Живојин Мишић – војвода и побједник Колубарске битке

Славни српски војсковођа Живојин Мишић /1855-1921/, командант српске војске приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918. године и побједник битке на Колубари, преминуо је 20. јануара 1921. године

Војно образовање стекао је на Артиљеријској школи у Београду и аустријској Стрељачкој школи, а на Војној академији у Београду од 1898. до 1904. предавао је стратегију.

УЧЕСНИК ШЕСТ РАТОВА ОД СРПСКО-ТУРСКИХ, ПРЕКО БАЛКАНСКИХ ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Мишић је био учесник српско-турских ратова /1876-1878/, краткотрајног рата између Србије и Бугарске 1885. године, учествовао је у балканским ратовима, у Кумановској бици, затим у Првом свјетском рату, а за командовање Српском војском у Колубарској бици 1914. године унапријеђен је у чин војводе /маршала/.

Пред крај рата у јуну 1918. године постављен је за начелника штаба Врховне команде.

Мишића је енглески краљ Џорџ Пети наградио титулом енглеског сера.

Живојин Мишић умро је 20. јануара 1921. године, а уз велике грађанске и војне почасти сахрањен је на београдском Новом гробљу, гдје му је откривен споменик 3. децембра 1922.

Рођен је 19. јула 1855. у Струганику, као 13. дијете Радована и Анђелије, сељачког поријекла. Основну школу започео је у Рибници, а завршио у Крагујевцу. Војну академију завршио je у Београду.

Његов лик и дјело овјековјечени су у многим умјетничким дјелима.

УДАЉАВАН И ВРАЋАН У СЛУЖБУ

Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. године, током Анексионе кризе на лични захтјев.

Помогао је начелнику Врховне команде генералу Радомиру Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском, а у балканским ратовима био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Путника.

Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је послије Кумановске битке унапријеђен у чин генерала.

По завршетку Другог балканског рата, други пут је пензионисан на исти начин, заслугом официра припадника „Црне руке“.

Међутим, пред само избијање Првог свјетског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде.

КОЛУБАРСКА БИТКА

Током Колубарске битке генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу.

Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта цијеле српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдијевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у српском контранападу.

Колубарска битка, у којој је српска војска до ногу потукла аустроугарске агресорске трупе, јединствен је примјер у историји ратова да се армија којој је предвиђан брзи слом за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и непријатељу нанесе уништавајући пораз, због чега се и сада изучава на војним академијама широм свијета. 

За бриљантну стратегију којом је тада надмудрио аустроугарску команду, Мишић је 4. децембра 1914. године унапријеђен у чин војводе /маршала/.

ПОВЛАЧЕЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Приликом повлачења српске војске 1915. године операције Прве армије су знатно помогле српској Врховној команди да осујети план опкољавања српске војске, који је припремио њемачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. 

Након новог здруженог напада њемачке војске са аустроугарском и бугарском војском на Србију у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад.

Овај приједлог су одбили остали команданти армија на састанку у Пећи и услиједило је повлачење. Након овога, предао је команду над Првом армијом и отишао на лијечење у Француску.

СОЛУНСКИ ФРОНТ

Средином 1916. поново је постављен за команданта Прве армије која је зауставила и натјерала на повлачење бугарску војску и у Бици код Гоничева ослободила Битољ.

Као начелник Штаба Врховне команде српске војске руководио је 1918. припремама за пробој Солунског фронта и потом – ураганском офанзивом српске војске одлучујуће допринијевши одбацивању захтјева савезничке команде да Прва армија под командом Петра Бојовића обустави напредовање, јер се одвојила од главнине савезничких снага на ризичну удаљеност од 200 километара.

Написао је више војних дјела, укључујући „Стратегију“, објављену 1907.

Извор:
СРПСКА РАМОНДА