„ПОТПОМОГНУТО САМОУБИСТВО“: ШОКАНТНЕ БРОЈКЕ НА НОВОМ ЗЕЛАНДУ

flag zeland

Министарство здравља потврђује: под одређеним условима то је могуће и за пацијенте с ковидом-19.

Најмање једна или две особе сваке недеље одлуче се за такозвано „потпомогнуто самоубиство“ на Новом Зеланду откако је 7. новембра нови закон ступио на снагу. Како преноси лист New Zealand Herald, у последња три месеца 73 особе затражиле су да окончају живот, а „мање од двадесет” је то заиста и учинило. Међутим, „очекује се да ће се тај број повећати“. Експлоатација еутаназије, нажалост, слична је оној која је већ присутна у неким европским земљама.

Према речима председнице организације за еутаназију End of Life Choice Society, Ен Дејвид, разлог зашто велики број људи још није изразио жељу да умре јесте једноставно то што многи од њих не знају да је то могуће. У ствари, већину програма који се тичу еутаназије, тврди Дејвидова, карактерише „меки почетак“.

Активисткиња за еутаназију каже да, „ако особа нема рак, неће моћи да користи право на потпомогнуто умирање”, јер данашњи критеријуми приступа „искључују већину неуродегенеративних болести као и друга стања, јер лекари једноставно не могу да кажу… или не могу да доносе одлуке које трају шест месеци.”

Закон који је новозеландски парламент усвојио 2019. године, а који је потом потврђен на референдуму у октобру 2020, заправо је мањкав због бројних погрешних перцепција проблема. Неке анкете које су објавиле новозеландске организације за живот показују да 80% гласача уопште није информисано о стварном садржају закона.

ДРЖАВА СЕРВИРА СМРТ

Неколико месеци након опречних тумачења стигла је језива потврда из Министарства здравља Новог Зеланда: за „потпомогнуто умирање“, „подобност се утврђује од случаја до случаја; стога Министарство не може дати коначне изјаве о томе ко испуњава услове. У неким околностима, пацијент са ковидом-19 може испуњавати услове за помоћ при умирању”.

У тој земљи, дебата је првенствено усредсређена на временско одобравање захтева за смрт. У просеку, пријаве се одобравају након четири до шест недеља. С тим у вези, међутим, др Џон Клајнсман, директор пролајф организације Центар Натанијел, извештава да су захтеви одобрени након само неколико дана. „То се догодило тако брзо да није било времена да се позабаве проблематичнијим аспектима, као што је случај с палијативним збрињавањем“, каже Клајнсман за New Zealand Herald.

Ноншалантност с којом се „помогнуто умирање“ спроводи узнемирује чак и неке од самих заговорника еутаназије. На пример, бивша конгресменка Маријан Стрит била је шокирана када је сазнала да је њен пријатељ желео да користи нови закон одмах након што је усвојен.

Да, Закон о избору окончања живота дубоко је подели новозеландско јавно мњење, а посебно научну заједницу, као што се то већ десило и у Холандији. Јер, нови закон истовремено снажно обесхрабрује палијативну негу, која већ недостаје у тој земљи, а такође дестимулише и заштиту најугроженијих категорија ставновништва.

Извор:
ИФН