Савремена чуда Часног Крста

krst_6

“Крст је сила и знамење, крст је спасење” пева песма домећући нашој хришћанској свести и савести силину коју Распети и Васкрсли Господ наш Исус Христос дарује сваком ко се овим знаком огрће у свом свакодневном животу. Колика је уистину ова сила сведоче и примери које овде износимо.

Тужиочев крст

У прекиду саслушања једног од последњих великих суђења, тужилац Либерис Папандреу, када је угледао крст на моме врату, показао ми је свој крст и испричао следеће:

„Овај крст ми је спасао живот. Без њега бих био мртав 1943. године. Било је то у време када свако ко би доспео у руке Немаца не би преживео, већ би ишао право на гробље.

У то време и мене су ухапсили. Био сам оптужен од стране високог функционера општине Пиреј (немачка организација) и градоначелника Пиреја да сам главни тужилац комуниста, јер сам та два човека ухапсио због злоупотребе хране намањене гладнима. Одбијање, у којем сам негирао сваку кривицу, разбеснело је моје истражитеље.

Због тога сам био одведен на мучење. Трећега дана мог мучења увели су ме у пространу собу. Био је то пакао на земљи. Унутар ње парадирало је пет огромних мучитеља, од којих је сваки искаљивао сву своју снагу на мени. Осећао сам да полако умирем.

Био сам мучен и од самога истражитеља. У тренутку беса, ставио је своје руке на мој врат и почео да ме дави. Осетио сам да ћу умрети од гушења. Употребио сам сву своју снагу и ослободио се његових шака. Одмах сам подерао своју кошуљу да бих могао да дишем. У том тренутку нисам ни мислио о томе шта чиним. Приметио сам да је тада мој мучитељ пребледео. Постао је бео, бељи од зида у соби. Покушао је да подигне руке, али није успео.

Почео је да плаче…Да, плакао је као уплашено дете. Пришао ми је, наслонио на моје груди и пољубио овај овде крст. Нисам могао да поверујем у оно што видим сопственим очима.

Позвао је да му донесу чашу воде. Са њом је, рукама које су сада могле да се покрену, опрао моје ране и послао ме да седнем на једну столицу, да се опоравим. Онда је отишао по још неколико колега, којима је испричао следеће:

“У моменту када је овај човек отворио свој оковратник, од овог маленог крста  засветлела је муња. Пред мојим очима је формирала реч “неин” (немачка реч за “не”). Сада, када сам се опоравио, господо, могу рећи да је Бог близу оних који верују.”

Онда ми је пришао и рекао: “Замолио бих те да ми даш овај крст, како би ме штитио од ове неправедне кризе. Не од смрти, јер ја се смрти не бојим. Али, ја нисам вредан; у Бога не верујем као ти. Јер, ако бих веровао…” и онда је застао.

Тако, вољени мој, крст ме је спасао сигурне смрти захваљујући мојој вери,” рекао ми је тужиоц Либерис Папандреу.

Крст из манастира Превели

Ова чудесна реликвија представља “паладијум” манастира и повезује се са многим чудима, посебно са исцелењима болести ока. То је велики сребрни крст (димензија 0,56 цм x 0,25цм) са ширим краковима, украшен декоратвним дугмадима и новчићима. Крштење Господа Исуса Христа приказано је са једне стране. Бог Отац је на горњем краку, а Анђели иза кракова крста. На другој страни распећа су симболи четри Јеванђелисте. Велики кристал причвршћен је за постоље, а на њему су исписане речи донатора: “ Неуморним и тешким трудом игумана Јефрема, кога је Господ спасао од пакленог огња.“ Крст приказује карактеристике фолколора које су кујунџије неговале на Криту током половине 18. века, када је живео веома активни и енергични игуман Јефрем Превелис. Крст се чува у храму главне манастирске цркве.

