Храмовна слава у катакомби Преподобномученика ђакона Авакума

На дан спомена Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, 30. децембра, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт служио је, поводом храмовне славе, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Преподобномученика ђакона Авакума у Новој Тополи у Републици Српској, уз саслужење архимандрита Варнаве (Димитријевића), протосинђела Агапита (Бичанина), протосинђела Дамјана (Ковачевића), протојереја Мирослава Бабића и јерођакона Георгија (Радојичића). Овом свештеном литургијском сабрању присуствовало је око 100 светосаваца. Након Свете Литургије Епископ Ксенофонт је обавио чин резања славског колача и благосиљања кољива које су у част Светог преподобномучаника ђакона Авакума принели старешина манастира протосинђел Прохор (Ацковић) и овогодишњи домаћини славе Гојко Гламочић са породицом, из Градишке и Милан Ковић са породицом из Лакташа. За домаћина славе за идућу годину пријавили су се Миленко Јарић из Градишке, Милан Раковић из Челарева и Марија Матерић из Дрвара.

У својој беседи Владика Ксенофонт је поучио присутни народ, између осталог, како је из крви мученика процветала Црква и како је крв мученичка била семе Цркве:

„Не заборавимо, браћо и сестре, да ријеч мученик, мартир (μαρτυρ) на грчком језику, осим што значи страдалца као и у српском језику мученик, онај који је муке претрпио за Христа, да у грчком језику значи и свједок. И нема љепших и нема већих и нема бољих свједока за име Христово од ових светих мученика. Зато се сабирамо, зато их се сјећамо, зато се њима молимо да нам буду посредници пред Богом свагда у историји нашега српскога рода, а поготово данас када је мало оних који су спремни за Христово име пострадати, када је много оних који се страше од разно разних непријатеља видљивих и невидљивих који се плаше да Христа ријечју и животом и дјелом и смрћу потврде пред овим родом људским грешним и прељуботворним и наопаким а много је оних, авај, који би Христа издали, који би се Христа одрекли и тако себи можда у овом животу нешто приобрели али засигурно смрт вјечну себи приобрели, смрт вјечну у пакленим мукама. Не дао Бог да ико од нас искуси тих страшних мука, не дао Бог да се ико од Христа одрекне, но дао Бог да се прибројимо лику ових светих исповједника, ових светих мученика који су тако неустрашиво јуришали у Царство Небеско као многи и многи мученици прије њих, не само у роду српском него у читавом роду хришћанском којих је пун календар, којих је пуно Царство Небеско, којих је пуна та дивна и Небеска Србија, кажем, не само Небеска Србија него и све остале небеске земље из ових народа који дадоше многобројне мученике. А кажем ни ми нимало не заостајемо за другим народима него ако бих се усудио рећи да чак и предњачимо колико смо мученика и мученика и новомученика дали пред престо Божији који су вјеру своју исповједили, који су Христа исповједили, који се Христа нису постидјели него су одважно Христа посвједочили као и овај дивни младић који чак ни пред сузама мајчиним и оном заклетвом мајчином не попусти, а тешко је у тим страшним тренуцима не попустити. А он мајци својој одговара: „Мила мајко на млијеку ти хвала, ал не хвала на таквој бесједи, Срб је Христов, радује се смрти, нема љепше вјере од хришћанске!“ Нека та пјесма, нека те ријечи буду записанене не само на папиру, не само у књигама него нека буду записане и на оним духовним и душевним таблицама срдаца наших да бисмо устима исповједали да бисмо и срцем вјеровали да бисмо се тако спасавали. Амин. Боже дај.“

Уследила је трпеза љубави за све присутне.

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