Десет чланова Сретењског устава који су потребни данашњој Србији

Пише: Никола Танасић

Мали број земаља света може се похвалити Уставом старијим од стотинак година, а оне које могу – попут Холандије, Сједињених Америчких Држава, или Сан Марина – истичу ту чињеницу као елемент великог националног поноса. Америка поготово има читаву културу фетишизовања Врховног правног акта државе – „уставом гарантована права“ представљају неизоставни део популарне културе, као и значајан темељ националног идентитета и грађанске одговорности у овој великој земљи.

Србија није имала ту срећу и привилегију да своју модерну историју проживи у миру и благостању које не би изискивало сталне промене државног устројства и правног система. За двеста и кусур година модерне историје Србија је мењала све од територије, преко политичке хијерархије, до економског система, па је самим тим и уставно устројство мењала неких 14 пута, од доношења првог Устава 1835. године – у просеку на мање од 15 година.

Овакву судбину недуговечности највиших правних аката у земљи најавио је већ први међу њима – Сретењски устав – који је de jure био на снази 55 дана (de facto – свега две недеље), колико је било потребно да његов скандалозно слободарски и демократски садржај дође до дворова у Цариграду, Санкт Петербургу и Бечу, где нису крили незадовољство политичким слободама које је српском народу доделила његова Народна скупштина, а какве су међу њиховим поданицима биле незамисливе.

Кратки, али спектакуларни блесак Сретењског устава обележио је у великој мери даљу политичку историју Срба, и данас га се српска образована јавност радо сећа као сведочанства о авангардној политичкој свести српског народа, која је саблажњавала апсолутистичке империје које су му ковале судбину. Данас се нарочито радо цитира чувени Члан 118., према коме „како роб ступи на Србску земљу, од онога часа постаје слободним“. Забрана ропства представља подразумевану ставку било ког модерног устава било које модерне земље, али срочено лепим, поетичним језиком Димитрија Давидовића, разпетим на пола пута између Вукових гуслара и Доситејевих филозофских трактата, то има нарочиту тежину, поготово када се зна да је усвојено и одштампано 28 година пре америчке Прокламације о еманципацији.

Вихор историје није дозволио Сретењском уставу да остане на снази, а чак и да је преживео порођај, нестао би у неком од догађаја који су Србију од кнежевине претворили у краљевину, краљевину у балканску мини-империју, а империју у социјалистичку федерацију. Без икакве сумње, у том документу постоје елементи које је немогуће замислити у саставу модерног српског устава, баш као што постоје елементи који су данас апсолутно саморазумљиви и подразумевани – попут поделе грана државе, владавине права, неповредивости приватне имовине и сл. Али без обзира на то, постоје места у Сретењском уставу која су невероватно савремена, и која изражавају политичке, националне, и грађанске вредности које су преко потребна Србији у актуелном политичком тренутку. Ево избора десет таквих чланова, који не само да представљају ставове којима би требало да се руководимо у савременом политичком животу Републике Србије, него који нас – пре свега својим архаичним језиком – подсећају да су они нашим аскурђелима и сукурдовима били јаснији него што су нама.

47) Државни Совјет мотри и чува, да се ни најмањему Србину нечини каква ни буд неправда; а гди би опазио, да се чини, а он ће поитати и у договору с Књазом уклонити исту неправду.

Једнакост свих грађана пред законом и универзалност правне заштите прокламоване су вредности и актуелног српског устава, али опет би се данас већина грађана слатко насмејала над тврдњом да је Влада ту да „пази да се неком Србину не начини неправда“, а затим да „поита“ да неправду исправи. Грађани данас државу и власт доживљавају као нужно зло и као институционализовану неправду, чији је управо посао да одржава разлике између „најмањих“ и „највећих“ међу Србима, увек спремна да притекне у помоћ богатим и моћним, а да затвори очи пред страдањем малих, немоћних, и невидљивих. А ако се сетимо да је Србија по уставу данас, ништа мање него 1835. године, држава српског народа, још више боли ћутање пред неправдама које трпе наши сународници изван граница Србије, а које је претходних деценија било својеврсно политичко правило. Да и не помињемо чињеницу да се државно руководство по правилу прави мртво када (институционализовану) неправду трпе Срби на Косову и Метохији, поготово „најмањи“ од њих, који нису интегрисани у владајући партијско-политички апарат. У држави чија химна дозива Бога Правде, од виталне је важности да се појам Владе поново почне везивати за појам правде.

