Блеки – убиство из напуштености

Пише: Немања Рајак

Пре пар дана је на смрт крвнички претучен новосадски улични свирач Кристијан Костић – Блеки.

Ко је, заправо, убица? Српски свет? Раскољников? Жарко Р.? Деведесете? Вучић?

А због чега га уби? Одсуства вере? Нихилизма? Онемоћалог грађанског морала? Дивљих који отераше питоме? Грабежљивог капитализама? Окупације? Шизофреније?

Писало се свашта, односно, писало се оно шта је тренутно расположење хтело.

Говорило се о покајању и казни. О злочину. О Достојевском.

Па зашто је, онда, Достојевски „убио“ бабу? Прочитао је вест. Сличну оној због које нам данас, свакодневно, мобилни телефони вибрирају. Сви ми, заиста, с неком поганом страшћу, читамо црну хронику, наизглед јавно згрожени, а, у ствари, истински гладни таме.

Вест коју је Достојевски, тако давно прочитао, била је о убиству транвестита и његове мајке. Злочинац, Пјер Франсоа Лансијер, француски песник, гнушао се људи и, једнако, мрзео цело човечанство. Бар је тако писао. Убио је, кажу, због новца кога није било. Достојевски је наслутио нешто друго, читајући о самом чину, истовремено стварајући лик Раскољникова по песнику-убици.

Убица, тај пали бог, преузео је на себе нову улогу, недотакнуту кривичним правом и исконским моралом, и, надљудски, знајући да нема ко да суди његовом бићу, пресудио онима за које је сматрао да им је живот бесмислен. Завршио је, слављен од француских елитних кругова, под гиљотином, одрубљене главе, не покајавши се. Није имао коме. Препустио се језивој напуштености и потреби за самоуништењем. Убити у безнадежном свету је, ништа друго, до чин успореног самоубиства.

Вратимо се у садашњост. Ко је тај момак који, у раним двадесетим, до праскозорја седи у кафани са искусним пијанцима? Какво му то беснило раздире утробу? Шта он, заправо, у себи убија када до смрти туче човека? Зашто он после убиства, опчињено посматра, уз дим цигаре, умирућег човека? То преко медија нећемо сазнати. Нагађаћемо до бесвести, убацујући у сопствена тумачења своје искре расположења, рационализујући чин, како бисмо, сутра-прекосутра, могли, опет, сварити неку нову црну вест.

Какав је то свет у коме се олако, из досаде, недогађања, равнодушности, човек гази на бетону? Идеолошки опогањени вриштаће: српски свет. Они такве фразеолошке реченице бљују, јер познато је да су фразе одсуство мишљења. Лако пролазе. Лако се памте. Чак су у овом друштву и пожељне. Ако њих прескочимо, јер хоћемо да мислимо, онда, стварно, какав је то свет? Упрошћено: свет напуштености.

У таквом свету човек је ништа. Преплашено биће, без сврхе, ужаснуто над сопственом безначајношћу, које, као део гомиле која се гужва у кафанама, кафићима, биоскопима, тржним центрима, концертима, улицама, истински вапи да буде примећено. А не може, јер свет је презасићен. Превише људи у стварности и на друштвеним мрежама ради исту ствар. У тој претераној жељи за посебношћу коначно смо постали сви исти.

Ми смо тај свет створили: градовима, секуларизмом, идеологијама, технологијом, атомизацијом, нарцизмом; свет без воље; свет људи опседнутих собом; свет у коме је убиство ослобођење; свет који се храни злочинима; свет у коме вечно понижени, саздани од меса, крви и безнађа, непрестано ходају погнутих глава до тачке пуцања;

Убица, свестан сопствене безначајности, невидљивости и напуштености, пукао је и убио, постајући први пут видљив, на ворхоловских пет минута, исто као и жртва.

После медијске помпе која ће ускоро проћи наш свет ће се и даље обртати – до новог пуцања заборављеног човека, спектакла убиства и поновног згражавања.

Извор:
АРХЕОФУТУРА