Права снага лежи у правди и истини – која је на нашој страни. За САД је ово „политика обуздавања Русије“, а за нас је питање живота и смрти

Владимир Путин, председник Руске Федерације, обратио се нацији синоћ, а ово је цео текст који је постављен и на сајту Кремља.

„Поштовани грађани Русије! Драги пријатељи!

Данас поново сматрам неопходним да се вратим на трагичне догађаје који се дешавају у Донбасу и на кључна питања обезбеђења безбедности саме Русије.

Дозволите ми да почнем са оним што сам рекао у свом обраћању од 21. фебруара ове године. Говоримо о ономе што нас посебно брине и узнемирава, о оним фундаменталним претњама које из године у годину, корак по корак, грубо и без церемоније стварају неодговорни политичари Запада у односу на нашу земљу. Мислим на ширење НАТО блока на исток, приближавање његове војне инфраструктуре руским границама.

Познато је да смо 30 година истрајно и стрпљиво покушавали да постигнемо договор са водећим земљама НАТО-а о принципима једнаке и недељиве безбедности у Европи. Као одговор на наше предлоге, стално смо се суочавали или са циничним обманама и лажима, или са покушајима притисака и уцена, док се Северноатлантска алијанса, у међувремену, упркос свим нашим протестима и забринутостима, стално шири. Војна машина се креће и, понављам, приближава се нашим границама.

Зашто се све ово дешава? Откуд овај дрски начин говора са позиције сопствене искључивости, непогрешивости и сведозвољености? Откуд презир, презир однос према нашим интересима и апсолутно легитимним захтевима?

Одговор је јасан, све је јасно и очигледно. Совјетски Савез је крајем 80-их година прошлог века ослабио, а затим потпуно распао. Читав ток догађаја који су се тада одиграли добра је лекција и за нас данас, убедљиво је показао да је парализа моћи и воље први корак ка потпуној деградацији и забораву. Чим смо на неко време изгубили поверење у себе, и то је то, испоставило се да је поремећен однос снага у свету. 

То је довело до тога да ранији уговори и споразуми више нису на снази. Убеђивање и молбе не помажу. Све што не одговара хегемонији, онима на власти, проглашава се архаичним, застарелим, непотребним. И обрнуто: све што им се чини корисним представља се као коначна истина, прогурана по сваку цену, безобразно, свим средствима. Неистомишљеници се ломе преко колена.

Ово о чему сада говорим не тиче се само Русије и не само нас. То се односи на цео систем међународних односа, а понекад и на саме савезнике САД. Након распада СССР-а, заправо је почела преподела света, а норме међународног права које су се до тада развиле – а оне кључне, основне усвојене су на крају Другог светског рата и у великој мери консолидовале његове резултате – почели да ометају оне који су се прогласили победником у Хладном рату.

Наравно, у практичном животу, у међународним односима, у правилима за њихово регулисање, требало је водити рачуна о променама ситуације у свету и самом односу снага. Међутим, то је требало урадити професионално, глатко, стрпљиво, водећи рачуна и уважавајући интересе свих земаља и схватајући сопствену одговорност. Али не – стање еуфорије од апсолутне надмоћи, својеврсног модерног облика апсолутизма, па чак и на позадини ниског нивоа опште културе и бахатости оних који су припремали, усвајали и гурали одлуке које су биле корисне само за себе. Ситуација је почела да се развија по другачијем сценарију.

Не морате далеко тражити примере. Прво су без икаквих санкција Савета безбедности УН извели крваву војну операцију против Београда, користећи авионе и ракете баш у самом центру Европе. Неколико недеља непрекидног бомбардовања цивилних градова, на инфраструктуру за одржавање живота. Морамо да подсетимо на ове чињенице, иначе неке западне колеге не воле да се сећају тих догађаја, а када говоримо о томе, радије указују не на норме међународног права, већ на околности које тумаче како им одговара. 

