Руски филм све више афирмише белу идеју

Пише: Крис Нагавонски

Новопронађена симпатија државне филмске индустрије према Руској империји и Белој армији показује да власт покушава да изгради национални идентитет са конзервативним елементима

Екранизовање историје је деликатна ствар. Да би одразили доминантни историјски наратив нашег времена – „марш прогреса“ – филмски ствараоци морају да се постарају да њихов сценарио и одабир глумаца одражавају вредности текуће године. Где, онда, гледаоци могу пронаћи историјску кинематографију која промовише традиционалне вредности, а не раскалашни космополитизам Холивуда? Оно што је најближе тој алтернативи долази из изненађујућег места: Русије.

Већи део руске филмске индустрије контролише, барем у неком обиму, држава. У потпуном власништву владе налази се неколико филмских студија, а многи други добијају средства од Министарства културе. Међутим упркос овим улагањима Русија се суочава са различитим изазовима у покушају да кроз филмску индустрију створи убедљив историјски наратив. За разлику од других европских земаља које се виде као упоришта традиционалних вредности, попут Пољске или Мађарске, руску државу није лако приказати као актера који је увек био на правој страни историје, нарочито током 20. века.

У том веку скоро све западне земље – било да су баштиниле космополитиску или националну идеологију – ослањале су се на оквир „праве стране историје“. За становнике Британије, Француске, Пољске и многих других европских земаља, њихов национални наратив у последњих сто година изгледа отприлике овако: наша земља се суочила са Немцима у Првом светском рату и победила их, затим се суочила са још гором верзијом Немаца у Другом светском рату и опет победила, а онда се суочила са Совјетским Савезом и поново однела победу.

Совјетско наслеђе

Русија нема тај луксуз. За њу се Први светски рат није завршио јасном победом или поразом, већ разарајућим грађанским ратом. Из тог сукоба произашао је брутални окупациони режим мотивисан не само левичарском идеологијом, већ и озлојеђеношћу према руском народу и његовој хришћанској вери. Ипак, две деценије касније, тај исти режим и народ којим је владао заслужни су за херојску одбрану руске отаџбине од апокалиптичне претње у облику Трећег рајха.

Читава генерација Руса постала је део неоспорно херојског наслеђа, али ипак оног које је исковано под совјетским црвеним барјацима. Четрдесет година касније, совјетски режим остао је без снаге и распао се, али наредна деценија није била деценија националне обнове. Док су друге државе из бившег совјетског блока поново успостављале континуитет са својом предкомунистичком историјом, Русија није могла да једноставно избрише претходних 70 година. Тачно је да је совјетски систем Русима био наметнут, али исти ти Руси су га потом градили, штитили и учинили прихватљивим за живот. То је наслеђе којим руска држава мора да управља док покушава да створи уједињујући национални наратив путем своје културне индустрије.

Деценијама је совјетска историјска кинематографија остајала унутар сигурне зоне Другог светског рата, приповедајући о херојској Црвеној армији која је победила зле „фашистичке“ освајаче. Термин „нацизам“ није се често користио јер би могао да покрене непријатна питања о томе како је то тачно „социјализам“ био другачији и бољи од „националсоцијализма“. Али када су државни надзорници и цензори почели да попуштају стеге 1980-их година, руски сценаристи и редитељи почели су да проширију делокруг свог рада.

Прво, имамо филм „Иди и гледај“ (1985) Елема Климова, који је ишао против филмских конвенција из Великог отаџбинског рата приказујући ужасан утицај немачке окупације на совјетске цивиле уместо уобичајених драматичних сцена битака. Три године касније изашао је „Монсунд“ (1988) Едуарда Володарског, који је добио име по архипелагу у Балтичком мору где су се руске поморске снаге суочиле са много већом немачком флотом крајем 1917. Филм, чија је радња смештена у време Октобарске револуције, приказује руске официре како часно и храбро обаваљају своју дужност док се супротстављају бољшевичким агитаторима у својим редовима.

Критика совјетског система приказана у „Монсунду“ нужно је била ублажена: ликови доводе у питање не толико револуцију колико њен штетни ефекат на војну дисциплину у критичној тачки рата. Али постављање руских официра – а не совјетских комесара – за протагонисте у филму чија је радња смештена током догађаја из 1917. године био је значајан корак ка преиспитивању наслеђа Руског грађанског рата.

Постсовјетски период

Након распада Совјетског Савеза, постало је могуће снимати филмове који су отвореније антикомунистички настројени. „Чекист“, руско-француски филм који приказује масовна хапшења и убиства почињена током Црвеног терора раних 1920-их година, добио је похвале на Међународном филмском фестивалу у Торонту 1992. године. Две године касније, ветеран совјетске глумачке сцене и режисер Никита Михалков објавио је филм „Варљиво Сунце (Спаљени на Сунцу)“ који представља осуду Стаљинових чистки током 1930-их. Иако су руски филмски критичари у почетку били подељени, јавност га је добро прихватила. Такође је оставио утисак на критичаре на Западу, освојвиши и Гран при на Филмском фестивалу у Кану 1994. и Оскара за најбољи међународни филм.

Још од 1990-их, Михалков је постао један од високих званичника главни токова руског филма. На неки начин, његова каријера паралелна је путањи совјетске и руске историјске кинематографије у целини: прво је произвела велики број остварења наклоњених режиму, након чега су уследили нијансиранији прикази совјетског система у филмовима попут епске „Сибиријаде“ (1979) Андреја Кончаловског и, коначно, експлицитни ревизионизам почевши од 1990-их. Михалков је чак успео да се укључи и у прекомерну производњу (лоших) филмова о Другом светском рату – нешто што руска филмска индустрија ради до дан-данас. (Што мање приче наставцима Михалковљевог филма „Варљиво Сунце“, чија се радња одвија током 1940-их година, то боље).

