ВРЕДИ ЛИ ЧИТАТИ ,,БРАЋУ КАРАМАЗОВЕ“ У 21. ВЕКУ?

Да ли због окружења, мог читалачког укуса или ту има мало и објективног, али делује ми да су ретки наслови о којима је писано и о којима се пише, у мери у којој је то случај са романом ,,Браћа Карамазови” Фјодора Достојевског. Готово сви велики писци и умови, који су живели након 1880. године, што је година објављивања последњег наставка романа, дотицали су се у мањој или већој мери овог литерарног блага. Због тога сам дуго имао дилему: вреди ли писати о роману о коме је већ све речено? Имам ли уопште право да пишем о Карамазовима, након Берђајева, Шестова или, код нас, Јеротића, Јустина Поповића, Настасијевића и других великана који су, на неки начин, моји узори и чији су ме радови у великој мери изградили. Одлучио сам да ипак напишем приказ, али не приказ који ће бити пука анализа дела, већ ћу се више позабавити главним идејама које нам Достојевски нуди и њиховом примењивошћу на век у коме живимо.

Како боравимо у свету у коме се све одвија вртоглавом брзином, где нико нема времена ни за себе, а некмоли за другога, дуге форме, које захтевају стрпљење, озбиљну концентрацију и мало већи напор, све су мање популарне. Ово не важи само за књиге, већ за многе друге ствари. Има ли, у таквом свету, шта да понуди роман објављен у 19. веку, од скоро хиљаду страна, са гомилом заплета, расплета, ликова, преокрета и суморних момената? Пре него што одговоримо на то питање, направићемо један кратак преглед главних ликова романа.

Роман ,,Браћа Карамазови” бави се породицом чије је презиме ушло у његов наслов, а коју чине три брата: Димитрије, Иван и Аљоша, и њихов отац, Фјодор Карамазов. Димитрије је срчан човек, човек од акције и на неки начин бунтовник, а уколико би требало описати га једном речју, та реч била би — покајник. Иван је рационалиста, човек који толико полаже на свој разум да, попут многих људи сличних њему, упада у гордост, због чега у једном моменту прелази праг лудости. Аљоша је искушеник у манастиру, врлински гледано најсветлија тачка породице Карамазов, чиста душа и младић ,,кога је немогуће не волети”. По благослову свог старца, оца Зосиме, одустаје од монашког живота, враћа се ,,у свет”, где и даље остаје на хришћанском путу. Њихов отац, Фјодор Карамазов, вероватно је најмрачнији део породице: он је сладострасник, шкртица и човек који на овом свету воли само себе. Од споредних ликова поменуо бих Грушењку и Каћу, жене које су изазвале огромне потресе у породици Карамазов, те, мени изузетно драгог, старца Зосиму.

Вратимо се сада на питање: вреди ли читати Карамазове у 21. веку?

УПОЗНАВАЊЕ СЕБЕ

Достојевски није, естетски гледано, велики мајстор стила. Његове реченице су често растрзане, дешава се да скаче са теме на тему без неког уравнотеженог прелаза, због чега сам током читања, неретко, имао ситуације да кажем себи: ,,Зашто сам се уопште прихватао овога?” Читам тако пет страна, десет, петнаест, а та мисао ме и даље држи, док све више тонем у царство досаде. Ипак, настављам да читам и одједном се појави нека тако дубока мисао, да готово истог часа осетим својеврстан преображај у свом бићу, а пре самог преображаја озбиљан слом. То се дешавало како током читања Карамазових у студентским данима, тако и сада, када више нисам студент. При сваком читању Достојевског, пронађе се одговор на неко питање које нас мучи, а шта је читање, ако не тражење одговора? Достојевски се бави вечним темама или, боље речено, вечним људским дилемама, прожимајући их кроз разне животне форме. Због тога, ,,Браћа Карамазови” након сваког читања осветљују читаоцу неке нове стране његовог бића, подају му нове комадиће мозаика, које скупља на путу достизања целовитости. Пажљивим читањем ,,Карамазових”, читалац боље упознаје себе. Стекао сам утисак да су Димитрије, Иван, Аљоша и Фјодор заправо делови бића сваког човека. У потенцијалу, сви смо ми и Димитрије и Иван и Аљоша и Фјодор, с тим што је свакоме од нас дата слободна воља и могућност да сами одредимо коме од њих ћемо дати примат. (Делује ми да се модерни човек најчешће опредељује за Фјодора и Ивана.) Ипак, предуслов за лековито дејство ,,Карамазових“ је искреност према себи.

УПОЗНАВАЊЕ СВЕТА

Дакле, ,,Карамазови” нам помажу да упознамо себе, а шта је са светом? Може ли читање ове књиге да помогне читаоцу да упозна свет, да се боље снађе у њему и научи да препозна, па и предвиди процесе који се дешавају увек у различитим формама, а суштински на исти начин? Апсолутно! Поготово у данашње време! За образлагање ове тврдње, довољно је позабавити се увек актуелном поемом Ивана Карамазова ,,Велики Инквизитор”, вероватно најгенијалнијим делом романа, који се често објављује и као засебна књига. О чему се ради и шта је главна тема поеме?

