Како вратити породици изгубљену радост

Данас, као никада пре у историји људског рода, долазак новог човека у свет не изазива неподељену радост. На њено место наступа стрепња и забринутост, јер, ко ће нахранити још једна уста? И уместо да своју бојазан и стрепњу оправда уздржањем, данашњи човек своју забринутост разрешава убиством нерођеног. Трагични обрт многи данас називају – миром.

Свуда чујемо реч мир, али је то лаж, то је гнусно лицемерје. То је један од зверских ликова савременог цивилизованог света. Око нас се одвија рат, непрестан и окрутан, у којем нема примирја или завршетка, где нема победника и побеђених, већ постоје само џелати и њихове жртве. Овај рат је захватио читав свет, али с нарочитим интензитетом земље, које се поносе својом цивилизацијом, културом и прогресом. Овај рат је нечовечна, систематска кланица, геноцид без преседана и аналога у историји читавог човечанства; то је рат родитеља против сопствене деце…

Кад се код жене појављују знаци трудноће, долази до «проширене» породичне седнице. Док су се некада рођаци окупљали како би честитали будућој мајци и поделили с њом радост, што ће се у њиховој породици појавити још једна жива душа, данас се најчешће може видети друга слика. Рођаци имају забринута и натмурена лица. Почиње суд над још нерођеним дететом: једна бака је наводно верујућа (купује кулич и фарба јаја за Ускрс), друга је атеиста; један деда је стари комуниста, други је монархиста, стриц је дисидент (све грди и стално псује), тетка је члан неке добротворне организације (дели по списковима макароне и резанце глумцима-пензионерима). Заборавивши на своје некадашње несугласице они једнодушно одлучују да ради добра будуће мајке треба извршити абортус и што пре то боље.

Још као дете сам чуо за један догађај, који сам запамтио за цео живот. Дирижабл којим су истраживачи Арктика хтели да прелете преко Северног пола доживео је катастрофу. Људи су остали у животу, али су се нашли у снежној пустињи без намирница. У потрагу за њима послате су спасилачке екипе. Кад су их на крају нашли од тројице људи била су само два човека – трећи је нестао. Спасени су признали да су убили и појели свог друга како би сами преживели. Мрља срама заувек је легла на ове људе.

Страшна нужда, која је ово проузроковала није послужила као њихово оправдање: по општем мишљењу требало је или да се сви спасу или сви да умру. Најбоље је прошао човек, који је био поједен и чије кости су се налазиле у вечитом снегу. Он је сачувао име човека, а ови који су остали живи подвргнути су свеопштем презиру: људи су одбијали да се рукују с њима, нико с њима није желео да разговара.

Данас породица, која је својом одлуком гурнула жену на абортус исто тако жели да «поједе» нерођено дете и ако се разликује од два путника-људождера то је само по томе што су они осећали муке глади и очајања, праћене бунилом и халуцинацијама, а овде «једу» дете да се не би оптеретили новим бригама и да би се избавили од «прекобројних уста». По речима тетке – сараднице добротворног друштва «културни људи не треба да претварају своју кућу у дечји вртић».

У књизи «Духовна ливада» говори се о томе како су се неки људи после крштења враћали кући. Успут су их ухватили разбојници. Шта је могло да очекује несрећнике? Највероватније, смрт. Међутим, атаман је, угледавши децу, која тек што су примила свето крштење наредио да се сви пусте не нашкодивши никоме. Прошло је неко време. Атаман је ухваћен и осуђен на смрт. Међутим, сваки пут се његова смртна казна због нечега одлагала. И ево, разбојник сања или има виђење: малишани, које је некада спасио од смрти моле се Богу за њега, или то нису били сами малишани, него њихови Анђели-Чувари. Касније, неочекивано за све овај разбојник бива помилован. То што је спасио живот невине деце превагнуло је над свим његовим некадашњим злочинима.

Данас ће ретко ко рећи: «Боље је да се мало стиснемо, само да дете живи.» Већ су постале неписани закон друге речи: «Ми морамо да живимо, а оно да умре.» Данас сама земља стење под тежином наших злочина, и ако се тако настави, наступиће време кад више неће моћи да трпи људске грехове и збациће са себе људе као што се паразити збацују с одеће.

Архимандрит Рафаил Карелин

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