се да нигде као код Срба није смишљено посејано толико глупости, незнања, неслоге, издајства и понижавања. То је сејано плански све време трајања федеративне Југославије. Једино је у Србији Југославија још омиљена с Брозом. Наши политичари, али ни научници, још нису готово ништа колективно учинили да Срби схвате како су и зашто варани и како све обмањивани, па не знају ни зашто то све овако наопако траје у Србији.

Српско писмо је, можемо рећи, најбољи знак колико су Србија и српски народ уназађени и како се и зашто уназађују и даље по принципима из комунистичке Југославије. Српски политичари и научници су једини кривци што Срби и даље живе у југословенском мрачњаштву не само у писму, али у писму нарочито. Али, како политичари и научници да освесте народ, кад се још ни сами нису освестили?

Србима се данас “пришива” геноцид да би се од стварних геноцида опрали стварни геноцидаши

Много је мучно и жалосно за онога ко воли свој народ за онога ко зна и види муке и жалости што је то све тако код нас и даље.

Србима се данас “пришива” геноцид да би се од стварних геноцида опрали стварни геноцидаши, да би се опрали они које објективна историја опрати не може, а Србима се још није објаснило, а морало би се објаснити, зашто је и како Југославија за Србе израстала у готово сваковрсну геноцидну трворевину коју српски политичари, зарад свог опстанка, нису хтели, а нису ни смели да објасне српском народу. Ко је покушавао да то објасни, остајао би усамљен, остављен и од Срба и трагично би завршио.

Ми, из хуманости и разумевања појава, не желимо да кривимо српске политичаре и научнике за српску пропаст у време Југославије, али је данас њихова одговорност за сваку здраву осуду. Ми смо и данас, због толерисања отвореног издајства, земља без будућности. Ако се нешто не промени у односу према отвореном издајству, српски народ ће све више упадати у све гушћи општи (глобални) мрак.

Рећи да Косово и Метохија нису наши – српски је људска поквареност и беда

Председник САНУ каже да “Косово није наше” и – ником ништа, и даље је председник, и то у највишој научној и уметничкој институцији САНУ, а председник Србије А. Вучић га је похвалио што је био “храбар да то каже”. То би била “луда храброст” у некој нормалној држави, а код нас то одавно није никаква храброст, него људска поквареност, саможивост и беда људска. Ако Косово и Метохија нису српски, па чији су по правди Бога и света онда!?

Не можемо никако заборавити какав је неуставан и апсурдан Закон о српском језику и ћирилици усвојила 15. септембара 2021. године, чак једногласно, Скупштина Републике Србије (ваљда се још зове и “Народна”).

Свако нормалан у мислима када прочита тачно како пише у нашем Уставу из 2006. године не може да не разуме став први члана 10. који одређује потпуно јасно у складу са Европом и светом:

“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.”

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Џорџ Бернард Шо: Ћирилица је најсавршеније писмо

Нобеловац, велики ирски писац, романсијер, есејиста, новинар, књижевник и човек снажне, издржљиве природе, Џорџ Бернард Шо  за српски језик и културу био је значајан,  јер је увек истицао „да је ћирилица најсавршеније писмо на свету и један заокружен и логичан систем“.

У свом тестаменту оставио је новчани износ 367. 233 фунти Енглезу који успе да реформише и упрости енглеску абецеду по узору на Вукову ћирилицу (једно слово један глас).

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Дакле јасно и без изузетка један језик и једно писмо и наведен је тачно који језик и које писмо.

Став други, који се не односи на већ именовани српски језик и ћириличко писмо, у том истом члану 10. гласи:”Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.”

За нормалног правника и сваког ко зна и хоће да озбиљно размишља то значи да закон одређује када може, уз српски језик и ћириличко писмо, да буде у службеној употреби неки други језик и његово писмо. А ово, изричито и јасно одређено – “на основу Устава”, одређује да се српски језик и ћириличко писмо не може искључити, па да тај језик и писмо буду замењени неким другим језиком и писмом на територији државе Србије, него да уз тај језик и писмо може бити и још неки други језик и писмо.

На пример, није фер некога ко је странац, па не зна српски језик и писмо, осудити без саслушања на његовом језику и писму. А кад је наш држављанин, ма ко био, он, по Уставу мора знати српски језик и писмо, и Устав не забрањује да се нашем држављанину суди на српском језику и писму. али наш закон занемарује став први члана 10. па и нашим мањинама обезбеђује се суђење на њиховим језицима и писмима, што највећим делом плаћа из пореза српски народ чија је то матична држава, и то је лепо јер тако чине и још неке демократске државе. Проблеми се, међутим, показује у нашим законима о језику и писму (сада их имамо два). Они се не сачињавају, како у члану 10. у другом ставу пише “на основу Устава”, него се уставна обавеза у томе занемарује.

