СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Крај америчке светске хегемоније, коју смо од милоште звали „Нови светски поредак“!

Русија је ушла у Украјину и тиме озваничила крај америчке светске хегемоније, коју смо од милоште звали „Нови светски поредак“ (1989-2022; овде).

Шта ће даље бити видећемо. САД је у типичној  Тукидидовој замци. Док америчка доминација убрзано слаби, Вашингтон је у искушењу да углед спасава ратом против ривала у успону – Русије и Кине.

Но, англоамеричка империја је у фази сенилности, и то не само због Бајдена. Ненси Пелоси (82), председница америчког Доњег дома, у званичном обраћању, Украјину хладнокрвно зове „Хунгари“ (овде). А Лиз Трас (45), британска министарка дипломатије, меша Балтичко и Црно море (овде), док током званичног састанка с Лавровом изјављује да су Ростов и Вороњеж у Украјини (овде).

И таква склеротична и аналфабетска политичка елита да парира Путину и Ђинпингу? Па, тешко.

Али, да се држимо ми наше муке. Веселин Симоновић, колонијални новинар (овде), данас већ директор Nove.rs, објавио је следеће: „Предложио сам уредницима (Nove.rs) да све најважније кандидате на свим изборним нивоима (у Србији) питају да ли подржавају територијални интегритет Украјине“ – као тест питање „за кога гласати“ (овде).

Дакле, исти они који нам уши пробише с „прихватањем реалности на терену“ и да смо „Косово добили ратом, па онда и изгубили ратом“, одједном су се сетили „међународног права“ и „територијалног интегритета“.
Ено, колико још пре неки дан, Биљана Србљановић на питање зашто Запад (супротно Бадинтеровом 3. закључку) само Србији није признао њене ју-границе, одговара: „По принципу победника. Ко је јачи. То је међународно јавно право одувек“ (овде 25:07-25:13).

Е, па лепо. Ако је за Косово међународно јавно право „ко је јачи“, онда не можете сада да се жалите како Руси крше међународно право. Не, они баш поштују то ваше право. Баш дословно како га је објаснила ова наша велика хуманисткиња и пацифисткиња.

Међутим, квислиншки трбухозборци сада покушавају да нас нахватају на недоследност. „Путин је овим забио нож у леђа Србији у њеној борби за Косово“, подучава нас самозвана „докторка политичких наука“, Александра Јерков. Она каже да је Путин, признајући Доњецк и Луганск, заправо ретроспективно легитимисао западно признање Косова (овде).

Неће бити. Међународно право је врста општег договора којим све стране јавно преузимају тачно одређене обавезе. Не може она страна која га је двапут брутално прекршила – најпре злочином против мира (1999), а онда признањем противправне сецесије (2008) – сада да се жали да неко други „крши међународно право“.

То сте право, господо, убили 1999. и 2008. Тада сте, и поред свих упозорења, безобзирно увели Србљановићкино „право јачега“. Зато сад не можете да се жалите на ма шта.

Једнако је безобразан покушај да се Украјина уведе као „тест питање“ у наше предизборне борбе. Тиме се покушава избацити Сребреница и Косово, лакмус тест сваке аутоколонијалне идеологије и петоколонашке политике.

Раније су отворено пропагирали да се призна „геноцид“ у Сребреници. „Странка слободе и правде саопштила је да сваки 11. јул, Дан сећања на геноцид у Сребреници, треба да буде посвећен сребреничким жртвама“, јавила је Бета 11. јула 2020. (овде). „Садашње власти настављају с негирањем и релативизовањем геноцида у Сребреници“, оценила је, исти дан, и Демократска странка (овде и овде). „Назовимо ствари правим именом – геноцидом“, рекао је за Сребреницу, годину пре тога, Добрица Веселиновић (овде).

Да се у наш кривични законик унесе казна од 90 дана затвора за негирање „геноцида“ у Сребреници, заложио се и Срђан Драгојевић, садашњи Поношев саветник („У случају малолетних лица, родитељи иду на одслужење казне“; овде и овде). Идеју кажњавања „негатора“ подржала је и Биљана Србљановић. „Или си негатор или ниси – они инсистирањем на негацији геноцида постају живи доказ да је закон неопходан и да се мора примењивати“ (овде).

Онда су, пред ове изборе, изненада променили плочу, те почели да говоре да они само поштују скупштинску Декларацију о Сребреници (2010). У њој се, наводно, прећутно признаје  геноцид. То је међу првима устврдио Радомир Лазовић (НДВБГ-Морамо, овде 39:13-39:49), на шта се затим надовезао и Понош (овде 13:57-14:16).

Ипак, за разлику од Лазовића, Понош није био изричит да резолуција признаје геноцид. Само је рекао да ће је поштовати – мада је остављао утисак да мисли исто што и Лазовић. Провладине новине одмах су га напале да се тиме отворено „сложио се да је у Сребреници био геноцид“ (овде).

Један провладин аналитичар чак је затражио да се Декларација, којом се, по њему, „посредно прихвата да се догодио геноцид, јер се позива на пресуде Хашког трибунала“ поништи у наредној Скупштини (овде).  Тиме је уношење конфузије у јавност подигнуто на енти степен.

Кога занима, изворни текст Декларације (20/2010-3) може се наћи овде. У њему се, најпре, уопште не помиње Хашки трибунал, већ Међународни суд правде. А ни за Сребреницу се нигде не употребљава реч „геноцид“. Сâмо „признање“ гласи овако: „Скупштина најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде“.

Израз „на начин утврђен“ уопште се не односи на квалификацију злочина. Односи се на начин на који је злочин извршен. Како кажу правници: „начин је у кривичном праву радња извршења, а не правна квалификација“. Ратни заробљеници стрељани су, без суда, тада и на том месту, и тај део пресуде МСП-а се прихвата. Али, нема говора да се Декларацијом аутоматски пристаје и на правну квалификацију злочина. Поготово не у смислу ретардираних пресуда Хашког трибунала.

За Декларацију је, да подсетим, тада гласао и СПС. Зар би префригани Дачић пристао да себи намакне омчу „геноцидаша“ око врата? Уосталом, да је Декларација фактичко признање, не би Мариника Тепић, шест година доцније, поднела „Предлог резолуције о геноциду у Сребреници“ (овде).

Србија никада, ни посредно и непосредно, није пристала на дискурзивно насиље о „геноциду“ у Сребреници. А Савет безбедности УН, који је оснивач и надређен Хашком трибуналу, одбио је 2015. британску резолуцију о сребреничком „геноциду“. Никада на ту неистину нећемо, ни отворено и прећутно, да пристанемо. Зато су Сребреница и Косово, а не Украјина, ордалија за сваког српског политичара који жели наше гласове.

Србија је само за доследну примену међународног права. Бесправље је почело с Косовом (2008). Одатле има започети и враћање у правне оквире. Дакле, само од Косова. А Срби санкције да уводе другим народима неће и не могу. Знамо колико обичан свет због њих страда. Ако их нисмо уводили због нашег Косова (2008), е вала нећемо их уводити ни због Украјине (2022).

Ето тако Срби мисле. А колонијални олош, како на власти, тако и у опозицији, можда им се ово не свиђа. Онда нека лепо нађу неки други народ коме ће засести на грбачу.

Извор:
ИСКРА