СЛОБОДАН АНТОНИЋ: ЕСКАЛАЦИЈА ЏЕНДЕР ЛУДИЛА

Пише: Слободан Антонић

Лудило је прогресивно. Пре десет година смејао сам се политичким џендер брошурама. Данас се више не смејем. Суманути култ ушао је свуда. Само се питам шта је следеће на реду.

О Чомићки сам већ писао (овде), посебно о њеном суманутом Закону о родној равноправности (овде) и још горој Стратегији за родну равноправност 2021-2030. (овде). Зорану сам некако мимоилазио, па сам подстакнут кампањом #NisamPrijavila отишао на сајт њеног Координационог тела, да видим на каквим све дивотама она ради.

На њеном сајту све вести почињу са „Михајловићева је ово“, „Михајловићева је оно“ (овде), што је лепо и разумљиво. Али, одмах испод су већ озбиљне ствари („пројекти“), међу којима је мој фаворит одмах постао „Речник појмова родне равноправности ЕУ на српском језику“ (овде).

Овај Речник не само да садржи све оне идеолошке којештарије на којима почивају Закон и Стратегија, већ иде и корак даље. Погледајте само како се дефинишу жена и мушкарац:

„Женско људско биће; особа која је рођена са карактеристикама женског пола или особа која себе дефинише као жену“ (овде).

„Мушко људско биће; особа којој је додељен мушки пол при рођењу, или особа која се идентификује као мушкарац“ (овде).

Прво што примећујете је да жена има женске „карактеристике“, али да је мушкарцу само „додељен“ пол. То је зато што, запрао, ниједна мушка карактеристика није пожељна. Не само оне које имају ма какве везе с тестостероном – снага, храброст, потентност – већ ни социјално испосредоване особине попут заштитништва.

Једина пожељна особина која се прописује за мушкарца је „брижност“ (овде). Али, ту се изричито каже да је реч о „мушкарцима који преузимају улогу неговатеља (као очеви) уместо улоге хранитеља“. Мушкарац се, дакле, своди на брижну мајку, и то је једини политкоректни облик мушкости.

То је толико далеко од живота, од стварних мушкараца и жена, од онога што желе и што им треба, да чак више није ни идеологија – то је суманутост.

Али, онај други део дефиниције још је луђи. Жене и мушкарци су сви они који себе идентификују као да су жена или мушкарац. Кажеш „Ја сам жена“ и – хоп! – ти си жена.

Ову лудост ваља схватити буквално (овде). Ове године је у Калифорнији ступио на снагу закон SB 132 који налаже затворској управи да осуђенике смешта „у складу с њиховим родним идентитетом“ – 255 робијаша одмах је изјавило да су жене (овде).

Један такав трансџендер је још раније, за три месеца у женском затвору,  напаствовао две затворенице (овде).

Кажеш да си жена и одмах можеш да користиш женски тоалет или женску свлачионицу. Зашто ли су тамо учестали сексуални напади, баш се нешто чудим? (овде, овде, овде, овде и овде; нав. овде).

У Вирџинији је недавно, на изборима за гувернера, неочекивано победио републиканац Глен Јанкин кажу због револта што је младић у сукњи ушао у школски тоалет за девојчице и силовао ученицу, а за шта је окривљена политика „родне инклузивности“ демократа (овде и овде).

Врши се притисак на мушкарце и лезбејке да имају секс са мушкарцима који тврде да су жене – јер „мислити да су трансжене мушкарци знанствено је неточно“ (овде), а сваки покушај да се „транс, те било које друге, особе дефинишу другачије од онога како се саме осећају није ништа друго до фашизам“ (овде).

Чак је и део радикалних феминисткиња одбио да прихвати да неко може четрдесет година да буде мушкарац, а онда да се буквално преко ноћи преметне у жену. Бити жена, кажу оне, подразумева поседовање индивидуалног и колективног искуства, између осталог и живота у свету мушкараца („патријархата“).  Одмах им је прилепљена погрдна етикета – терфаче (транс-ексклузивне радикалне феминисткиње;  овде).

У нашем Социолошком прегледу објављен је темат Род и политика, па и чланак о овом питању (овде). Темат и часопис су одмах нападнути као „ненаучни“ (в. овде; одговор редакције овде), што показује размере до којих се раширио овај култ.

