Извештај Комисије професора Грајфа у светлу његових најновијих тврдњи

Српска јавност, а посебно њен део у Републици Српској, с разлогом је узнемирена вестима које се шире да је проф. Гидеон Грајф, председник Међународне комисије за Сребреницу коју је формирала Влада Републике Српске, израелском листу „Хаарец“ дао изјаве из којих би се могло закључити да одступа од кључних ставова комисије којој је био на челу. Спорна питања по којима се чини да је Грајф променио став односе се на број стрељаних бошњачких заробљеника (његова Комисија је утврдила око 3,700, за разлику од 8,000 као што у службеном наративу стоји), и на то да ли се у јулу 1995. године у Сребреници догодио геноцид, што се у закључку његове Комисије безусловно пориче.

У најновијим изјавама по овим питањима, које се приписују проф. Грајфу, а које преноси „Хаарец“ (12-1-22 и 19-1-22) Грајф каже да ће током наредних неколико недеља објавити „појашњење“ извештаја Комисије којој је председавао, а које ће садржати одговор критичарима који га оптужују за „ревизионизам.“

Ако је десеточлана Комисија током две године рада приљежно и одговорно проучила материју, какво је „појашњење“ сада потребно? Појашњење би имало смисла једино у случају да су се појавили нови докази који неке од закључака Комисије накнадно доводе у питање. У изјави проф. Грајфа о тако нечему нема назнака, већ се тамо само наговештава полемички одговор критичарима који га оптужују за „ревизионизам.“ Зар он на ту врсту критике није био спреман када се прихватио понуде Владе Републике Српске да стане на чело Комисије за Сребреницу?

Што се тиче магичног броја од 8,000 стрељаних жртава, у тексту у „Хаарец-у“ од 19. јануара ове године наводе се Грајфове речи где он каже да „нема другог броја: око 8,000. А ми тај број не искривљујемо, ми га прихватамо.“

Ако су ови ставови проф. Грајфа тачно наведени, а „Хаарец“ их доноси у наводницама, онда није јасно чему обећана „појашњења“ и шта би се помоћу њих могло постићи. У извештају Грајфове Комисије наводи се цифра од 3,700 жртава. Једино појашњење које би сада имало дејства тиче се разлога и околности за Грајфово удвостручавање цифре наведене у Извештају и могућност постојања нових доказа којима би се тако драстично увећавање могло оправдати.

Ове неочекиване игре бројевима и правним квалификацијама, сасвим разумљиво, изазвале су бројна питања и недоумице. Да би се боље разумело шта се дешава и зашто, корисно је држати на уму позадину ове афере. Пре неколико година, председник Додик се нашао у нелагодном положају када су „Мајке Сребренице,“ на обележавању годишњице 11. јула, немачком тужиоцу предале проширени списак са именима преко 20,000 Срба који су наводно учествовали у «сребреничком геноциду.» Тај потез је контекстуално везан за списак са именима око 17,000 Срба који је 2005. године Комисија тадашњег председника Драгана Чавића, такође уз сумњу да су допринели масовним убиствима у Сребреници, саставила и предала Хашком трибуналу на процесуирање.

Као што се могло претпоставити, јавност у Републици Српској се усталасала због безобразлука „Мајки Сребренице,“ који се надовезивао на претходни безобразлук Драгана Чавића. Под јавним притиском, Додик је навео низ ствари које ће предузети у знак одмазде, па између осталог и да ће именовати међународну комисију да испита Сребреницу, с тим да шта год она буде рекла он ће то унапред прихватити. Изгледа да тај брзоплето дати carte blanche сада долази на наплату.

На сцену је тада ступио саветник председника Додика, израелски држављанин родом са простора Србије, и особа са блиским везама у израелским структурама. Он је Додику «прискочио у помоћ» и предложио му два Израелца да предводе планиране комисије, једну за Сарајево а другу за Сребреницу, а управо Грајфа за ову последњу.