Двехиљадите године у Русији означиле су не само делимичан опоравак од тешке економске рецесије и друштвеног хаоса из претходне деценије, већ и појаву јасније идеологије унутар саме руске државе. Током 1990-их, корумпирана и некомпетентна Јељцинова влада уложила је мало напора да артикулише заокружену постосовјетску културну агенду за напаћени руски народ. Председник Владимир Путин је, с друге стране, покушао да уравнотежи неопходност признавања совјетске носталгије са потребом да дефинише Русију као конзервативнији и уређенији пандан ирационалном и космополитском Западу. Иако не би било тачно рећи да је руска држава охрабрила ревизионизам Руског грађанског рата, оживљавање руског патриотизма почевши од касних 2000-их без сумње је подстакло обновљено интересовање за позитивне приказе Руског царства и трагичне интерпретације његовог пада.

Године 2008. у биоскопима је почео да се приказује филм „Адмирал“ Андреја Кравчука. За разлику од „Монсунда“ из позног совјетског доба, овај епски филм о Првом светском рату експлицитно идентификује антикомунисте – који се обично називају „Бела“ армија, за разлику од бољшевичке Црвене армије – као хероје. Филм прати развојни пут титуларног адмирала Александра Колчака од његове службе у Балтичком мору, где је својом храброшћу привукао пажњу цара, преко његовог командовања руском Црноморском флотом 1917. године, када је избила револуција, до Сибирског фронта у грађанском рату.

„Адмирал“ прави неколико упадљивих одступања од совјетских приказа 1910-их година у Русији. Наглашени су успеси царства у рату, пре свега доминација руске флоте у Балтичком мору и планирана инвазија на Отоманско царство како би се заузео Константинопољ, при чему су оба плана пропала због револуције. Карактеризација цара Николаја Другог је још једна добродошла промена: док је комунистичка пропаганда оцрњивала цара након његовог убиства, приказујући га као крајње неспособног и окрутног човека, филм га приказује као уздржаног, побожног човека, али и као лидера решеног да сачува своју земљу. Филм се завршава бескомпромисном одбраном злосрећних белогардејаца, наглашавајући издају руских снага од стране западних савезника и испуњавајући сцену последњих тренутака адмирала Колчака православним мотивима.

Савремено доба

Успех „Адмирала“ поплочао је пут за даље преиспитивање Руског грађанског рата и његових последица у свету филма. Државни канал Русија-1 емитовао је 2012. године телевизијску серију „Бела гарда“, адаптацију истоимене књиге мајсторског руског романописца Михаила Булгакова из 1925. године. Серија, са радњом смештеном у Кијеву 1918. године, прати породицу руских официра док управљају фракцијама које се боре за контролу над градом: Белу и Црвену армију, немачке снаге које су остале у региону и новонастале украјинске националисте. Непријатан приказ ових последњих навео је украјинску владу да серију забрани у својим државним медијима.

„Бела гарда“ је серија тешка за гледање. Пуна је сцена у којима безнадежне жене плачу и мушкараца који покушавају да не оквасе образе пред извесним поразом. Али је драгоцена јер је један од ретких медијских приказа Руског грађанског рата у Украјини. Године 2014. Никита Михалков се вратио са још једним антибољшевичким филмом, „Сунчаницом“. Инспирисан дневницима руског писца Ивана Буњина, филм прати белогардејског официра у заробљеничком логору Црвене армије на Криму док покушава да схвати свој пређашњи живот и пропаст своје државе. „Сунчаница“ је добила мешовите до позитивне критике, али је можда најпроницљивији став дошао од критичарке Анастасије Курганскаје. Иако јој се филм није допао, Курганскаја је приметила да модерна руска државна кинематографија „има једну похвалну особину – она у целини, са променљивим успехом, покушава да створи неку врсту мита о Русији и њеним херојима“.

„Променљив успех“ је прикаладан опис. Филмски студији у Русији и даље производе мноштво осредњих филмова са тематиком Другог светског рата и друге неупадљиве акционе филмове. Али новопронађена симпатија државне филмске индустрије према Руској империји и Белој армији показује да влада улаже одређене напоре да изгради постсовјетски национални идентитет са конзервативним елементима.

Нека од најновијих остварења руске филмске индустрије чак покушавају да контекстуализују савремену руску спољну политику. На пример, „Крим“ Алексеја Пиманова, изашао 2017. године, приповеда о младом пару затеченом у украјинској револуцији 2014. године и каснијем поновном уједињењу Крима са Русијом. А „Туриста“ Андреја Батова, који се ове године нашао у бисокопима, прати руске приватне војне чиновнике у Африци.

Мало је вероватно да ће нечије мишљење на Западу променити прављење акционих филмова у којима су добри момци са оружјем Руси. Али то може послужити као ефикасна контрапропаганда против малобројних али гласних либералних медија у Русији. Оно што је можда најважније, овај подухват може учинити да се млађе генерације Руса поносе својом земљом и њеном историјом. Руска држава и њена филмска индустрија у најмању руку улажу напоре да остваре тај циљ, што се не може рећи за већину западних земаља.

Извор:
СТАНДАРД