Исповест Милорада Меда Башчаревића, хероја са Кошара: Дубоко саосећање за потребе другог

Припадник 125. моторизоване бригаде Медо Башчаревић је потомак храбрих предака, отац Миодраг погинуо као добровољац у Хрватској 1993. године

Херој не би био херој да мисли на себе и да није пожртвован. Наш саговорник Милорад Медо Башчаревић из Косовске Митровице је један такав борац и херој са Кошара. Овај, неумољиво храбар Митровчанин који води порекло из Угљара у Ибарском Колашину, био је недавно на промоцији књиге истинитих догађаја „Кошаре – нови Косовски бој“ младог историчара Милана Бојића у Руском дому у Београду. И његова прича је забележена у овој књизи од посебног значаја у историјском и педагошком смислу.

Исповест Меда Башчаревића саслушали смо са дивљењем јер је он на самом почетку прво проговорио о ратном другу Зорану Богићу из Пирота који га је „задужио“ јер га је спашавао на Кошарама, а који је оболео од тешке болести од које му се суши мали мозак те сада борави у једном рехабилитационом центру у Новом Пазару. Медо се више за њега брине јер како каже „ја ћу се за себе већ некако снаћи“. Он ме је извукао и носио када сам би рањен на Кошарама. А како невоља прати невољу тако је и његовог друга напустила супруга, оставила децу и поново се удала, тако да је његов проблем и то отежало.

Војни рок са пушком и бојевом муницијом

-Ево, само што ме је звао, прича нам Башчаревић. А о себи каже овако:

-Ја сам 1998. године отишао у Пећ да служим редован војни рок. Имао сам 19. година. Провео сам у војсци нешто више од годину дана укључујући и борбе на Кошарама. У војсци сам прославио два рођендана. Припадник сам 125. моторизоване бригаде. Ми тада нисмо имали изласке у град као што имају војници у нормалним условима у мирним временима. Били смо распоређњени на обезбеђивању пограничног дела границе према Албанији. Били смо у Дечанима и на Јуничким планинама…

Цео војни рок сам провео са пушком и бојевом муницијом. Мени је и отац био у рату. Мој отац Миодраг је као добровољац погинуо у Хрватској 1993. године, прича Медо Башчаревић.

-Бораба за Кошаре почела је на велики петак 1999. године и ми смо после четири – пет дана отишли на десно крило карауле Кошаре. Ту сам био све до рањавања 11. маја када су нас НАТО авиони гађали касетним бомбама и када сам рањен у главу и у ноге. И данас имам гелере у себи.

Том приликом погинуло нам је десет војника, а око тридесеторо нас је задобило теже и лакше повреде. Ми лакше повреде и не сматрамо рањавањем. Тог 11. маја је на Проклетијама био снег дубине од око два метра. Одмах по рањавању сам војним колима пребачен у Пећ где ми је указана прва помоћ и извршена операција али сам већ сутра пребачен у Приштину. После сам на штакама отишао у Краљево код родбине.

Гледали су ме мајка и браћа. Опорављао сам се неколико месеци, а у Косовској Митровици ме је чекало радно место у Јавном комуналном предузећу „Стандард“ где и сада радим, прича Башчаревић.

Ратним ветеранима поклонити већу пажњу

Херој са Кошара, Медо Башчаревић се после опоравка од рањавања касетном бомбом, вратио из Краљева у Косовску Митровицу где се касније оженио и створио породицу.

– Све је задовољавајуће у мом животу, не жалим се. Трну ми ноге, али шта ћу. Више ми је жао других. Неки нису могли да поднесу кад им друг погине па су попустили психички… Ратним ветеранима се све нешто даје „на кашичицу“ а могло би боље, каже он.

-Када су нас надлетали авиони свако од нас је приликом тежег рањавања помишљао и на самоубиство само да не омета друге да чувају границе. Јер како да чувају границу ако вуку рањенике до неког одредишта, то повећава ризик да и они погину са нама. Животе смо даровали земљи и опет би, ако треба, каже Медо Башчаревић, омиљен и у родбини. Са супругом, ћерком и мајком живи у породичној кући у Митровици коју је градио још његов деда. У слободно време иде са друговима на пецање.

-Свака два – три месеца се нас 10-15 ратних другова састајемо и дружимо. Водимо рачуна и да помогнемо једни другима. Окупљамо се и званично сваке године задње недеље у септембру напомиње Башчаревић.

Јунаци са Кошара и данас бију своју битку. Ратни ветерани који су спасили границе Србије од копненог упада албанских терориста бију битку за остваривање својих права јер се после рата боре са последицама ратовања, рањавања, последицама преживљених траума, али и за остваривање права на рад, здравствено осигурање и друга права.

Извор:
СРПСКИ МАГАЗИН