Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме…

Уснуле, залеђене, скамењене,
очи Јованове.

Нежне, дечје, нељубљене,
очи Јованове.

Видим их у сваком кутку неба,
чујем у свакој капи кише.

Гледају ме из злаћаног  класја,
уплашене и окрвављене.

Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене,  рањене и уморене,
очи Јованове.

Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.
Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове.

Очи што запамтише небо без месеца и  мокру траву, задах крвника и мирис крви.

Гледају ме, невиђене, заборављене.
Питају ме, прогоне ме, чекају ме,
очи Јованове.

Извор:
ЈАДОВНО