Канонска посета Епископа Ксенофонта манастиру Свих српских светитеља у Гринбаху и архијерејска Литургија на Сретење Господње

Епископ рашко-призренски у егзилу Г. Г. Ксенофонт посетио је за празник Сретења Господњег манастир Свих српских светитеља у селу Гринбаху у Аустрији и том приликом служио празничну архијерејску Литургију. Повод за ову архијерејеву посету био је својеврсни јубилеј овог манастира. Наиме, на Сретење Господње 2015. године у манастиру у Гринбаху Епископ Артемије је служио прву архијерејску Литургију и том приликом свечано прогласио новоосновани манастир епархије рашко-призренске у егзилу посвећен Сабору свих српских светитеља. Наредних година се блаженопочивши Владика Артемије трудио да за овај празник дође у манастир, одслужи архијерејску Литургију и пар дана проведе у Аустрији обилазећи своју паству, Светосавце који се боре за чистоту православне вере. Ову традицију је наставио и нови предстојатељ наше прогоњене епархије.

На празничној Литургији Епископу Ксенофонту су саслуживали архимандрит Варнава (Димитријевић), протосинђели Димитрије (Ђоковић) и Јов (Кадило), као и јерођакон Дионисије (Морачанин). Упркос томе да је у Аустрији био радни дан, Литургији је присуствовало око 30 верника из Беча и околине.

Владика је у беседи на крају Литургије протумачио смисао овог празника, тј. празновања догађаја доношења Богомладенца у храм од стране „чудног пара старца Јосифа и девојке Марије“ у сретање са „другим чудним паром“ пророка, Симеоном и Аном. Господ је овим чином хтео да испуни старозаветни закон, али и да најави долазак Месије ради Његовог испуњења Домостроја спасења. Владика је подсетио верни народ да на овај празник „када се сусрећемо једни са другима у дивним храмовима нашим“, најпре буде „сретење и сретање и нас са Богом, јер узалуд се срећемо једни са другима, ако нема сретања човјека са Богом, а тај истински сусрет човјека са Богом дешава се управо у срцу људском, у срцу о коме Господ говори када каже у оној причи о сијачу да изађе сијач да баци сјеме, а само оно сјеме које падне на плодну земљу смиренога и очишћенога срца људског, такво сјеме доноси плод по тридесет, по шездесет и сто, такво сјеме у очишћеном срцу и дуготрпљењу даје плодове. Само тако можемо да се сретамо, само тако можемо да се сусрећемо, само тако можемо срећу да имамо, јер чак и ријеч срећа у српскоме језику долази од ове ријечи сретати се и сусретати се, а нема веће среће за човјека него да се сусреће један са другим и да се сусреће са Богом као што се сусретоше у овом дивном празнику Свети Симеон који чекаше избављење Израиља и дочека Га примивши на руке своје старе и изнемоћале самога Спаситеља свијета. Нека би дао Господ да и ми Спаситеља свијета у срца своја примамо, да Спаситеља свијета у тијела своја примамо, јер читав Господ нам се даје кроз Свету Тајну Причешћа. Припремљени, покајани и исповјеђени, спремни за Господа, прилазимо ка Светој Чаши и примамо самога Господа, читавога Господа примамо у тијела своја. И онда се не може никаква сила вражија, никакав ђаво и никаква смрт таквоме човјеку приближити и сјетимо се управо да је посебно свечано празновање празника Сретења било установљено у оно вријеме када је владао велики помор у Цариграду и када су се десили земљотреси у Антиохији… И откако поче да се празнује празник Сретења, престаде помор у народу, престадоше болести, престадоше земљотреси. Једино тако покајавши се, смиривши се пред Господом, примивши Господа у срца наша, можемо се надати да ће Господ да нас избави од сваке невоље, од сваке патње, од свакога страдања, па и од смрти, амин, Боже, дај!“

