КАКО МИ, ХРИШЋАНИ, ТРЕБА ДА ДОЧЕКУЈЕМО НОВУ ГОДИНУ?

АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ ТАУШЕВ

Ево, још једна година нашег живота је канула у вечност. Доброта Божија нам је даровала нову годину. Ценимо ли ми ту милост Божију према нама, благодаримо ли Богу за то? Авај! Како је мало остало данас људи, који дочекују Нову Годину са молитвом. Зар је велика већина не дочекује безумним, бесмисленим, разузденим весељем, које се ничим не може оправдати, а наши “православни“ руски људи то неретко чине двапут – и по новом и по старом календару, као да желе да искористе повод за весеље. Иако повода овде, строго говорећи,  ни нема.

Шта нам напомиње долазак нове године, ако не то да се за још једну годину скратио наш земни живот, да смо још једну годину ближе крају који је заједнички за све – гробу, а за многе од нас ће ова нова година, можда, бити последња година живота.

Иму ли ту повода за весеље?

Још су свети Теофан Вишенски (Затворник, прим.прев) и о. Јован Кронштатски у другој половини прошлог века, горко укоревали руске људе зато што су, подражавајући богоодступничком Западу, почели пагански да дочекују Нову Годину, да се “врте са бокалима у рукама“, јер су само мрачни пагани веровали да ће, што они веселије дочекају нову годину, то ће срећнија и боља она бити за њих. Због тога су и пили и плесали до изнемоглости. А нама, хришћанима, то уопште не приличи!

Напротив, нас, хришћане, долазак нове године треба да усмери ка појачаној озбиљности и усрдној молитви Богу.

А нарочито озбиљни и молитвено сабрани ми треба да будемо сада, у време у које живимо, када се сваке године све више и више умножавају страшна знамења краја свега, који нам се неизбежно приближава.

Још до недавно је живот човечанства текао мање-више нормално, потпуно оправдавајући изреку премудрог Проповедника: “Што је било, то ће и бити, што су радили то ће и радити, нема ничег новог под сунцем“ (Проп. 1,9). Али ево, од неког времена, нарочито после страшне крваве катастрофе, која је постигла нашу несрећну Отаџбину, Русију, нешто што личи на то “ново“, је почело силно и јарко да се пројављује.

И у самој ствари, ако се дубље загледамо у то што се сада догађа у свету, ми ћемо видети да се сада догађа нешто такво ново и страшно, чега никада раније није било у таквим грандиозним размерама.

Пре свега: цела трећина света је потпала под потпуну тиранску власт јаросних богобораца и човекомрзаца, који су за главни циљ свога живота и делатности поставили искорењивање вере у Бога у целом свету а нарочито уништење Цркве Христове, и који упорно иду ка томе, не заустављајући се ни пред најсуровијим и најнељудскијим средствима, чак до грубих понижавања, мучења, проливања крви и убиства.

А остале две трећине, које чине такозвани “слободни свет“, са сваком новом годином све равнодушније гледају то и не само да се не противе таквом насиљу, које вапи ка небу, већ му неретко и помажу, у суштини и сами радећи то исто али обазривијим, “мирним“ средствима, лицемерно уклањајући поглед, чувајући изглед потпуне слободе вере, па чак и покровитељства Цркве.

Зар није нешто “ново“ и такозвани “екуменистички покрет“ – то насумично “братимљење“ представника свих вероисповести, које до скора нисмо могли ни да замислимо, и које толике људе очарава и прелешћује такозваном хришћанском љубављу, док је оно заправо јако далеко од праве хришћанске љубави, која је нераскидиво повезана са стремљењем ка истини.

А  истина “екуменисте“ занима мање од свега. Када то не би било тако, одавно би сви екуменисти пришли Православљу, а православни, који учествују у “екуменистичком покрету“, не би се удаљавали од исконског, историјског Православља, заражавајући се антихришћанским духом слбодоумног протестантизма.

Такве је врсте и потпуно ново лице Ватиканског Концила. И како је карактеристичан и трагичан утисак са тог Концила, који је изрекао један од православних посматрача: “Рекло би се да ми треба само да се радујемо и поздрављамо стремљење ка приближавању Православљу и реформе у том правцу, пројављене на том Концилу, али све то, на нашу дубоку жалост, носи карактер таквог необузданог либерализма, који је спреман да иде и даље, да су нам  римокатолици конзервативци по духу ближи“.