Крст је ношен на главне линије свих фронтова и подизао је морал борцима. У 1823. години, у неправедној бици са Турцима у Амургелесу, у Монофатској покрајини, Часни крст је био изгубљен. Пронађен  је крајем 1823. Био је у власништву јунитеских морнара, који су га купили у Хераклиону. По предању, морнари су вратили крст у манастир када се, на сасвим чудан начин, њихов брод зауставио у либијском мору,  док су пловили покрај манастира Превели. Могли су да наставе пловидбу само онда када је ова дргоцена реликвија била враћена манастиру. Године 1941. немачки официри покушали су да уклоне крст из манастира и да га пошаљу у Немачку. Авион који је требало да понесе крст није могао да полети. Ставили су га у други авион, али без резултата; ни други авион није могао да се покрене. Ове догађаје су приписали крсту и неколико дана након покушаја пљачке,  вратили су га на своје место. То се догодило 13. септембра, уочи празника Воздвиженије Часног Крста – Крстовдана, који је манастирска слава.

Хоџа који је постао хришћанин

Према поузданим изворима, на далеко познати египатски хоџа напустио је ислам са својом породицом и крстио се у хришћанској вери. Како је испричао, било је то због чуда које му се догодило.

Некадашњи хоџа, сада обраћени хришћанин, испричао нам је да је његовa кћи патила од неизлечиве болести. Ишли су у све болнице коју су знали, видели су многе египатске лекаре, па су чак и у иностранство путовали. Лекари би преписали терапију, али се нису много надали бољитку. Уствари, они би говорили очајном оцу да води своју кћер кући, јер њеној болести нема лека. Хоџа се свакодневно молио алаху  за помоћ.

Када је видео очеву тугу, један блиски пријатељ предложио му је да стави крст на јастук своје кћери.  “Не могу да урадим тако нешто…нећу  да продам своју веру,” рекао је отац. Међутим, та идеја је почела да му окупира мисли. Не рекавши никоме ништа, купио је крст и ставио га на кћеркин јастук. Дани су пролазили, а његова кћи је пала у неку врсту коме, изгубивши сасвим свест. Цела породица и људи којима је хоџа служио чекали су њену смрт. Очајан отац седео поред ње плачући и дању и ноћу. У њему као да је постојала нада да ће се нешто догодити. Једне вечери, док је, скрушен, држао руку своје кћери, видео је да крст,који се налазио на јастуку, емитује јаку светлост. Та светлост је обасјала цео кревет. У почетку је мислио да је то сан, или да нешто није уреду са његовим умом због његове туге. Међутим, светлост коју је видео била је очигледна. Изненада, видео је своју кћер како устаје из кревета и каже: “Оче, гладна сам, донеси ми нешто да једем.” Хоџа није могао да схвати што се догодило. Отишао је у кухињу, пресрећан. Пробудио је  жену и суседе. Ускоро, кућа је била препуна људи. Причао је и препричавао о ономе што се догодило. Говорио је о чуду Часнога крста. Чак је позвао телефоном и свог пријатеља, онога који му је предложио да стави крст на јастук и захвалио му се.

Суседи и пријатељи покушали су да ово чудо припишу Светом Георгију Победоносцу, који се поштује и међу муслиманима. Али, отац је спознао силу крста. Он је доживео чудо. Његова кћи више није била болесна, а доктори који су били упућени у њену болест нису могли да поверују да су тестови негативни на болест. Неколико дана након овог чуда, хоџа је донео одлуку. Рекао је жени да ће се крстити и примити хришћанску веру.  Првобитно, она је ово одбијала размишљајући о муслиманском прогону који ће пратити целу породицу. “Убиће нас,” говорила је. Али он је већ донео одлуку. Обавестио ју је да трајно напуштају Египат. “Крстићемо се и живети у другој земљи.” Тако је и било… Међутим, вест о његовом уласку у Христову Цркву шокантно се проширила у граду где је служио и међу муслиманским свештенством. Данас, бивши хоџа, сада хришћанин, студира теологију. За муслимане, он и његова продица су одметници. То је разлог зашто о њему не можемо објавити више података.

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