О непокајаном абортусу…

Бог ти је дао мене као ослонац твог живота, да те чувам и штитим и не напуштам до смрти. Aли си ме одбацила. Сама си убила онога ко је требало да постане твој хранитељ у старости. А сад ропћеш што си беспомоћна и усамљена. Зар ни сада нећеш рећи две речи: «Господе, опрости!»? Мајко, зову ме, морам да идем. Није ми дозвољено да видим твоју смрт и да знам, која је твоја судбина. Сазнаћу за њу кад се сретнемо на Страшном суду да бисмо се затим заувек растали…

Зимска ноћ. Небо је покривено црном завесом, као да је обучено у црнину. Иза зида јеца ветар – тако плаче напуштено дете. Пљусак кише и налети ветра упадају кроз разбијени прозор. У соби је хладно као напољу. На кревету, покривеном гомилом прљавих рита умире полулуда старица. Покрај узглавља је чаша воде и чинија с храном, која се скорила. Ретко ко свраћа у ову собу која личи на кућицу за псе или змијски брлог. Само пацови скачу по соби као газде и инсекти гмижу по лицу жене на умору.

Ова старица је жена која ме је убила пре много година. Како се променила! У младости је била лепотица. Њен глас је одзвањао као сребрно звонце, а смех је личио на блиставе искре. Имала је сина, којег је безумно волела и зато ни са ким није хтела да дели ту љубав. Због тога сам ја био осуђен на смрт.

Видела си само једно своје дете, клањала си му се као паганин кумиру. Заборавила си да сам и ја твоје дете, да имам живу душу. Идоли убијају душе оних, који им се клањају и твоје срце се претворило у камен. Мајко, ниси знала за предназначење Божије и твоју будућу судбину. За мене је било одређено да те чувам и штитим и не напуштам до смрти. Али ти си убила онога ко је требало да чува твоју старост као што мајка чува мало дете.

Често сам долазио код тебе, а да ти то ниси видела. Пролазиле су године. Твоја некадашња лепота је венула као цвет. Ветар времена је откидао латице с њега. Твоје лице су браздале боре као дубоки ожиљци. Умрли су твоји рођаци. А твој вољени син те је омрзнуо и не жели да чује за тебе ни да те види, као што ти некада ниси хтела да видиш мене.

Некада си волела да се смејеш, али сада ти нису дате чак ни сузе да би у њима нашла извесно олакшање. У твојим сувим очима је безумље и туга. Поред тебе нема никога, само је хладни ветар твој брат и ноћ твоја сестра. Око одра мајке на умору окупљају се деца, а поред тебе су само пацови. Глад и болест су као двојица дрвосеча претестерисале дрво твог живот. У бунилу дозиваш своје рођаке, изговараш реч «мајка», али те они не чују, као што ти ниси чула своје дете. На ветру и киши само један путник иде ка твом дому. Име овог путника је смрт. Нико се неће досетити да ти доведе свештеника, а ни сама се тога не би сетила и зато усамљена крећеш на последњи пут, као ја.

Ниси певала успаванке изнад моје постеље, ниси плакала над мојим гробом и сад умиреш сама, напуштена од свих. Само ће зимски ветар отпевети над тобом погребну песму и киша ће оплакати твоју смрт. Људима ће твоју смрт објавити смрад, који ће се ширити од твог леша. Али ја се плашим другог.

Не видиш да се демони као гаврани окупљају око твог одра да би ухватили твоју душу као свој плен. Не кајеш се, не молиш се умирући, ропћеш и свађаш се с Богом. Сматраш да си неправедно кажњена.

Захтеваш од Бога одговор: зашто је твој живот тако несрећан, а смрт усамљена? Али, заборавила си на мене – ја сам твој тужилац. Ако вапијеш ка Богу као према Љубави, где је твоје милосрђе према мени, где је љубав, макар она коју вучица гаји према свом вучићу? Ако захтеваш правичност, где је правичност – убити невино дете?

Бог ти је дао мене као ослонац твог живота, али си га ти сломила и одбацила. Сама си убила онога ко је требало да постане твој хранитељ у старости. А сад ропћеш што си беспомоћна и усамљена. Требало је да ја затворим твоје очи, али си ме слепих очију бацила у вечну таму. Ти умиреш од глади у зимској ноћи, али ниси просветила моју душу крштењем, лишила си ме небеске хране – Причешћа. Јер најстрашније је што си ме лишила Христа: боље би било да ме ниси убила један, већ хиљаду пута.

Завија ветар. Негде у близини почиње да завија пас предосећајући нечију, вероватно твоју, смрт. Мајко, кад си ме убијала демони су ишчупали из твојих груди срце и уместо њега убацили камен. Никад ниси била срећна. Плашила си се да останеш сама са собом. Тражила си буку овог света да не чујеш како Христос куца на врата твог срца. Смејала си се да би смехом надјачала тугу. Добила си оно чега си се плашила – усамљеност.

Али и за ово си кривила све осим себе. У овим тренуцима немо вичеш Богу: «Нисам крива», а демони прилазе све ближе и ближе твојој постељи. У соби је мрачно. Али њу у присуству демона испуњава друго страшно црнило. Ти већ кркљаш, твоје очи с ужасом гледају у некога, зар ни сада нећеш рећи две речи: «Господе, опрости!»? Мајко, зову ме, морам да идем. Није ми дозвољено да видим твоју смрт и да знам, која је твоја судбина. Сазнаћу за њу кад се сретнемо на Страшном суду да бисмо се затим заувек растали.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