А безакоње које се невероватно појачава, у свим најизразитијим и најизоштренијим облицима, нарочито код малолетника, који данас чак и по спољњем виду, по изразу очију и лица, престају да личе на децу, за коју је својевремено рекао Господ да је “таквих Царство небеско“! (Марк. 10, 14)

А бестидни разврат који помрачује ум, који је био разумљив код пагана, који нису познавали учење о високом достојанству девствености, али је потпуно неприхватљив код хришћана!

Нема у савременом свету – “хришћанском“ свету, ни онога што је било у древности у паганском свету: ни благородства, ни честитости, ни стида, ни савести. Многи црно називају белим, а бело – црним, лаж називају истином, а истину лажју. И невољно нам долази на ум оно о чему говори св. апостол Павле у својој 2. Посланици Солуњанима: “И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи. Да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду.“ (2 Сол. 2, 11-12).

Колико њих данас, са поражавајућом лакомисленошћу, понавља наглас или као за себе, Пилатово питање испуњено драматичним скептицизмом: “Шта је истина?“ (Јн. 18, 33) и не налазе одговор, чак га ни не чекају.

И ево, не гледајућу на све то, духовно слепи људи чак вичу о некаквом “напретку“, о “миру у целом свету“ о благодети које очекују човечанство у блиској будућности, о некаквим “привлачним даљинама“ и “широким хоризонтима“…

Нека не кажу да ми “затамњујемо боје“ или проповедамо песимизам. Онда би и св. Теофана и св. Јована Кронштатског и многе друге стубове и светилнике наше Руске Цркве, који су упозоравали народ о страшној казни Божијој која се надвила над њега, требало кривити за песимизам. Међутим, све то о чему су они тако силно и јарко прорицали, цртајући до крајности мрачне призоре живота који их окружује, у потпуности се испунило.

Ми овде само указујемо на општепознате чињенице, које саме за себе говоре и не траже да човек буде нарочито прозорљив, да би видео куда нас оне воде.

Живот целог човечанства данас представља једну мрачну слику. Али не мање мрачан призор ми видимо и у животу наших православних руских људи у иностранству. Уместо да потпуно и коначно прогледамо после толико доживљених тешких искушења: крваве револуције, избеглиштва (код многих двократног), хапшења, изгнанства и конц-логора, ужаса 2. Св. Рата – многи и даље настављају да живе са истим настројењем као у предреволуционарној епоси и 1917.год., које је и довело Русију до пропасти.

Уместо да се покају за своје пређашње слободоумље и смирено приђу вери у Христа, поклонивши се побожно пред благодатним ауторитетом Свете Цркве Коју је Он основао, јако многи, авај! и овде у иностранству живе без икакве вере или отпадају у друге вере, или сами себи измишљају неку своју веру, а они који, споља остају православни, често уопште не признају Цркву, усуђују се да надмено и високоумно суде и тумаче оно што не познају и не схватају и сматрају да имају право да сами пишу за Цркву своје сопствене законе, покушавају да учине Цркву оруђем својих безумних страсти  – истих оних страсти које су довеле до пропасти нашу отаџбину – Русију, а овде су у стању да доведу до пропасти оно једино што нам је остало – нашу Цркву.

Уместо смирења – страшна гордост која се не поклања ни пред какавим ауторитетом, властољубље и частољубље, побеснела тежња да се “има функција“ и истовремено, ништа не жртвујући ради Цркве и ради спасења своје душе, узимање похлепно свих доступних блага овог пролазног, сујетног живота.

И што је нарочито болно: подобна духовна дрскост и беспоредак се јако често бестидно покривају наводном ревношћу за некакву “истину“, громким речима о национализму и родољубљу, и другим високим историјским идеалима руског народа, иако неретко долазе од људи, који овде у Америци, називају себе “Американцима руског порекла“, тим самим одрекавши се од свог руског имена и своје страдалне Отаџбине, за чије ослобођење и спасење они наводно раде.

Усред целе ове мрачне слике једину утеха за нас представља то што се међу нама ипак сачувао још мали остатак искрено верујућих, православних руских људи, кротких и смирених, који за себе лично ништа не траже и не труде се да добију, али који су свим срцем предани нашој светој вери и Цркви.