Још тада, изразили смо основану сумњу у овај подухват. Разлози за критички отклон према процесу формирања ових комисија својевремено су објављени овде и овде.

Питање које је кључно гласи: да ли туђа рука српски свраб чеше? Нема никакве сумње да је Грајф компетентан научни радник и да је добар и заслужан стручњак у стварима које се односе на одбрану израелских интереса. То је логично и треба тако да буде зато што је он Израелац. Али овде се ради о одбрани српских интереса. Он није Србин, а није ни Арчибалд Рајс, Немац (не Швајцарац, као што се погрешно мисли) који је у другој и поштенијој ери заиста свим срцем, душом и интелектом пригрлио и стручно заступао интересе српског народа. Данас, ми живимо у поквареној ери геополитичког подметања и подлих обавештајних игри. Грајф није само научни радник, он је уједно и експонент службених структура своје земље, у чему нема ничег неприродног нити лошег али би требало да наводи на опрез.

Међутим, управо он, са баш таквим педигреом, био је изабран да српски свраб чеше, и то по врхунски осетљивомпитању које је уско повезано за raison d’etre постојања његове земље Израела, а то је геноцид. Само су српски занесењаци некога из таквог миљеа могли да изаберу да их брани, исте фантасте које су пре годину дана клицале Сорошевом агенту у Црној Гори: «Дритане — Србине.»

Још увек је рано доносити дефинитивне закључке о Грајфовој улози и преокрету. Неопходно је пажљиво посматрати даљи развој ове ситуације. Али наша оцена од пре три године изнета једном истакнутом београдском аналитичару, да је Грајф увучен у сребреничку игру и постављен на чело Комисије да у овој операцији делује више као gatekeeper (чувар на капији, задужен да ништа што не би требало случајно не прође) него као пуки и беспристрасни истраживач, у светлу ове медијске контроверзе добија јаку емпиричку потврду.

Међутим, и без извођења коначних закључака, јасно је да се услед провинцијалности и неодговорности руководства Републике Српске, ова афера креће у врло лошем смеру. Констелација снага у свету још увек не дозвољава да се чињенице у вези са Сребреницом објективно сагледају и уваже, и трагикомично очекивање многих Срба да ће извештај комисије под председништвом једног Израелца који, као Јеврејин, «зна шта је геноцид,» преко ноћи променити перцепцију Сребренице, подразумева се да на крају мора бити изневерено. Међутим, да је Извештај Грајфове комисије бар остао онакав какав је био, без довођења у питање кључних тачака од стране комисијиног председника, и то би било добро. Овако, рад Комисије је компромитован, вероватно фатално, необјашњивим преокретом и накнадним врдањем њеног председника, чиме је један по много чему озбиљан докуменат претворен у фарсу.

Уколико нисте Хашки трибунал и немате његову лиценцу на игнорисање и прекрајање чињеница, ви не можете да прво кажете да сребренички губици износе 3,700, као што је у пресуди Толимиру претресно веће тврдило да је било око 3,900 стрељаних (мада је  и  таква цифра пренадувана и емпирички непоткрепљена уколико се односи на  жртве стрељања) па да после тога изјавите да је ипак било 8,000, као што је после Толимира учинило веће у предмету Младић а пре тога у предмету Поповић, и све то без икаквих материјалних доказа којима би се објасниле такве разлике. Ако за своје кривудаве ставове немате артиљеријску подршку глобалних медија и глобалног политичког естаблишмента, спремних да  прикрију и покрију сваку неутемељену бесмислицу, и ако вам је стало до кредибилитета, боље је да се држите једне приче и да од ње олако не одступате.

Шта год било објашњење за „врдање“ проф. Грајфа, једна ствар је очигледна. У позадини операције чији је он део налазе се закулисне игре којима Срби генерално, и руководиоци Републике Српске посебно, једноставно нису дорасли.

Да будемо сасвим фер, у вези са Сребреницом није чудно само понашање проф. Грајфа. Још чудније су неке недавне изјаве високих званичника Републике Српске, формулисане у апсолутно истом духу.