Министарка Михајловић се хвали да је Србија на 19. месту, од 156 држава, по родној равноправности (овде). По заступљености жена у скупштини, чак и пре подизање женске квоте на 40% (2020), било смо пети у Европи (овде). Међутим, наше џендер стахановке ни то не задовољава. Јуриш се наставља, добили смо Речник који чак ни радикалне феминисткиње не могу да прогутају. А школски психолози су летос обучавани како да учитеље и наставнике информишу о родној равноправности, уз помоћ питања попут: „Како знаш да си дечак или девојчица?“ и „Да ли ти је неко рекао, или си то сам закључио или одлучио?“ (овде).

Вероватно смо кренули да се такмичимо са Шкотском, где деца већ са четири године, у (пред)школским установама, могу да бирају пол без сагласности родитеља (овде).

Наше јавне боркиње и равноправке непрестано су на ивици хистерије у својим тврдњама да Србијом влада култура силовања.

Александра Јерков, „докторка политичких наука“ (како себе представља; овде), тврди да у Србији „готово да нема жене која у неком моменту свог живота није доживела неки вид насиља“ (овде).

Биљана Србљановић тврди „да у традицију српског брачног живота улази и фемицид, насиље у породици, понижења, увреде и свакојако зло“ (за разлику од „истополних бракова“ који се, сасвим озбиљно објашњава она, „склапају из љубави“; овде), те да чак и севдалинка о Суљагиној Фати заправо слави силовање (овде; одговор овде и овде).

Зорана Михајловић упозорава „колико је сексуално насиље присутно у нашем друштву, али и колико га је тешко приметити и пријавити, јер је перфидно и подмукло“ (крије се, потребне су џендер едукаторке да га детектују; овде).

Ања Суша пак објашњава да су „патријархални кодови јако дубоко укорењени у нашем друштву када су у питању базична права жена“, те да је „наше друштво у великом заостатку у односу на нека друштва са већим степеном грађанске свести“ (овде).

Већ сам писао о томе да је на делу изградња џендер индустрије, у којој равноправке из више средње класе заузимају позиције комесарки (овде). Њихова примања у САД крећу се између $84.000 и $126.000 (овде). Само ББЦ издваја 100 милиона фунти „за повећање разноликости“, тако што ће „50% улога припасти женама, 15% црним, азијским и другим мањинама, 8% особама са посебним потребама, те 8% ЛГБТ особама“ (овде).

Уродњавање и родна перспектива и у Србији су норма која прожима све поре администрације, док чиновништво непрестано нараста. Недавно је, рецимо, изашао конкурс Министарства културе за заштиту и афирмацију културног наслеђа у области археологије, музеологије, архивистике и библиотекарства. И како гласи једна од елиминаторних клаузула?

„Јасно ће се захтевати од подносиоца конкурсне пријаве да се одреди има ли компоненту родне равноправности. Током евалуације и избора пројеката констатоваће се колико и у којој мери конкретни пројекти доприносе промовисању родне равноправности у области културног наслеђа, те ће се посебно вредновати“ (овде).

Хоћеш да заштитиш неко средњовековно црквиште? Мораш да пишеш елаборат о родној равноправности!

Баш као некада када се тражило да све што се ради буде „у функцији развоја социјалистичког самоуправљања и делегатског система“. Тако и данас мора да се доказује „допринос родној равноправности“ у археологији, музеологији и архивистици…?!

Лудило је прогресивно. Пре десет година смејао сам се политичким брошурама попут: Rod i upravljanje otpadom: uvođenje rodne perspektive u lokalne planove upravljanja otpadom. Данас се више не смејем. Суманути култ ушао је свуда. Само се питам шта је следеће на реду.

Бајке о Снежани и Трноружици су сексистичке јер су принчеви пољубили принцезе без њихове дозволе (овде). Модерни градови су још у већој мери сексистички јер су њихове главне грађевине „уздигнуте према горе и ејакулирају у небо“ (овде).

Шта треба да се уради да ово лудило стане? Или је већ сувише касно за народ који се препустио предаторској колонијалној управи и хистеричним суманутим комесаркама?

Извор:
ИФН