Последњи метак чуваш за себе: Како је двадесетогодишњакиња постала симбол Гарде РС?

категорија Република Српска / дана 14/02/2022 у 13:38 часова /

snjezana kojadinovic

Када је у Први крајишки корпус стигло обавештење да се формира Прва гардијска моторизована бригада имала сам 20 година и годину дана ратног искуства на првој линији борбе. Била сам прва жена у Гарди, елитној јединици која је прошла скоро сва ратишта, каже за Спутњик гардистикиња Сњежана Којадиновић.

На Богојављење 19. јануара 1993. Главни штаб Војске Републике Српске доноси одлуку о формирању Прве гардијске моторизоване бригаде кроз коју ће проћи око 7.100 гардиста, а њих преко 200, већином старости између 18 и 20 година, положити животе у темеље Републике. О херојским подвизима ових људи који су прошли ратишта око Горажда и Жепе, учествовали у акцијама „Церска 93“, „Лукавац 93“, оловском, бихаћком ратишту, те борбама на Трескавици, Бјелашници, Гламочу и Невесињу, ћутало се 25 година.

Филм „Синови Српске“ редитеља Миодрага Зарковића, недавно премијерно приказан у Београду, важно је сведочанство о једном времену и једном народу чија борба је непрекинута историјска нит, а свака генерација, речима аутора, позвана да дâ свој удео.

Ко су били синови Српске?

Ко су били синови Српске, зашто се о њима толико ћутало, те какав је осећај када последњи метак чуваш за себе, разговарамо са гардисткињом Сњежаном Којадиновић.

„Када је кренуо тај несрећни рат, сви Срби су бежали на нашу страну и у кући моје баке 1992. формирана је локална команда јединице. Крајем исте године ослобађамо Јајце, а већина здравствених радника бива пребачена на рад у болницу. Као болничарка са борцима сам на првој линији од пробијања Коридора и тзв. орашког до касније травничког ратишта. Сусрећем са са тешким рањеницима, виђам људе без главе, ногу, обливене крвљу, запаљене и никада не постављам питање да ли могу — знам да ми је то дужност“, прича Сњежана и додаје да је тешко описив осећај знати да је један метак увек онај твој, онај који чуваш у случају заседе, спреман да радије пуцаш у себе него да допаднеш у непријатељске руке.

Жена у строју

Од 1992. до потписивања Дејтонског мировног споразума Сњежана је на првој линији борбе. У Гарду ВРС се добровољно пријавила са искуством болничарке и борца који је прошао јајачко,орашко и травничко ратиште.

„У Пјеновац код Хан Пијеска стигла сам у једном од десетина аутобуса. Испред строја је покојни пуковник Шаренац, а ми иступамо и представљамо се именом. Чим су чули женски глас, одмах су ме извукли из строја и закључали у једну просторију са намером да ме врате првим аутобусом. Када сам објаснила да долазим као формиран борац са пушком и торбом за прву помоћ, одлучују да ме задрже.“

Сњежана постаје прва гардисткиња, учесник у свим борбама од Сребренице, Жепе, Горажда прве етапе, Горажда друге етапе, бихаћког и оловског ратишта. Прва акција у Гарди јој је била испомоћ у одбрани Црне Ријеке.

„Често ме је командант пуковник Лазић изводио пред строј да на тај начин охрабри борце. Ти моменти су ми били тешки, али знала сам да тако мора. Гинули су најхрабрији синови.“

Ако стигнеш до доктора Лазића — преживећеш

На Нишићкој висоравни свакодневно среће доктора Миодрага Лазића.

„Сарајевско ратиште, село Равне. У Блажују доктор Лазић формира болницу Жица и ми санитетом сваки дан пребацујемо наше рањенике. Он је спасио највећи број гардиста. Важило је правило, ако стигнеш до доктора Лазића, преживећеш. Никада нећу заборавити како са повређеном ногом подигнутом на дрвену столицу оперише рањенике, и наше и њихове.“

„Хоће ли ми остати нога? Хоће, брате, како неће“

Као болничарка познаје читаву линију фронта. У пратњи два војника, са преклопном пушком у руци, извлачи рањенике из борбе, а пуца, каже, када мора.