Радња ,,Легенде о Великом инквизитору” одиграва се у Шпанији, у Севиљи, у најстрашније време инквизиције. Након више од 1500 година, Исус долази међу народ, посећује своју децу, и то тамо где је најстрашније — где горе ломаче за јеретике. Он пролази кроз гомилу, на истом месту где је дан раније кардинал спалио готово стотину јеретика, а све то ad maiorem gloriam Dei (у велику славу Божију). Исус се појављује тихо и ненаметљиво, а народ Га препознаје, окружује и иде за Њим, док Он препун саосећајности излива љубав на њега и благосиља га. Наједном, појављује се кардинал, старац од скоро деведесет година и намрштено пружа прст ка Сину Божијем, што је био знак стражарима да Га ухапсе. Исус завршава у тамници, где Га шаље управо онај који све чини ad maiorem gloriam Dei. Док је стража одводила Сина Божијег, маса моментално прави заокрет и једнодушно се клања инквизитору, који је благосиља и повлачи се. Стража одводи Затвореника у тесну и мрачну тамницу и затвара Га, да би се после неког времена на вратима појавио инквизитор. У разговору са Христом, а заправо је реч о монологу, будући да Син Божији неће изустити нити једну реч, инквизитор се отворено сврстава на страну Сатане, оптужујући Христа да је преценио човека, који је слаб, бедан и без снаге да следи божански завет. Бог је, говори инквизитор, човеку дао потпуну слободу, а њему слобода није потребна, већ (земаљски) хлеб и покорност, јер ,,нема трајније и мучније бриге за човека од тога да, кад остане слободан, што пре нађе пред ким да се поклони”. Он и целокупна његова клика су са њим (Сатаном), а не са Христом. Идеја сатанизма, како у једном свом раду каже Павле Евдокимов, ,,није толико начело порицања Апсолута, колико апсолутизација овога света”. Граби, покоравај се, понизи се, само дођи до земаљског богатства! Велики инквизитор изговара једну реченицу неограниченог рока трајања: ,,О, ми ћемо их убедити да ће они постати слободни тек онда кад се одрекну своје слободе, ради нас, и када нам се покоре.”

Управо је последња реченица главна формула данашњег времена. Зар нисмо најпозванији сведоци цитираних инквизиторових речи? Зар нам се последњих месеци и година, ропство не представља као слобода, а слободни људи као друштвени девијанти? Заправо, та пракса присутна је вековима, али је нашим генерацијама најочигледнија у овим временима — наравно, ко има очи да види и уши да чује. Има ли на овом свету теже ствари од слободе, те вечите људске муке? А без слободе коју смо од Бога добили нема истинске љубави и испуњења Божијег завета. Данас, па до конца времена, огромна већина ће само тражити некога или нешто пред ким или пред чим ће се поклонити, а све зарад земаљског хлеба, док ће мањина, прогнана и одбачена, одабрати тежак пут слободе. Ко прими к знању идеју коју нам Достојевски нуди у ,,Легенди о Великом инквизитору“, мало тога што се дешава у свету ће га изненадити.

КРИВИ СМО ПРЕД СВИМА И ЗА СВЕ!

Кроз инспиративан лик старца Зосиме, Достојевски нам нуди идеју садржану у фрази ,,криви смо пред свима и за све”. Све на овом свету је повезано, свако је крив за сваки грех и за свако зло. Док не постанеш сваком човеку брат, каже старац Зосима, неће настати братство. Тек ће се, када преузмемо општу и појединачну светску греховност на себе, искрено пролијемо сузе за свакога и за све и свакоме постанемо брат или сестра, у нашем срцу зачети Царство Небеско. Наивно је мишљење, поручиће нам старац Зосима, да је ова идеја својствена само монашком путу; напротив, ради се о свечовечанској идеји.

Треба бити искрен, ово је невероватно тешка животна формула и захтева огроман труд. Но, почнимо од малих ствари, од онога што сам милион пута нагласио у својим текстовима и разговорима: покажимо такт, разумевање и обзир у одношењу са другим људима!

ИЋИ У ШИРИНУ

Размишљао сам још о нечему. Сви ликови Достојевског су на неки начин супротности, представници једне идеје, и свако од њих има снажну аргументацију за оно што тврди. То ми, у једну руку, говори о невероватној ширини коју је Достојевски имао, а у другу, шаље ми/нам поруку да треба следити тај пример. Такву способност аргументације супротстављених становишта руски писац сигурно не би имао да је узимао у обзир само једну страну, једну идеологију, и слепо се бавио само њом, како то ми често радимо. ,,Тај и тај аутор ми се допада, оно што пише/говори одговара мојој идеологији… читаћу/слушаћу само њега!“ — овакво размишљање је нешто најгоре што појединац може да учини себи. Достојевски нам својим опусом поручује: идите у ширину, слушајте и сагледавајте супротна мишљења, читајте књиге које се супротстављају вашим идејама и настоје да их оповргну и не будите искључиви!

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР