Девојчица која није гледала у очи

Десило се то давно, пре 15 година, тада сам била терапеут почетник и поступала сам онако, како сада не би поступала. На пример, сада на мојој првој консултацији деце, присутство чланова породице је обавезно од почетка до краја. А тада…

Дошли код мене родитељи и буквално «оставили» на консултацију девојчицу од седам година. Првашић у наочарима.

– Она не гледа људе у очи, – рекли су, – и страшно мучи нашу мачку.

– А како учи? – питала сам.

– Учи сасвим нормално, ништа лошије о других, – одговорили су родитељи.

– А има ли другарица? – било је моје следеће питање.

Родитељи су одговорили нешто неразумљиво и изашли, тврдо казавши да с девојчицом нешто треба чинити.

Остале смо насамо. Почела сам разговарати, постављати питања, што се зове, истраживати животну ситуацију.

Показало се да је девојчица веома паметна, питања разуме, одговара адекватно, подржава разговор. А у очи заиста не гледа. То јест, уопште!

Реч по реч, ја сам помало почела да схватам ту девојчицу. Љубави је њој у овом животу много фалило.

– Ти веома волиш своју мачку, зато је тако и стишкаш? – осенило ме је одједном.

– Да, – говори девојчица и одједном ми погледа право у очи.

– Ти је тако силно волиш, да би је просто појела?

– Да, – одговара девојчица и продужава да ми гледа право у очи.

– Људе ти, такође, веома волиш и недостају ти? И тако си љута на њих да би их све побила, зато што они тебе не воле и не обраћају пажњу на тебе?

– Да, – и даље гледа на мене.

– А у очи ти не гледаш зато што се бојиш да ће људи прочитати све то у твојим очима? И мржњу, и љубав?!

– Да, – опет понавља девојчица, а очи не склања.

Ушли су родитељи. Не знам колико сам им успела објаснити о девојчици за преосталих 5-10 минута.

Али сам зато очи те деојчице запамтила за цео живот.

А још сам запамтила, како је важно човеку, свеједно да ли је то одрастао човек или дете, да га неко тачно схвата. Да га разуме макар у нечему. Та потреба – бити схваћен – код људи је веома снажна. Када на консултацији успемо неког тачно да схватимо, макар на тренутак – то делује исцељујуће и терапеутски. У тим моментима човек осећа да га истински виде, виде га онаквим какав јесте.

У свакодневном општењу људи не виде једно друго, већ виде адску смесу из сопствених пројекција, фантазија, идеализација и демонизација, етикетирања и социјалних стереотипа.

Када је вас неко последњи пут, не просто гледао, него Вас видео?

Када сте последњи пут Ви гледали на неког и видели човека таквим какав је, приближно његову сиштину?

Извор:
ПОЗНАЈ СЕБЕ