После Литургије је током послужења од верника било постављено питање у вези са чешћим исповедањем грехова у Светој Тајни покајања и исповести, нарочито пред Свету Тајну причешћа. Владика је у своме одговору поучио да се свако посебно у вези са учесталошћу исповедања мора саветовати са својим духовником. Не може се генерално применити исто правило за све људе. „Има та тенденција у нашем народу, понегдје међу другим Словенима, код Руса много чешће, да је обичај пред свако Причешће да се људи исповједају. То не постоји нигдје, ни у канонима, ни у Предању, да је обавезно да пред свако Причешће мора да буде Света Тајна исповјести обављена. Ми нисмо такву праксу имали и свакако да свако треба да се чува. Ако си се припремао за Свето Причешће и ако твоју савјест (ништа) не оптерећује (можеш да приступиш). Ово не причамо, наравно, за некога ко би дошао са улице и рекао: ја сам постио три дана, или четири дана или седам дана и хоћу да се причестим. То сами знате, неће нико од нашег монаштва без испитивања и без исповјести да тако нешто дозволи. Ви који се редовно причешћујете, ви који се редовно исповједате, у договору са вашим духовником ћете и да се причешћујете по благослову. Дакле, не можете само рећи: ја сам се спремао и ја хоћу да се причестим; и: хоћу сваке недеље да се причестим, или хоћу двапут мјесечно да се причестим, или хоћу једном мјесечно да се причестим, или хоћу једном у три мјесеца, или хоћу једном у сваки пост, или више пута у сваки пост или једном годишње. Ништа то није благословено ако није по благослову духовника!… И чувати своју савјест! И ко се тако чува, свакако да неће гријешити великим гријеховима, у смислу да неће да пости, или да ће да буде блудник или лопов… А не можемо очекивати да ћемо бити потпуно сачувани од гријеха. И сад, нешто сам помислио или видио кад сам долазио у манастир, и сад хоћу да се исповиједим, јер ми се савјест мало узнемирила. Није то тако потребно. Ђаво ће стално тако да нас напада и да нас узнемирава и да нас доведе до неке хистерије… Дакле, не можемо тако математички приступати. Светим Тајнама приступајмо са расуђивањем, трезвеношћу и са благословом – са смирењем и поверењем…“

У наставку одговора Владика је објаснио кроз примере значај благослова и послушања, а потом се дотакао и савремених дешавања осврнувши се и на лажно духовништво и лажно старчество: „Ето, просто, та нормалност, једна стаменост, трезвеност хришћанска, одатле да крећемо. Ако све чинимо са неким грчем, стресом, узнемиреношћу, грозничавошћу – ту нема благодати, ту нема напретка, ту нема плодова духовних. И врло често неки вајни духовници таквом духовношћу плашили су нас деценијама – биометријским документима, пасошима, `пали прсте на рингли`, ради ово, ради оно… и ево, смислили су господари новог свјетског поретка болест ову измишљену којом су нас добро стегли, никог више није брига ни за биометрију, ни за пасоше. Знате, ти су нам духовници говорили прије 20 година: `То је печат антихриста, иди пали прсте на рингли.` Дакле, – то говорим и са нашом братијом – можда нећемо неке много паметне ствари да кажемо, али да оно што кажемо, да иза тога и стојимо. Да не буде да данас причам једно, сутра друго, па за 5 година треће…“

Владика је на крају говорио и о томе како се то често исповедање претвара у само механичко понављање учињених грехова без правог покајања. Човек одлази са исповести лажно умирене савести, а убрзо се враћа на исте грехове. Без подвига, покајања, поста и молитве, неће бити правог напретка. На крају је наш пастир подсетио да није побожност такво грозничаво схватање духовности и обавезног честог исповедања, већ оно на шта нас на више места подсећа Свето Еванђеље – да се треба радовати. Зато су се од почетка хришћани међусобно поздрављали са: „Радуј се!“ И зато се и преподобни Серафим Саровски свакоме обраћао са: „Радости моја!“

После скромне трпезе љубави, посета пастира своме духовном стаду је овековечена у дворишту манастира заједничким фотографијама.

Протосинђел Димитрије

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