Онда су на ред дошли Ирак, Либија, Сирија. Нелегитимна употреба војне силе против Либије, извртање свих одлука Савета безбедности УН о либијском питању довели су до потпуног уништења државе, до појаве огромног жаришта међународног тероризма, до тога да је земља потонула. у хуманитарну катастрофу која не престаје дуги низ година. Грађански рат. Трагедија, која је осудила стотине хиљада, милионе људи не само у Либији, већ и широм овог региона, довела је до масовног миграцијског егзодуса из северне Африке и са Блиског истока у Европу.

Слична судбина припремљена је и Сирији. Борбе западне коалиције на територији ове земље без сагласности сиријске владе и санкција Савета безбедности УН нису ништа друго до агресија, интервенција.

Међутим, посебно место у овој серији заузима, наравно, инвазија на Ирак, такође без икаквог правног основа. За изговор су одабрали поуздане информације које су наводно доступне Сједињеним Државама о присуству оружја за масовно уништење у Ираку. Као доказ за то, јавно, пред целим светом, амерички државни секретар је тресао некакву епрувету са белим прахом, уверавајући све да се ради о хемијском оружју које се развија у Ираку. А онда се испоставило да је све ово била превара, блеф: у Ираку нема хемијског оружја. Невероватно, изненађујуће, али чињеница остаје. Било је лажи на највишем државном нивоу и са високе говорнице УН. И као резултат – огромне жртве, разарања, невероватан талас тероризма.

Генерално, стиче се утисак да су практично свуда, у многим деловима света, где Запад долази да успостави свој поредак, резултат крваве, незалечене ране, чиреви међународног тероризма и екстремизма. Све ово што сам рекао је најневероватнији, али никако једини пример непоштовања међународног права. 

У овој серији су обећања нашој земљи да неће ширити НАТО ни један центиметар на исток. Понављам – преварили су ме, али народски речено, једноставно су то бацили. Да, често можете чути да је политика прљав посао. Можда, али не у истој мери, не у истој мери. Уосталом, такво преварантско понашање противречи се не само принципима међународних односа, већ пре свега општепризнатим нормама морала и морала. Где је ту правда и истина? Само гомила лажи и лицемерја.

Иначе, и сами амерички политичари, политиколози и новинари пишу и говоре о томе да је последњих година унутар САД створена права „империја лажи“. Тешко је не сложити се са тим – истина је. Али немојте бити скромни: Сједињене Државе су и даље велика земља, сила која формира систем. Сви њени сателити не само да резигнирано и послушно пристају, певају јој из било ког разлога, већ и копирају њено понашање, са ентузијазмом прихватају правила која он предлаже. Стога, са добрим разлогом, можемо поуздано рећи да је цео такозвани западни блок, који су формирале Сједињене Државе по сопственој слици и лику, све то сама „империја лажи“.

Што се тиче наше земље, после распада СССР-а, уз сву невиђену отвореност нове модерне Русије, спремност да поштено раде са САД и другим западним партнерима, и у условима практично једностраног разоружања, одмах су покушали да стиснути нас, докрајчити и потпуно уништити. Управо то се догодило 90-их, почетком 2000-их, када је такозвани колективни Запад најактивније подржавао сепаратизам и плаћеничке банде на југу Русије. Каквих жртава, каквих губитака нас је све ово тада коштало, кроз која искушења смо морали да прођемо пре него што смо коначно сломили кичму међународном тероризму на Кавказу. Памтимо ово и никада нећемо заборавити.

Да, заправо, донедавно нису престајали покушаји да нас искористе у својим интересима, униште наше традиционалне вредности и намећу нам своје псеудовредности које би нас, наше људе изнутра нагризале, оне ставове који већ агресивно саде у својим земљама и које директно доводе до деградације и дегенерације, јер противрече самој природи човека. То се неће десити, нико то није урадио. Неће ни сада.

Упркос свему, у децембру 2021. смо ипак још једном покушали да се договоримо са Сједињеним Државама и њиховим савезницима о принципима обезбеђења безбедности у Европи и о неширењу НАТО-а. Све је џабе. Став САД се не мења. Они не сматрају потребним да преговарају са Русијом о овом за нас кључном питању, у својим сопственим циљевима, занемарују наше интересе.