Када смо већ на извештавању израелског дневника „Хаарец,“ новина које вероватно мало ко у Србији и Републици Српској прати, у броју од 6. децембра 2021. његов сарадник Сам Сокол наводи речи председнице Републике Српске Жељке Цвијановић на тему дешавања у Сребреници. Наводи су из интервјуа датог овом листу током званичне посете госпође Цвијановић Израелу. Она ту каже да „нема негирања геноцида“ (директан цитат) и да „њена влада не пориче геноцид, већ да се залаже за то да све жртве буду подједнако запамћене“ (парафраза дописника Сокола).

У односу на наметнути Инцков „закон“ против негирања геноцида, „Хаарец“ директно цитира годпођу Цвијановић да „наша реакција нема никакве везе са садржајем закона“ него се објашњава чињеницом да га је донео међународни представник уместо домаћег законодавца, и да „чак и када би се такав закон односио на облаке или ветар, или не знам ни ја шта, наша реакција би била иста.“

Госпођи Цвијановић се бар не може приговорити за недоследност. Како извештава „Хаарец,“ она је прво изјавила да „не негира геноцид,“ па затим да на закону против негирања геноцида има условни приговор, али само зато што га је донео Инцко, а да не би имала ништа против да су исти такав закон изгласали неки домаћи органи.

Ову смушеност госпође Цвијановић допуњава изјава министра енергетике и рударства Републике Српске Петра Ђокића, у интервјуу сарајевском ТВ Фејс, коју преноси БН телевизија 25. децембра 2021. а која гласи да „геноцид не треба негирати, морамо бити спремни да се суочимо са истином о геноциду! Имамо и пресуде међународних судова, признања, покајања…“

Ако су стварно овакви ставови највиших званичника Републике Српске и владе која је формирала Комисију проф. Грајфа и поставила га да је предводи, онда се Грајфове изјаве, ма колико чудне и непријатне биле, ипак морају посматрати у много блажем светлу.

Сребреница је за Републику Српску и њен народ изузетно озбиљно питање. Збуњујућим и противречним изјавама које стижу са разних страна и из разних извора, то озбиљно питање се претвара у опасну фарсу.

Ми живимо у ери лажних вести и неодговорног новинарства, а „Хаарец“ има традицију отровно антисрпског извештавања која иде уназад до периода рата деведесетих година. Ништа што тај извор пренесе не треба узимати здраво за готово, али на речи које стави под наводнице ипак се мора обратити пажња, ако ни због чега другог онда бар зато што за приписивање лажних изјава постоје правне последице. Невештим наводним ограђивањем Грајфове Комисије, које нико није потписао и за које се не зна ко иза њега стоји, а које је у сваком случају ирелевантно зато што се спорне изјаве приписују проф. Грајфу а не Комисији, не постиже се и не разјашњава ништа. Грајф брзо и ефикасно може да пресече све настале сумње и контроверзе тако што ће захтевати да „Хаарец“ објави његов (а не Комисијин) деманти, под претњом тужбе. То исто може да учини и госпођа Цвијановић, уколико су њене речи погрешно и тенденциозно наведене.

Али у првом реду мора се изјаснити проф. Грајф, да ли је наведено и њему приписано заиста рекао, или не, без икаквих сувишних „објашњења.“ Уколико то не буде учинио, биће створен опасан утисак изврдавања, а то ће тешко наштетити кредибилитету Извештаја његове Комисије.  На потезу је, према томе, Грајф и он има начина и обавезу да исправи „Хаарецову“ верзију, уколико је нетачна.

Свако одлагање или двосмисленост, сваки пропуст да се најхитније потврде или порекну ове изјаве које му се приписују и које – уколико су тачне – обарају и дискредитују Извештај његове Комисије неминовно би компромитовало не само његов рад него и сваки поштен и објективан напор да се службени сребренички наратив подвргне критичком испитивању.

Зато, проф. Грајф мора да реагује, и он то мора да учини искрено и неодложно.