Српски језик и ћирилично писмо су Уставна светиња

Оно што би морала свака и просечна особа у Србији да зна, закони се морају у свему усагласити с Уставом. Али то у Србији није тако, нарочито кад је реч о кристално јасној уставној одредби у ставу првом члана 10. Устава јасно и изричито каже, како малопре цитирасмо, “српски језик и ћириличко писмо”, а код нас се у оба закона то занемарује и не одређује се ћириличко писмо уз српски језик, него се замишљају и даље два писма, као у српскохрватском језику. И то ствара проблем у обама законима која нису сачињени “на основу Устава”, него на основу раније југословенске праксе.

Проблем су направили први српски лингвисти који нису хтели да уваже српски Устав и праксу у свету да уз један језик нормално иде једно писмо, јер су два непотребна, они су нормирали у Правопису српскога језика Матице српске (стр. 15.) из 2010. године – два писма. Како је свако од Срба школован на српскохрватском језику у  Југославији, он је научио да “имамо два писма”.

По Уставу за један језик вреди једно писмо

Зато посланици у Скупштини Србије усвојише нови закон о “заштити ћирилице”. Они нису схватили да тај нови закон нису смели донети без увида и сагласности са ставом првим члана 10. Устава Србије. Они нису схватили да је тај закон био непотребан, јер цитирани члан 10. у ставу првом није ни предвидео посебан закон за српски језик и ћириличко писмо, зато што Устав није ни предвидео више писама ни за један, па ни за српски језик.  Они нису ваљано ни прочитали цитирани члан Устава у вези с језиком и писмом и нису умели (или нису хтели) да схвате да се српски језик, по Уставу Србије, пише увек у службеној употреби само једним, наравно српским писмом, јер устав није предвидео ни за један, па ни за српски језик више писама.

Стога, они нису схватили зашто друге државе немају посебан закон о употреби матичног, државног језика, јер сваки језик осим српског, пише се једним писмом, а то је примењено и у српском Уставу. Стога, кад је то већ свуда у Европи и свету тако, и када је то примењено и у српском Уставу (у Уставу Србије), ту нема шта да се накнадно решава.

Устав није предвидео изузетке, па да треба уводити још неко писмо осим оног које је Устав изричито прописао: ћириличко писмо. Дакле, у свакој службеној употреби српски језик се пише увек, без изузетка, ћириличким писмом. Само су српски посланици у Европи и целом свету занемарили уставну одредбу и усвојили су закон какав не постоји ни у једној европској и светској држави у вези с писмом матичног језика. Ако је сваки устав у Европи решио питање сваког матичног језика у једноазбучју, ако је то јасно на исти начин одредио и Устав Србије за матични српски језик, ту нема шта више да се решава.

Решили су једино то неуставно и апсурдно законом посланици у Скупштини Србије, јер су образовани на српскохрватском језику . Наравно, највећи кривци су научници за то погрешно решење су у српској лингвистици. Они су и у новом правописном решењу питање писма у српском језику везали за двоазбучје из српскохрватског.

Због те грешке у српској лингвистици, и председник Србије је, приликом политичког пропагирања “заштите ћирилице” изјавио: “Морамо заштитити ћирилицу, иако је наша и латиница”, што уопште није тачно ни по научном убеђењу и изјави председника Одбора за стандардизацију српског језика који је исправно изјавио да “латиница није српско писмо и не може ни да је буде у службеној употреби српског језика, али, нажалост, још није успео да ту истину спроведе у нормирању правописно-језичког решења питања писма у Одбору.

Само је у Србији донет закон о матичном језику и његовом писму без усаглашавања с уставном обавезом

Дакле, неуставно и апсурдно решење питања писма српског језика у новом (практично непотребном) закону директна је највише последица нерешеног  питања писма српског језика у складу с чланом 10. Устава Србије у Правопису српскога језика и лингвистичкој струци. Највише стога су и посланици у Скупштини Републике Србије усвојили закон о употреби српског језика и ћирилице без примене уставне обавезе и без спомињања уставне одредбе, што је у свету незамислив поступак, јер се свуда у демократским државама доносе закони само у складу с вишим, највишим правним актом – уставом. Само је у Србији донет закон о матичном језику и његовом писму без усаглашавања с уставном обавезом, па чак и без спомињања речене уставне обавезе.

Такав, очигледно неуставан и апсурдан закон о српском језику и ћирилици (а апсурдан је у светским размерама, јер по њему немају исте обавезе и права сви субјекти и  грађани) треба да ступи ан снагу, тј. да почне његова примена 15. марта 2022. па ћемо видети како ће то и ко да стварно примени такав неуставан и апсурдан закон и како ће такав закон да “заштити ћирилицу”, како се то спомиње у закону. Како ће то “штитити” ћирилицу по више основа неуставан и апсурдан закон, остаје нејасно.

Нажалост, ми тврдимо да нема никакве заштите ћирилице на тај, неуставан и апсурдан, начин.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