И наравно, у овој ситуацији имамо питање: шта даље, шта очекивати? Из историје добро знамо како је Совјетски Савез 1940-их и раних 1941-их на све могуће начине покушавао да спречи или бар одложи избијање рата. У том циљу, између осталог, трудио се буквално до последњег да не испровоцира потенцијалног агресора, није спроводио или одлагао најнеопходније, очигледне радње да се припреми за одбијање неизбежног напада. А ти кораци који су на крају ипак предузети катастрофално су каснили.

Као резултат тога, земља није била спремна да у потпуности дочека инвазију нацистичке Немачке, која је напала нашу домовину 22. јуна 1941. без објаве рата. Непријатељ је заустављен, а затим разбијен, али уз колосалну цену. Покушај смиривања агресора уочи Великог отаџбинског рата показао се грешком која је скупо коштала наш народ. Већ у првим месецима непријатељстава изгубили смо огромне, стратешки важне територије и милионе људи. Други пут нећемо дозволити такву грешку, немамо право.

Они који тврде светску доминацију, јавно, некажњено и, наглашавам, без разлога, проглашавају нас, Русију, својим непријатељем. Заиста, данас имају велике финансијске, научне, технолошке и војне могућности. Свесни смо тога и објективно оцењујемо претње које нам се непрестано упућују у сфери привреде, као и нашу способност да се одупремо овој дрској и трајној уцени. Понављам, оцењујемо их без илузија, крајње реално. 

Што се тиче војне сфере, савремена Русија, чак и након распада СССР-а и губитка значајног дела његовог потенцијала, данас је једна од најмоћнијих нуклеарних сила у свету и, штавише, има одређене предности у низу најновије врсте оружја. С тим у вези, нико не треба да сумња да ће директан напад на нашу земљу довести до пораза и страшних последица за сваког потенцијалног агресора.

Истовремено, технологије, укључујући и одбрамбене, брзо се мењају. Лидерство у овој области пролази и наставља да се мења, али војни развој територија уз наше границе, ако то дозволимо, остаће деценијама које долазе, а можда и заувек, и ствараће све већи, апсолутно неприхватљива претња за Русију.

И сада, како се НАТО шири на исток, ситуација за нашу земљу је сваке године све гора и опаснија. Штавише, последњих дана руководство НАТО-а отворено говори о потреби да се убрза, убрза напредовање инфраструктуре Алијансе до граница Русије. Другим речима, они јачају своју позицију. Не можемо више само да наставимо да посматрамо шта се дешава. То би било апсолутно неодговорно са наше стране.

За нас је неприхватљиво даље ширење инфраструктуре Северноатлантске алијансе, започет војни развој територија Украјине. Поента, наравно, није сама организација НАТО-а – она је само инструмент спољне политике САД. Проблем је у томе што се на нашим суседним територијама, приметићу, на нашим историјским територијама ствара непријатељска „анти-Русија“, која је стављена под потпуну спољну контролу, која се интензивно насељава од стране оружаних снага. НАТО земаља и напумпа се најсавременијим наоружањем.

За САД и њихове савезнике ово је такозвана политика обуздавања Русије, очигледне геополитичке дивиденде. А за нашу земљу ово је на крају питање живота и смрти, питање наше историјске будућности као народа. И ово није претеривање – истина је. То је реална претња не само нашим интересима, већ и самом постојању наше државе, њеном суверенитету. Ово је црвена линија о којој се много пута говорило. Прошли су преко ње.

С тим у вези и о ситуацији у Донбасу. Видимо да су снаге које су извршиле државни удар у Украјини 2014. године, преузеле власт и држе је уз помоћ, заправо, декоративних изборних процедура, коначно одустале од мирног решавања сукоба. Осам година, бескрајно дугих осам година, чинили смо све што је било могуће да се ситуација реши мирним, политичким средствима. Све узалуд.

Као што сам рекао у свом претходном обраћању, не може се без саосећања гледати шта се тамо дешава. Све ово је једноставно било немогуће издржати. Требало је одмах зауставити ову ноћну мору – геноцид над милионима људи који тамо живе, који се ослањају само на Русију, надају се само нама. Управо су те тежње, осећања, бол људи за нас били главни мотив да донесемо одлуку да признамо народне републике Донбаса.

