Достојевски: МАЛИШАН КОД ХРИСТА НА БОЖИЋНОЈ ЈЕЛКИ

Деца су чудан свет — она се привиђају и сањају. Уочи кићења јелке и на само вече уочи Божића, стално сам сретао на улици, једног малишана који није имао више од шест–седам година. По страшном мразу био је одевен готово као лети, само му је грло било умотано неким старим шалом — значи, неко га је ипак спремао и слао. Он је ишао »са испруженом руком«; то је технички термин — који значи просити милостињу. Тај израз су измислили сами малишани. А таквих као он има много. Мотају се по вашем путу и плачно говоре неке научене речи. Овај, међутим, није кукао, већ је говорио некако наивно и невично ми гледајући са поверењем у очи — а то значи тек је почињао да се бави прошењем…

На моје питање рекао ми је да му сестра лежи болесна и без посла; можда је истина, али ја сам касније дознао да ових малишана има безброј: шаљу их да просе и по најстрашнијој хладноћи и, ако ништа не сакупе, сигурно их чекају батине.

Кад накупи нешто копејки, малишан се помодрелих и скочањених руку враћа у неки ћумез, где пијанчи банда нерадника, од оних који »почињу штрајк у фабрици у суботу и не враћају се на посао пре среде увече«. Тамо, у ћумезима подрума, с њима пијанче њихове гладне и истучене жене, тамо пиште њихова гладна мала деца. Вотка, прљавштина и разврат, али главно је вотка.

Малишана са испрошеним копејкама одмах шаљу у крчму, и он доноси још пића. Ради забаве и њему понекад налију у уста чокањ вотке и кикоћу се кад он, губећи дах, пада на под, готово без свести,

»…и у уста ми је вотку одвратну

немилосрдно сипао…«

Кад поодрасте, што пре могу гурну га некуд у фабрику, али све што заради, и даље је дужан доносити нерадницима, а они опет то пропију. Али и пре но што ступе у фабрику, оав деца постају прави преступници. Она скитају по граду и знају у подрумима таква места кроз која се може проћи и где се може неприметно преноћити. Један од њих је спавао неколико ноћи узастопно у корпи код неког вратара који га није приметио.

Они, наравно, постају и ситни лопови. Крађа постаје страст чак код осмогодишње деце, која понекад нису свесна својих преступа. На крају подносе све — глад, хладноћу, батине — само ради слободе, и беже од својих нерадника да скитају по својој вољи. Понекад то дивље створење ништа не схвата, ни где живи, ни које је народности, има ли Бога, постоји ли цар; причају о њима чак такве ствари, да човек не верује својим ушима, а, међутим, то су чињенице.

Али ја сам романсијер и чини ми се да сам једну »причу« сам измислио. Зашто пишем »чини ми се«, када сигурно знам да сам је измислио, али мени изгледа да се то негде и некада десило и да се десило управо уочи Божића у неком огромном граду и по страшној хладноћи. Причињава ми се да је живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетао као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао ту пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута од зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.

Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другог града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника — а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав-пијан — и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гунђајући на малишана, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.

Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба нигде није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

»Много је овде хладно«, помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши своју руку на рамену покојнице. Затим је духнуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није било, и он је одједном изашао на улицу.

Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна помрачина — један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога — сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.

Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде — ах, Господе, да му је сад да једе! . . . И каква је овде врева и тутњава, каква светлост, и људи, и кочије, и зима, и мраз!

Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже . . . тако му је се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.

Ево опет једна улица — ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!

А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју се, и нешто једу и пију.

Ено, она девојчица почела је да се игра са дечаком — како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.

Малишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче с њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље… и, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, са улице улази много господе.

Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе… Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му је отворила врата — на улицу! Како се уплашио! А копејка му је одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.

Истрчао је малишан на улицу и пошао брже-брже, а куда — ни сам није знао… Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер се наједном осетио тако усамљен, и било му је ужасно… одједном… о, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се — иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре — само се због стакла ништа не чује…

Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке — изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.

Одједном му се учини да га је неко отпозади зграбио за капутић: велики и зао дечак стајао је поред њега, и одједном га ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљу; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежати, бежати, и одједном је утрчао — ни сам не зна куда — испод неке капије, у туђе двориште — и чучнуо иза наслаганих дрва: »Овде ме неће наћи, а и мрак је.«

003Чучнуо је и згурио се, а никако није могао да одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су наједном престале да га боле и било му је тако топло, као на пећи!… Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!

»Поседећу овде, па ћу опет поћи да погледам оне лутке«, помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, »стварно су као живе!«… И одједном му се причу да је над њим његова мама запевала песмицу. »Мама, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!«

— Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку — прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.

Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али неко се сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и… и одједном… о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка — он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке — али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.

— Мама! Мама! Ах, како је лепо овде, мама! — довикује јој малишан, и опет се љуби да децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. — Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице? — пита их он, смешећи се и љубећи их.

— Ово је Христова јелка — одговарају му они. — Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке…

И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он — али једни су се посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима петроградских чиновника; друга су се угушила код чухонки[1] дојкиња — које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила од смрада у вагонима треће класе — и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице…

А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо…

А вратари су ујутру нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака… Пронашли су и његову мајку… Она је још пре њега умрла — срели су се код Господа на небу.

А зашто сам измислио овакву причу, која не иде у обични дневник, и то пишчев? А обећао сам приче претежно о стварним догађајима! Али у томе и јесте ствар што се мени стално чини да се све ово стварно могло десити — наиме, оно што се одиграло у подруму и иза сложених дрва; а оно о јелци Христовој — то не знам шта да вам кажем, да ли се могло десити или није. Али ја сам зато романсијер да измишљам.

Извор:
ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА