БОЖИЋНА НОЋ … Прича

Децо, спавајте!
– И молити се?
„Наравно, наравно“, рекла је моја мајка, клечећи пред иконама Спаситеља и Светог Инокентија Иркутског. Треперава светлост лампе пала је на лепо лице мајке и на три плаве главе беба. После седмогодишње Настенке, шестогодишња Раја и мали црвени Игорок поновили су познате речи молитве јасним, звучним гласовима.

Тада је моја мајка прочитала молитву Светом Инокентију, чији је спомен дубоко поштовала. И деца су га волела. Пре спавања, деца су често тражена да причају о томе. Мама им је у машти цртала слике суровог севера, обичаја полудивљих становника који су веровали у јадне идоле.

Као у стварности, деца су видела како су се гомиле народа хрлиле ка светом монаху да чује његове надахнуте речи о правој вери или да прими свето крштење. Деци је било занимљиво да замишљају како су неписмени северњаци, попут деце, изговарали прве речи које су прочитали, како су се радовали када су научили свако ново слово. Свети Инокентије је носио светлост до најудаљенијих места, а народ од дедова до унука са љубављу је преносио успомену на њега.

Обично су деца после вечерње молитве брзо и мирно заспала. Али ове предпразничне вечери чула су се питања из једног угла, па из другог:

– Хоће ли се тата ускоро вратити?

– Хоће ли донети играчке на дрво?

– А велики коњ?

Мама их је једва смирила и, прешавши сваку, села да шије. У тишини која је уследила чуло се све јаче завијање ветра. Чинило се да је Јелисавети донео узнемирујуће вести о њеном драгом Гриши. Бринула се за њега кад год је био на путу. Григорије је био машиновођа, а на дугом путу никад се не зна шта може да се деси. Лиза је увек, благосиљајући свог мужа на путу, тражила од Господа Анђела чувара за њега, храниоца њихове деце. Девет година среће без облака изгледало је као тренутак. Само ова путовања, мучна очекивања, а данас и зао ветар који куца на прозор, урлајући и застрашујући.

Јелисавета се молила, молила и неприметно уронила у некакву маглу. Сањала је о снежној равници, железничким шинама, пригушеним трепћућим светлима, снежним наносима. Али онда је видела неколико људских фигура. Близу железничког моста, гледајући около, сагну се и почеше нешто да раде.

Као муња, бљеснула је мисао:

– Да, виде пут!

Она је јасно видела како су зли људи збацили шине са насипа и сакрили се испод моста.

Лиза је оштро осећала предстојећу катастрофу. Већ у даљини појавила се мала црна тачка, која се брзо приближавала.

– Да, то је воз! Гриша је на томе! – Лиза се ужаснута пробудила од виђења и пала на колена усрдно се молећи.

– Мама! Мама! – поскочила су деца из кревета. – Шта је било?!

– Господе, спаси Гришу! Господе, не остављај децу сирочад!

Осетивши невољу, деца су пала на колена.

– Молите се, децо: Господе! Спасите нашег тату! Свети оче Инокентије, моли Господа да спасе папу! Молите се, молите се, децо! Бог ће те чути! Оче Инокентије!..

Дечје очи, заједно са мајком, упрле су свој поглед, њихова срца у иконе, стапајући се у један молитвени импулс.

Моли се, трка се у возу, и Григорије. Будно је завиривао у таму ноћи, кроз мећаву и заслепљујући снег на шинама који су одлазили у даљину. Григорију је недостајала само његова лепа Лизенка, његова драга деца, него је и жудео да ове божићне ноћи буде у цркви, где људи, ликујући, певају:

Божић твој, Христе Боже наш…

Сам Григорије је, савладавајући узбуну, певао: Христос се роди, хвала…

Али шта је то? Одједном, на јаком светлу, пред возом у покрету појавио се лик монаха.

Стајао је као на облаку и заповеднички подигао руку са штапом, забранивши му пут.

Григорије је повукао ручицу кочнице и пао у несвест.

Од наглог заустављања путници су попадали са својих седишта, узнемиреност је обузела све. Видевши онесвешћеног машиновођу, шеф воза је опсовао:

– Напио се, напио!

– Шта сте ви, ваша висости, – интервенисао је помоћник возача. – Ларионов не узима алкохол у уста. Видео сам, вероватно, то: одједном је вриснуо, закочио и пао. Не знам да ли је жив.

Када је болничар довео Григорија памети, могао је да каже само једно:

– Ено… монах… Шеф је био збуњен:

– Који монах?

Али ипак је наредио да се прегледа пут испред. Запослени су се вратили шокирани – пруга је демонтирана. Да машиновођа није зауставио воз, страдале би стотине и стотине људи.

Код локомотиве се окупила огромна маса. Из уста на уста преносила се прича о монаху који је спречио погибију воза. Појавио се свештеник, који је био међу путницима. Служба захвалности служена је на отвореном.

Ганути људи честитали су једни другима велики празник Рођења Христовог и чудесног спасења