Оно што мислим да је важно додатно нагласити. Водеће земље НАТО-а, у циљу постизања сопствених циљева, у свему подржавају екстремне националисте и неонацисте у Украјини, који, пак, Кримљанима и Севастопољцима никада неће опростити њихов слободан избор – поновно уједињење са Русијом.

Они ће се, наравно, попети на Крим, и баш као у Донбасу, ратом, да би убијали, као џелати из банди украјинских националиста, Хитлерових саучесника, убијали беспомоћне људе током Великог отаџбинског рата. Они отворено изјављују да полажу право на низ других руских територија.

Целокупни ток догађаја и анализа пристиглих информација показује да је сукоб Русије са овим силама неизбежан. Само је питање времена: спремају се, чекају право време. Сада такође тврде да поседују нуклеарно оружје. Нећемо дозволити да се то уради.

Као што сам раније рекао, након распада СССР-а, Русија је прихватила нове геополитичке реалности. Поштујемо и наставићемо да се односимо са поштовањем према свим новонасталим државама на постсовјетском простору. Поштујемо и поштоваћемо њихов суверенитет, а пример за то је помоћ коју смо пружили Казахстану, који се суочио са трагичним догађајима, са изазовом његове државности и интегритета. Али Русија се не може осећати безбедно, развијати се, постојати уз сталну претњу која извире са територије савремене Украјине. 

Дозволите ми да вас подсетим да смо 2000-2005 дали војни одбитак терористима на Кавказу, бранили интегритет наше државе, спасили Русију. 2014. подржали су Кримљане и Севастопољце. Оружане снаге су 2015. године поставиле поуздану баријеру продору терориста из Сирије у Русију. Нисмо имали другог начина да се заштитимо.

Иста ствар се дешава и сада. Вама и мени једноставно није остала ниједна друга прилика да заштитимо Русију, наш народ, осим оне коју ћемо данас бити принуђени да искористимо. Околности захтевају да предузмемо одлучну и хитну акцију. Народне републике Донбаса су се обратиле Русији са молбом за помоћ.

С тим у вези, у складу са чланом 51. дела 7. Повеље УН, уз сагласност Савета Федерације Русије и у складу са уговорима о пријатељству и узајамној помоћи које је Савезна скупштина ратификовала 22. фебруара ове године са Доњецком Народне Републике и Луганске Народне Републике, одлучио сам да спроведем специјалну војну операцију.

Његов циљ је да заштити људе који су већ осам година били изложени малтретирању и геноциду од стране кијевског режима. И за то ћемо се залагати за демилитаризацију и денацификацију Украјине, као и за привођење правди оних који су починили бројне, крваве злочине над цивилима, укључујући и грађане Руске Федерације.

Истовремено, наши планови не укључују окупацију украјинских територија. Нећемо никоме ништа да намећемо силом. Истовремено, чујемо да се у последње време на Западу све више говори да документи које је потписао совјетски тоталитарни режим, који консолидују резултате Другог светског рата, више не треба да се спроводе. Па, који је одговор на ово?

Резултати Другог светског рата, као и жртве које је наш народ поднео на олтару победе над нацизмом, су светиње. Али то није у супротности са високим вредностима људских права и слобода, заснованим на стварности која се данас развијала током свих послератних деценија. Такође не укида право нација на самоопредељење, садржано у члану 1 Повеље УН.

Да подсетим, ни током стварања СССР-а, ни после Другог светског рата, људи који живе на одређеним територијама које су део савремене Украјине, нико се никада није питао како они сами желе да уреде свој живот. Наша политика је заснована на слободи, слободи избора да свако самостално одређује своју будућност и будућност своје деце. И сматрамо важним да то право – право на избор – могу да користе сви народи који живе на територији данашње Украјине, сви који то желе. 