71) Членови државнога Совјета дужни су давати мњенија своја откровено, и истинољубно, и нелицемјерно и недати ни кому, даји даје о издаји Отечества, о нарушенију овог устава, о прикосновенију лица Књажескога, и о очевидној каквој неправди, или у засједанијама Совјета ил’ пред Књазем. Који би против овога поступао, већ је сам по себи злочинац, кога треба судити и казнити по законима.

Ево још једног „скандалозно наивног става“, који би данас изазвао салве смеха. Замислите то – да се чланови Владе сматрају кривично одговорним за ставове које износе са својих јавних функција?! Очекивати данас од политичара „отвореност, истинољубивост, и нелицемерност“ звучи као почетак вица о неком политичком идиоту, док се изјаве и чак политички акти који противрече Уставу и који представљају издају Отачаства рутински провлаче испод радара, без апсолутно икаквих правних последица по високе дужноснике који на тај начин са највишег места поткопавају уставни и државни поредак властите земље. Чак и ако ставимо по страни питање велеиздаје, које се у српској јавности потеже са онолико лакоће, колико је фактички незамисливо да се ико икада за велеиздајнички чин законски одговара, остаје нам захтев да чланови државног руководства морају у својим јавним наступима бити искрени и потпуно отворени са својим намерама, односно да треба кривично да одговарају уколико се на било који начин установи да су свесно обмањивали јавност. Политика се у модерној Србији доживљава као домен апсолутне неодговорности, где нема лажи, обмане, нити манипулације, која се не може паушално одбацити уз циничну опаску „шта сте очекивали, то је политика“. „Искрен политичар“ звучи као пропагандна жвака, док „истинољубив политичар“ и „нелицемеран политичар“ звуче као – оксиморони. А не би требало. И чак – не би смело.

80) Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни от кога у Сербији, до од законика Србског; никаква, ни већа ни мања, власт у Сербији не има права, отвратити га од тога, ил и заповедити му, да другчије суди, него што му закони предписују. Тому треба и да се закуне при наименованију.

Без икакве сумње, и модерни српски Устав и остатак правног система у земљи је пун чланова и докумената који гарантују „владавину права“ и интегритет судија који доносе одлуке у правним споровима. Недавно су у држави чак усвојене уставне промене које би ту независност суђења требало додатно да учврсте. Али док је занемарљив проценат од оних 1,96 милиона грађана који су се на недавном референдуму изјаснили о уставним променама разумео шта оне тачно подразумевају (толико о „отворености“ и „истинољубивости“ предлагача), ово што у Сретењском уставу пише за судије разумеју сви. И мало ко верује да судије не зависе ни од кога, нити да „ни већа, ни мања власт“ нема начина да их „одврати“, или да им „заповеди“ да суде мимо закона. Ако ништа друго, о томе веома убедљиво сведоче недавна преиначења одлука највиших судских инстанци донета практично пред очима јавности након отворених притисака комерцијалних банака (и већег броја политичара), а везано за колективну тужбу која је захтевала да се стотинама хиљада грађана врати незаконито отуђени новац. У питању није било само одустајање судија „од законика српског“, већ и еклатантан пример мешања Владе у рад судова како би се нанела неправда „најмањим Србима“ за рачун „највећих Срба“.

82) Скупштина народна састоји се из сто најодабранији, најразумнији, најпоштенији и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутата из свију окружија и свега Књажества Сербије.

Како ће се ови депутати и по колико из свакога окружија бирати, докле ли званије њино трајати, отредићесе особитим законом.

