Овакво стање је неодрживо, али доброг решења нема

Пише: Проф. др Слободан Самарџић

Стање у Црној гори је толико компликовано да би његово нејједноставније описивање представљало садистички акт према читаоцу. Али, бар метафорички, ово је политички рат свих против свију, на срећу не у друштву већ у редовима политичких делатника у влади и парламенту.

Сигурно је да данас постоји вишак лоше воље код свих учесника, али у основи свега је ипак однос политичких снага произашао из последњих парламентарних избора. Резултат, који је пре годину и по слављен као победа над криминално-коруптивном влашћу, напросто је подразумевао вишак добре воље на страни победника. Једино под таквом претпоставком могла се одржати објективно ризична стварност минималне већине. Дакле, и на самом почетку деловања нове владе могло се знати да танка линија раздваја тријумф од пропасти, коалицију наде од коалиције бабиног зуба.

 Како је време пролазило, од самих избора надаље, код победника се топио резервоар добре воље. Видело се убрзо да оно што чини главну караткеристику парламентаризма – влада (у овом случају коалиција) која проистиче из изборне воље, не представља ни приближан узор у састављању нове владе. Ако кажемо да су у победи владине већине учествовале странка (коалиција) А са 60% победничких гласова, странка Б са 30% и странка В са 10%, онда је блиско парламентарним обичајима и правилима да ова размера буде меродавна и за састав владе. Ова парламентарна нормалност изиграна је бизарном идејом о „влади стручњака“, на основу које се дошло до владе која у свом саставу неће одговарати парламентарној већини.

Овим начином састављања владе дошло је до претходног поремећаја њене одговорности не само пред парламентом већ и пред бирачким телом. Када је оваква влада почела да ради, ова начелна аномалија у њеном саставу добила је реални исход у наглом паду чиниоца добре воље који је једини могао да очува деликатну равнотежу међу победничким странкама и одржи слабу парламентарну већину. Иза јавних расправа међу учесницима победничке већине, није се примећивала једна политичка законитост: ко поседује више власти има и већу политичку одговорност и обратно. По том неизбежном политичком мерилу, странка (коалиција) А са великом већином у постизборној коалицији и најмање министара у влади, објективно има најмању одговорност за потоње кризне ситуације. Чак и за ситуације које је наводно сама изазвала, јер да је постојало сразмерно учешће у раду владе, она то не би чинила. Самим тим, остале две странке, а посебно она најмања (странка В), натовариле су себи највећу политичку одговорност, не само тиме што су прибавиле сразмерно више министарских места, него и стога што су заговарале владу стручњака.

Ако овом начелном приступу додамо и хазардне политичке одлуке владе и парламента (уз учешће опозиције) у питањима која су посебно осетљива за одржање важеће коалиционе формуле, онда се сасвим употпуњава слика потпуне неодрживости владе, тј. парламентарне већине:

– смена министра правде Владимира Лепосавића – једног од два министра највеће коалиције у изборној већини – због његовог одговора на питање опозиције поводом Сребренице (смена је обављена уз помоћ гласова опозиције);- усвајање скупштинске резолуције о тзв. геноциду у Сребреници (усвојена уз помоћ гласова опозиције);

– блокада избора Савета тужилаштва због одбијања да се прихвати кандидат кога је предложила странка (коалиција) А;

– у вези са претходним питањем, одлагање изборне обавезе из области борбе против криминала и корупције на највишем нивоу власти;

– одлагање потписивања Темељног уговора са Српском православном црквом;

– опстанак праксе дискриминације Срба у структурама државне и јавне управе.

Овде су набројана нека из реда осетљивих питања која је влада у политички неравнотежном саставу третирала насупрот ставовима странака коалиције са највећим уделом у победничкој коалицији. Нека од ових питања влада је требало напросто да избегне, што је мање зло од ископавања ратне секире у настајућем политичком рату свију против свих. Друга пак питања влада је морала да реши током готово године и по деловања, али није због несхватљиве инертности.

Најзад, треба се осврнути и на често упозорење најмање чланице коалиције (странке В), да Црна Гора има посебне обавезе према свом чланству у НАТО и, с тим у вези, према процесу приступања Европској унији. Овде треба поставити начелно питање о односу парламентарне демократије према оваквој врсти спољнополитичких обавезе земље. Конкретно, шта да се ради када исходи регуларних избора у некој земљи нису по вољи јаким спољнополитичким чиниоцима. Поудзан одговор могуће је понудити само конкретном анализом. Али, како год поставили анализу не можемо да избегнемо релацију власт – политичка одговорност. Ако је утицај страног чиниоца на одлуке унутар једне државе велики и ако регуларни избори дају исход неповољан по тај утицај, онда постоје само две могућности: прва, очувати демократију као трајну вредност политичког живота, или, друга, одрећи се овог тешког и одговорног пута.

У међународној политици још увек важи древно правило: ако један народ не може да поднесе одговорност коју носи државна независност, увек ће се наћи неки други народ и држава који ће преузети ту улогу. Црна Гора је три деценије живела у сенци привидне демократије и први пут је осетила укус унутрашње слободе августа 2020. Ако та слобода мора да устукне пред ограничењима спољног чиниоца, онда је ствар политичког и људског поштења да се та нужност приведе већинској колективној свести. Само у том случају може се одржати смисао за демократију и очувати за неко друго време.

Шта чинити у готово пат позиције црногорског политичког тренутка? Демократско начело би рекло: вратити мандат народу. Али, то не може бити довољно политичко решење. Ова влада морала би бирачима који су јој дали поверење да бар узврати једним одговорим поступком. Она мора да осигура фер и поштене изборе. То је не мали посао имајући у виду дубоке рупе у изборним искуствима претходних деценија. На првом месту, сређивање бирачког списка, тог неисцрпног резервоара претходних „победа“. За то је потребна техничка влада, која би морала да се врати својој изворној (бар приближно) коалиционој структури. Да буде сасвим јасно, њен задатак би био да припреми демократске услове за изборе и да за то време управља текућим пословима. Ако није успела да народу пружи више, и са овим минималним доприносом спасла би душу своју.

Извор:
ЖУРНАЛ