С тим у вези, апелујем на грађане Украјине. Русија је 2014. године била дужна да заштити становнике Крима и Севастопоља од оних које и сами називате „нацистима“. Кримљани и Севастопољци су изабрали да буду уз своју историјску домовину, уз Русију, и ми смо то подржали. Понављам, једноставно нисмо могли другачије.

Данашњи догађаји нису повезани са жељом да се задирају у интересе Украјине и украјинског народа. Они су повезани са заштитом саме Русије од оних који су Украјину узели за таоца и покушавају да је искористе против наше земље и њеног народа.

Понављам, наше акције су самоодбрана од претњи које нам се стварају и од још веће катастрофе него што се дешава данас. Колико год било тешко, молим вас да ово разумете и позивам на сарадњу како бисмо што пре окренули ову трагичну страницу и заједно кренули напред, да не дозволимо да се било ко меша у наше ствари, у наше односе, већ да градимо их сами, како би то створило неопходне услове за превазилажење свих проблема и, упркос постојању државних граница, ојачало нас изнутра у целини. Верујем у ово – у томе је наша будућност.

Апелујем и на војно особље оружаних снага Украјине.

Драги другови! Ваши очеви, дедови, прадедови нису се борили против нациста, бранили нашу заједничку Отаџбину, тако да су данашњи неонацисти приграбили власт у Украјини. Заклели сте се на верност украјинском народу, а не антинародној хунти која пљачка Украјину и руга се тим истим људима.

Не следите њена кривична наређења. Позивам вас да одмах одложите оружје и идете кући. Да објасним: сви војници украјинске војске који испуне овај услов моћи ће слободно да напусте зону борбених дејстава и врате се својим породицама.

Још једном снажно наглашавам: сва одговорност за евентуално крвопролиће биће у потпуности на савести режима који влада на територији Украјине.

Сада неколико важних, веома важних речи за оне који би могли бити у искушењу да интервенишу у текућим догађајима. Ко год покуша да нас омета, а још више да створи претње за нашу земљу, за наш народ, треба да зна да ће одговор Русије бити тренутан и да ће вас довести до таквих последица које никада у својој историји нисте доживели. Спремни смо за сваки развој догађаја. Све неопходне одлуке у вези са тим су донете. Надам се да ћу бити саслушан. 

Поштовани грађани Русије!

Благостање, само постојање читавих држава и народа, њихов успех и одрживост увек произилазе из моћног коренског система њихове културе и вредности, искуства и традиције њихових предака и, наравно, директно зависе од способности да се брзо прилагоде. живот који се стално мења, на кохезији друштва, његовој спремности да се консолидује, да окупи све снаге како би кренули напред.

Снаге су потребне увек – увек, али снага може бити различитог квалитета. Политика „империје лажи“, о којој сам говорио на почетку свог говора, заснива се пре свега на грубој, директној сили. У таквим случајевима кажемо: „Снага има, памет није потребна“.

И ти и ја знамо да је права снага у правди и истини, која је на нашој страни. А ако је то тако, онда је тешко не сложити се са чињеницом да су снага и спремност за борбу оно што лежи у основи независности и суверенитета, неопходна основа на којој само поуздано можете градити своју будућност, изградити свој дом, своју породицу, твоју домовину…

Драги сународници!

Уверен сам да ће војници и официри руских оружаних снага одани својој земљи професионално и храбро испунити своју дужност. Не сумњам да ће сви нивои власти, стручњаци одговорни за стабилност наше економије, финансијског система, социјалне сфере, руководиоци наших компанија и свих руских послова деловати координисано и ефикасно. Рачунам на консолидован, патриотски став свих парламентарних партија и јавних снага.

На крају крајева, као што је увек било у историји, судбина Русије је у поузданим рукама нашег мултинационалног народа. А то значи да ће донете одлуке бити спроведене, постављени циљеви ће бити постигнути, безбедност наше домовине ће бити поуздано загарантована.

Верујем у вашу подршку, у ту непобедиву снагу коју нам даје љубав према Отаџбини.“

Обраћање Владимира Путина нацији 24. фебруара 2022. непосредно пред почетак „специјалне операције“ у Украјини

Извор:
НСПМ