Ако се наш читалац на претходне чланове гласно смејао, након овога већ брише сузе са очију. Идеја да скупштински посланици представљају „најодабраније, најразумније, и најпоштеније“ људе у земљи, који „у највећем степену заслужују народно поверење“, толико је далеко од стварности, да се тако нешто не би усудили да изјаве чак ни најбесрамнији партијски пропагандисти. Народна скупштина је у Србији претворена у мешавину медијског циркуса и ријалити шоуа, где је главна улога посланика да својим одсуством политичке културе служе као громобран за нетранспарентну политичку делатност ничим неспутане извршне власти, као и да слепо и беспоговорно изгласавају све што им министарства и лобистичке групе ставе на сто. Тешко да је нека јавна институција у Србији тренутно темељније поткопана и обесмишљена од Народне скупштине. Чак и представници владајуће странке рутински бацају властите посланике у ватру, залажући се за уставне промене које би смањиле њихов број. Зашто? Зато што сви знају да су бескорисни, и да представљају „преплаћену гласачку машину“ која ради шта јој се каже. Наспрам тога, Сретењски устав нам даје слику сасвим другачије Народне скупштине, Народне скупштине каква нам је неопходна. Таква Народна скупштина представљала би најважније контролно тело у земљи, способно да заузда и ограничи све остале гране власти, када год се осиле да чине нешто против народног интереса. И овде вреди поменути да аутори Устава нису сматрали да је питање о начину избора посланика кључно, већ је кључно (и самим тим Уставом гарантовано) само то да ти људи морају бити најбољи и најрепрезентативнији представници и заступници народних интереса пред другим гранама државе. Јер ни народно, ни државно достојанство не може бити заштићено без достојанства Народне скупштине. И управо је тужно стање у коме се она данас налази највећи показатељ политичке декаденције у коју је запала Србија.

104) Финансија не може бацати народа Србског у дуг. Ако ли би када и то нужно било, а оно да предложи и докаже Књазу, државному Совјету и народној Скупштини, да је то необходимо нужно, и да иште от њи одобреније.

Сваки озбиљан економиста ће нам рећи да је национална економија без значајног дуга данас незамислива, поготово за једну неразвијену земљу без импозантних минералних ресурса, попут Србије. Овај члан би стога са лакоћом био одбачен као још један пример „нереалног идеализма“, али његова порука је и даље кристално јасна. Сваки грађанин Србије ће се сложити да није у реду да номенклатура за номенклатуром српских политичара оставља будућим нараштајима у земљи све већи дуг, који је све теже отплатити. Чак се и у најзадуженијој земљи на свету (ако говоримо о апсолутним бројкама) – Сједињеним Америчким Државама – воде врло озбиљне парламентарне и јавне дебате сваки пут када праг задуживања у земљи треба да се помери нагоре, па периодично добијамо забринуте претње о „могућем банкроту Америке“ ако две партије у Конгресу не могу да се договоре око подизања прага задужења. А у Србији, баш као што посланици не представљају никакве (а камоли „најбоље и најразумније“) представнике и заступнике народа пред извршном влашћу, исто тако никоме не пада на памет да од било кога тражи дозволу да нашој деци настави да товари дуг на леђа. А да Народна скупштина некога заиста представља, то би јој сигурно било на врху списка задатака. То је управо и предвиђао Сретењски устав, који је Скупштину пре свега видео као брану за превелико пореско оптерећивање грађана, а оно је – као што знамо, у модерним земљама директно повезано са дуговима.

105) Финансија дужна је измишљавати средства, којима би се умножили приходи земаљски, но средства та не смјеју бити на штету народа ил’ противна овом уставу.

Економски развој државе мора бити политички задатак владе, али економски развој није сам себи сврха, и јурњава за подизањем БДП, спољнотрговинске размене, и привлачењем страних инвестиција не сме да угрожава основна уставна права грађана. Ми смо већ навикнути да се потпуно рутински „доносе закони за инвеститоре“, да се различите „индустријске зоне“ изузимају из пореског, па чак и законског система земље, а да се благостање грађана и њихова (грађанска, радничка, понекад чак и људска) права уобичајено третирају само као некакав „клип у точковима развоја земље“, уместо као коначна сврха и основни циљ сваког развоја. У тим процесима држава још једном, уместо да „мотри и чува“ грађане од „било какве неправде“, најчешће представља вољног саучесника у неправди за рачун „стратешких партнера“, спољних колонијалних центара моћи, или чак за рачун слепих макроекономских и тржишних механизама.

108) Свако дете рођено у Сербији или изван Сербије, а од Србина из Сербије; сваки у време обнародованија овог устава у Србској служби у Сербији и изван Сербије налазећи се чиновник или служитељ христијанског вјероисповједанија; сваки, кому је десет година прошло от како се у Сербији налази, или који непокретна добра у њој има, сматрасе за Србина, и има право, уживати србско државно грађанство.