„Пуцала сам само у критичним моментима. Сећам се, на Горажду, око мене све ’гори‘ од бомби и метака. У тим тренуцима сам голим рукама копала земљу у покушају да сакријем главу. Док сам лежала иза стабла, гледам као на успореном филму како се бомба котрља ка мени и помишљам да је то крај. Није експлодирала. Осетим олакшање, а затим чујем како Мирослав, спортиста, учесник у Олимпијским играма и пушкомитраљезац виче да се померим и већ у следећем тренутку видим како из његове ноге шикља крв. Довикује, пита, да ли ће му остати нога. После пружене прве помоћи кажем: Хоће, брате, како неће! Тешка повреда крвног суда. Касније, из Зворника добијамо извештај: Мирослав Грбић, наступила гангрена, остао је без ноге. Шок за све саборце. Још већи када смо чули да се враћа на ратиште.“

Са обезбеђењем Ратка Младића

Радост, она краткотрајна, наступала би после борбе, са сазнањем да су преживели, али и када су са песмом кретали у нову борбу. Какви су то дивови били, присећа се Сњежана, певали су и умирали, а да ниједног тренутка нису клонули духом.

„После Петровдана 1993. године и ослобађања Трнова команда ме је распоредила да будем са обезбеђењем генерала Ратка Младића, који је ишао испред својих војника према Проскоку.“

Били су, каже, задивљени његовом храброшћу у истој мери у којој ће касније остати поражени чињеницом да му се суди у Хагу само зато што је био на челу војске и одбране српског народа од сигурне смрти.

Спремни на смрт

Теже од борби Сњежани је падало враћање мртвих бораца њиховим породицама.

„Често сам ишла у пратњи и то су ми после сазнања да је неко погинуо били најтежи моменти. Када су бомбардовали Касиндол, санитетом су довезена двојица гардиста не старија од 19 година, погинула у заседи, у којој је учествовао, касније ће се успоставити, и Кфор. Из очних дупљи су им извирали црви, а ја сам правила руску капу и завојем обмотавала очи да их родитељи не би видели у таквом стању.“

Та младост је, каже Сњежана, била спремна на смрт.

Ни глас да пусти

У рововима, на првој линији Бјелашнице и Трескавице, проводили су по више месеци, често гладни и жедни. Лети окружени сметовима снега, ноћи сурово хладне. Насупрот њих стајао је вишеструко јачи непријатељ.

„Један од њих, младић од двадесетак година, довезен је санитетом. Каже, четири месеца није скидао чизме. Доносим лавор топле воде и гледам како у њега испадају врхови промрзлих прстију, а он ни вапај, ни глас да пусти. Целу ноћ сам му превијала ране, срећна када сам сутрадан чула да је примљен у болницу у Фочи и да је гангрена спречена у последњем моменту.“

На Дану РС

Сведочење Сњежане Којадиновић која је са 20 година ступила у Гарду ВРС, сведочанство је о херојској борби једног народа, који је био одлучан да не репризира историјско искуство из Другог светског рата. На тој идеји, тврди, настала је РС.

Овог 9. jануара, на војној смотри у Бањалуци, Којадиновићева је са поносом носила гардијску заставу испред ешалона Гарде. То је, каже, био узвишен осећај — бити опет са својим саборцима који су остали духом гардисти, онима који чувају сећање на све погинуле, рањене, заробљене и оне који никада нису размењени.

Филм редитеља Миодрага Зарковића, снимљен под покровитељством Удружења гардиста, каже на крају разговора Којадиновићева, непроцењиво је важно сведочанство о једној елитној јединици која никада није „издала своје претке“.

Извор:
СПУТЊИК