Њима, углавном, нигде не дају да напредују, стално их уклањају и киње, некад их чак сматрају чудацима и ненормалнима, само зато што не личе на друге, не иду “укорак“ са временом, не пливају куда општа струја води. Срећући се са њима и видећи како се према њима други односе, и невољно се сетиш пророчанства древних отаца-подвижника о томе да ће “у последња времена сви људи безумствовати , а ономе ко није безуман, говориће: “ти си луд јер не личиш на нас““.

Али управо ти људи и чувају још увек праву Свету Русију уизгнанству: они граде Божије храмове да би се молили у њима а не да би сводили око њих личне рачуне, да би се борили за првенство и политичарили, нити иду у нарочито направљене просторије под храмовима за “коктел партије“, плесове, спектакле и сличне разоноде.

Они поштују своје пастире – истинске пастире, који их уче само молитви и духовном животу, водећи их правим путем ка спасењу. И они заиста ништа друго не желе осим да се спасу – управо да се спасу а не да сеју интриге, баве се ниским политиканством, да подижу судске тужбе и изазивају никоме потребне, осим непријатељима наше вере и Цркве, “буре у чаши воде“.

Ти немноги, истински православни руски људи, схватају да је Црква ради вечног спасења људи и да је грешно Њоме се користити ради било каквих других, земних циљева. Зато они и неће почети да воде – безумне борбе “не на живот – већ на смрт“ једних са другима, а тим пре са својим пастирима, ако ти пастири ништа друго не желе од њих, осим хришћанске настројености  њихових душа, молитви и покајања – они се клоне само лажних пастира, који иду другим путевима, страним истинитом пастирству и правој духовности и црквености.

Али, како је мало таквих људи у којима још живи наша Света Русија! И са сваком новом годином њих је све мање и мање. Већина је заузета и потпуно прогутана општим савременим животом у “прелестним похотама пропадљивог“ света и труди се да му у свему служи и угађа  – његовим развратним наравима и обичајима, да би направили себи “каријеру“ и што више  стекли разних животних угодности и материјалног благостања.

Све то заједно – верно је знамење тога да свет иде ка своме крају и притом сада иде тако брзо и одлучно као никада до сада!

Наравно, то није повод за песимизам, јер ми, хришћани, одлично знамо да тако и треба да буде, и да jе крај света, раније или касније, неизбежан. Истовремено, ми знамо и заиста се надамо да чудо милости Божије још увек може да спасе свет који данас очигледно пропада и да одложи неизбежну наплату ради они који још могу и способни су да принесу покајање и да се спасу.

Али, не треба лакомислено да успављујемо себе, затварајући очи пред страшном стварношћу, пред свом безнадежношћу која се приказује пред нашим очима, са чисто људске тачке гледишта здравог смисла и разума и треба, ако смо заиста хришћани, бити спреман на све.

У нашим ушима, а још више у срцима, треба непрестано да се чују страшне, упозоравајуће речи Господа Исуса Христа, изречене кроз Његовог љубљеног ученика-тајновидца у дивном Октровењу: “Се, гряду скоро, и возмездие Мое со Мною, чтобы воздать каждому по делам Его“ (Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по дјелима његовим.)  (Апок. 22, 12).

И, уместо да пребивамо у “окамењеној безосећајности“, сливајући се са животом света који нас окружује и да дочекујемо Нову Годину безумно и лакомислено, као што је савремени свет навикао да је дочекује, замрачујући своју душу недостојним и неприличним понашањем за истинског хришћанина, обратимо се боље Господу са сузном покајном молитвом за то да Он одврати од нас “весь гнев Свой, праведно на ны грех ради наших движимый“ (Сав гнев Свој, који праведно иде на нас).

Како би нам опростио сва сагрешења вољна и невољна, која учинисмо у прошлој години, како би одагнао од нас све душегубне страсти и обичаје, да би усадио страх Свој Божански у срца наша ради испуњења заповести Његових, да нас утврди у православној вери, да утоли све свађе, несклад и међусобне сукобе, да нам подари мир, тврду и нелицемерну љубав, складан поредак и добродетељан живот, да искорени и угаси сво богохулно бешчашће безбожника и да укрепи, утврди, рашири и умири нашу једину ризницу и верно прибежиште  – свету Цркву Православну.

Благослови венац долазећег лета за нас, благошћу Твојом, Господе!

Извор:
ПРВОСЛАВНА ПОРОДИЦА