У Србији XXI века, нажалост, није ни близу јасно „ко се сматра за Србина“, колико је то било јасно Димитрију Давидовићу и његовим саборцима. За њих је било сасвим довољно да си у Србији рођен, или да си у њој вољан да живиш и радиш, па да стекнеш, не само право на „српско државно грађанство“, него и „сертификат да си Србин“. Колико ово мора да делује конфузно модерној политичкој чаршији у којој се појмови „Србин“ и „грађанин“ међусобно искључују, у којој се сваке године измишљају нови начини да се још Срба прогласи за несрбе, а да се, истовремено, баналне националне квалификације као што су „србовање“, „Српство“, „српски језик“ (или „Српчић“) прогласе за политичку неподобност и чак криминализују као облик дискриминације. Замислите да данас неко изјави „ако си рођен у Србији, онда си Србин“, колико би српских грађана доживело такву тврдњу као увреду и дискриминацију? Зашто? Зато што је питање националног идентитета претворено у још једну дневнополитичку монету за поткусуривање, и још један начин да се повлаче разлике између „најмањих“ и „највећих Срба“, а опет у циљу – перпетуирања неправде против које би требало да се бори. А помислите, колико је то мрцварење српског имена, где једни својим сународницима „броје крвна зрнца“, док их други проглашавају за политичке парије чије само име искључује припадност „грађанима“ Србије, колико је то страно духу народа који дан-данас природно и простосрдачно назива Србином сваког странца који се јавно заузме за општенародно добро, или само супротстави „очевидној каквој неправди“? Док један део нас мора да схвати да Србин може бити свако ко то хоће, други морају да схвате да чињеница да су рођени у Србији не представља омчу око врата, нити проклетство, већ да носи собом чак и неке – додуше скромне, али муком стечене – националне привилегије, али и обавезе.

117) Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.

Политичка борба између „намерних“ и „случајних“ Срба у савременој Србији представља само одјек идентитетских титаномахија које се воде по свим меридијанима планете. Идентитетске групе, било да је реч о етничкој припадности, сексуалном опредељењу, или стилу облачења, претварају се у нагазне мине за јавни дискурс, и у средство одржавања политичке заједнице у стању сталне неурозе. У једном тренутку у нашој историји, политички идеал се са саморазумљивог „држава треба да омогући свакоме да живи како хоће“ претворио у једно примамљиво, али тоталитарно „држава треба да натера свакога да живи како треба“, и те штетне и неслободарске парадигме већ деценијама не можемо никако да се отресемо. Са једне стране, део грађана не може да се отресе концепта државе као машине која треба да индоктринира грађане и претвара их у идеалне и брендиране примерке националног идеала (Србе, Југословене, Европљане), са друге је идеја „начина живота“ до те мере хипертрофирана, да појединци сматрају да читав друштвени систем треба да се прилагођава њиховим хировима. Сретењски устав више од сто година пре Карла Попера препознаје принцип „негативног утилитаризма“, увиђајући да ће већина грађана лакше сложити око тога шта представља „општенародну штету“, него шта представља „општенародну ползу“. А штета је, свакако, када се приватни животни избори било које особе, који немају никакве везе јавним добром и националним интересима, из било ког разлога претварају у питање државне политике.

125) Никакав Србин не може ступити у службу страни земаља ил’ примати плаће и знакова отличја от њи без допуштења Књаза свога.

Овај члан спада у ону категорију „незамисливих анахронизама“, будући да Србија себе данас не може да замисли без читаве армије емиграната, печалбара, и гастарбајтера, који део своје зараде „у служби страних земаља“ претачу у девизне дознаке које представљају преко потребну финансијску инфузију за крхки и болећиви социјални систем у земљи. Па чак и ако појам „службе страних земаља“ ограничимо искључиво на страно држављанство, или рад за државне службе у иностранству, овај захтев нам делује ригидно и бесмислено. А у питању је, још једном, чињеница да су аутори Сретењског устава српску државу схватали кудикамо озбиљније него што је ми схватамо, па су самим тим и знали да грађанин не може истински да буде „грађанин две државе“, баш као што не може бити „поданик два краља“. Ако неко тврди за себе да јесте, то само значи да га још нико није натерао да бира између та два, а ако би га натерао, јасно се зна које је држављанство „право“, а које је ту „чисто формално“, тј. да би се „искористиле неке привилегије“. Идеја да „Србин не треба да служи страним земљама“ делује као политичко гесло више него као грађанска дужност, али не треба заборавити да су се наредних сто година након Сретењског устава читава поколења Срба из петних жила борила да „Србин никоме не буде слуга“, односно да изнад себе има само своју, српску државу. Тај сентимент данас делује романтично, али не треба заборавити да велики број држава које држе до себе не гледају благонаклоно на своје грађане који се стављају у службу других држава које нису њихови политички вазали или колоније. Србија је претходних деценија често третирала своје пасоше као танку нит која везује њену све већу дијаспору за матицу, а додељивала их је сваком познатијем странцу који је био спреман да их прими. Са друге стране, властитим грађанима на Косову и Метохији, Србија је издавала лажне пасоше, који немају исти међународни статус као пасоши који се додељују осталим грађанима (укључујући и оне „у страној служби“). На тај начин је сам појам српског држављанства деградиран и обесмишљен на начин на који је то било незамисливо у једној кудикамо сиромашнијој, али несумњиво поноснијој Кнежевини Србији.

129) И сеоске шуме и гора досадашњи алија јесу обштенародно добро; сав народ има право, уживати ји. Нити има Правитељство, нит’ икакав Старјешина, ни чиновник, ни трговац, ни сељанин, нит’ икакав Србин права, заграђивати ји или забрањивати Србима из други села и окружија, да ји не уживају.

Ево, на крају, још једне горуће теме из јавног живота модерне Србије, где Сретењски устав децидно ставља ствари на своје место: реч је о приватизацији јавног добра. Ово питање је данас у центру политичке борбе у Србији, било да је реч о „стављању река у цеви“ зарад изградње МХЕ, било да је реч о приватизацији (или како се то еуфемистично каже – „издавању концесије“) „сеоских шума и гора“ за потребе површинских копова, приватних електрана, или обичних шљункара, или просто јавне површине у граду за потребе отварања кафића и изградње приватног објекта. Све су ово питања која су законски регулисана низом процедура, и све су то питања по којима се – још једном – „најмањи Срби“ рутински осећају преварено и покрадено од стране „највећих Срба“, или још чешће њихових „стратешких партнера“ и „крупних инвеститора“ из иностранства. У питању је још једном комплексно економско питање које не може да се решава „преко колена“, али нам утемељитељи правног система у Србији ипак дају врло јасне, и свима лако разумљиве смернице: ако је нешто јавно природно добро, онда је једини ваљан начин да се оно искористи – онај који гарантује да ће се сви од њега окористити. И док савремена правна терминологија лако може да разводни питање причом о „рентама“, „концесионим накнадама“, „експропријацији“ и сл. – Сретењски устав народски интуитивно искључује свако „заграђивање“ и „забрањивање“ нечега што мора да остане опште и јавно добро.

* * *

Патриотски сентименти и национална носталгија у наше време често су проказани као у најбољем случају празне и анахроне афектације, а у најгорем као отворене манипулације са циљем скретања пажње јавности са горућих политичких и јавних питања на питања периферна и небитна. Овде, међутим, имамо очигледан пример како неговање патриотског поноса везано за први Устав модерне Србије, и чување сећања на његове националне и политичке вредности, оштри наше политичке рефлексе у модерном тренутку, и омогућује нам да будемо и бољи Срби, и бољи грађани.

Истовремено, ово је подсећање да нам политичка достигнућа наших предака не вреде ничему, ако их третирамо као празни фактоид којим можемо да се похвалимо у денвнополитичком надгорњавању са неким другим („Срби су забранили ропство 30 година пре Америке!“), а не као део живе политичке културе. Џаба се хвалимо тиме што је Димитрије Давидовић поделио државу на три гране и ограничио кнежеву свемоћ, ако данас нисмо спремни да се боримо за достојанство сваке од тих грана, и ограничавамо ауторитаризам и партократију. Џаба се гордимо укидањем робовласништва и феудализма, ако затварамо очи пред поробљавањем и обесправљивањем наших суграђана у савременој Србији – како на Космету, тако и другде. Најзад, џаба јадикујемо како су нам „турски султан, руски цар, и аустријски кајзер укинули најпрогресивнији устав у Европи“, ако данас ћутке допуштамо да нам Устав и законе пишу страни амбасадори, НВО активисти, и корпоративни лобисти.

У то име, у име наших славних предака, и у име њихових преживелих потомака, срећан ти Дан државности Србијо! Проведи га, не плачући за изгубљеним Царством, већ борећи сеза Државу коју имаш! Којекуде, па докле доћерамо! Има ко да нам покаже пут.

Извор:
НСПМ