Слободан Самарџић: Ова власт се може победити само у два корака. Несрећан сам што „Београд на води“ више никад неће моћи да се сруши

У последњој емисији „Црно-бели свет са Ђорђем Вукадиновићем“, гостовао је професор Слободан Самарџић са Факултета политичких наука у Београду. Био је саветник председника СРЈ Војислава Коштунице, а потом и министар за Косово и Метохију у влади коју је формирао лидер ДСС-а. Након што је Коштуница 2014. напустио странку, то исто је учинио и известан број других чланова, који су основали Државотворни покрет Србије (ДПС) на челу са Самарџићем.

„Вучић је Бриселским споразумом изручио на тацни оно чиме је Србија располагала и у време Тадићевог режима, а да не говоримо у време Коштуничиног“

Током разговора о улози ДСС-а у историји и развоју српске политике, је поменута чињеница да је ова странка била спремна да подржи Томислава Николића на изборима 2012. године, услед очекивања да ће овај кандидат заузети оштрији став према косовском питању у односу на Бориса Тадића и Демократску странку. Међутим, како је домаћин истакао, у исто време су ДС-у леђа окренули и у круговима „Друге Србије“, сугеришући да су ови тада очигледно располагали информацијама о томе какву ће националну политику пре или касније водити напредњачки режим, као и да су Николић и Вучић, по свему судећи, имали неку врсту договора са Западом у том погледу.

Професор Самарџић је то на неки начин потврдио, признавши да су они „очито имали потпуно другачију идеју. И та идеја је исходила Вучићевом тоталном влашћу. Њима (странцима) је било важно да се нађе човек у Србији који ће да преда Косово. Ви у Србији никог, па ни Тому Николића, нисте могли да задужите за тако нешто. Али овај човек (Вучић) је прихватио свесно ту игру. Он је иза себе оставио јасне чињенице о томе да је тај дил већ био направљен у време избора, о чему ми у ДСС тада то нисмо знали… Али „Бели листићи“ су знали, или ови који су их организовали. Ту имате једну чудну ствар, 2012. године Весна Пешић велича Николића, Вучића и Дачића. То је била богом дана екипа која је требала да заврши посао. Ово не причам напамет. То што је Вучић, то се види. Он је Бриселским споразумом изручио, на тацни, оно чиме је Србија располагала и у време Тадићевог режима, а да не говоримо у време Коштуничиног када је све то било учвршћено. Они су 2011. године видели да Тадић није човек за игру и заменили су га Вучићем. (…) Треба видети Закључак владе из јануара 2014. године о преговарачкој платформи Европске Уније да у тачки 23 пише она обавеза о потписивању, у једној фази преговора, правно-обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа. То само неко ко је неинтелигентан или је зао неће читати као признање. И то је прихваћено владиним актом“, каже Самарџић.

Самарџић сматра да је овим актом дато обећање, а да је друго питање то да ли ће Вучић успети да му изврда, и истиче да је коначна одлука формално донета, само није још увек спроведена. Професор сматра да је Вучића послужио срећан сплет историјских околности, па и то што је Курти, са својим екстремним ставовима који не одговарају ни његовим западним савезницима, доспео на власт у Приштини.

„ДСС је увек имао погрешну политичку процену у погледу своје улоге у јавном животу“

Вукадиновић је вратио Самарџића на тему ДСС-а, и упитао шта је, по њему, разлог пропадања и неуспехате најстарије конзервативне опције од обнављања вишестраначја. „Када је о ДСС-у реч, он је увек имао погрешну политичку процену у погледу његове улоге у јавном животу. Он је био некако самозадовољан својим сазнањима политичким и својим расправама, па и својим потезима, јер они су били темељни. Али је постојала нека врста блокаде у погледу популаризације онога што се ради. Нисам ни ја љубитељ ПР-а као политичког средства које све решава, али неко средство то ипак јесте. (…) Била је комуникација доста добра са својим са својим људима и поштоваоцима широм Србије, али та борба за медије, она је просто изостала.“ Професор Самарџић је истакао као ману то што ДСС, за време док је Војислав Коштуница био премијер, није користио тзв. „политички профит од власти“ који, по политичкој теорији, износи око 5%. Додао је да медији у то време нису коришћени ни онолико колико би то било прихватљиво, а камо ли у односу на ДС који је потом дошао на власт, или данашњи СНС. „То су била златна доба српских медија“, каже Самардфжић. Он је изнео и став Да ДСС никако није могла да опстане као опција у атмосфери коју су заједно створили Запад и, како каже, „расни диктатор“ Вучић.

Вучићева спољнополитичка стратегија: „изволите господо, улазите ко год жели и узмите шта хоћете, али само мене оставите на миру, дајте ми нешто – и бићу задовољан“

Вукадиновић је рекао да сматра да је економски аспект политике Александра Вучића једнако штетан по Србију колико и национални, али да његов „култ страних инвеститора“ има корен у претходним властима. Према домаћиновом мишљењу, то укључује и владу ДСС-а, чији су партнери из ДС и Г-17+ креатори поменуте политике. Аналитичар је истакао да је ДСС учествовала, или у најмању руку била покровитељ при промени законске регулативе у складу са потребом да се удовољи страним инвеститорима. „Није ли то Вучић само наставио преко Млађана Динкића који је био тај мост између ваше, односно претходне, ДС-ове, и садашње, напредњачке власти?“

„Од октобра 2000. године, до 2012. било је маса свега и свачега.“, признаје Самарџић. „Али ви после имате једног господара, ружног, лошег, ужасног… који просто бира најгоре ствари. Пазите, његова је исприка, његово извињење је – то су они започели… У праву је. Али довести од 1 до 100 димензије те крађе, лоповлука, довођење страних инвеститора врло сумњивог порекла за своје паре, покорно слушање ММФ-а и Светске банке. Пазите, он је 2014. он је решио буџетски дефицит тако што је прекршио устав и закон о пензионерима“, подсетио је професор.

На трагу теме о сумњивим страним инвеститорима, као и кршењу устава и закона, домаћин је упитао госта за мишљење о Београду на води, пројекту који наводно држава спроводи са партнером из Уједињених Арапских Емирата.

„Ми смо сазнали да је то политика која се тамо спроводи врло живо по свету, по Африци по Азији итд. Тамо пара има пуно. Они морају да их учине живима, и налазе такве људе који могу да им гарантују хохштаплерај, а то може само неко ко је господар куће, као они најгори, који туку укућане. Ви знате да тај уговор није транспарентан, он се дан-данас не може прочитати. Знате да што се тиче Србије, она ту губи из године у годину, по приходима, продаји станова итд. Да не говоримо о архитектонском колапсу и ризицима за водовод и канализацију и све то на шта су скретали пажњу на време и друштво архитеката и многи други… Али не осврће се он на то. Њему је политичка филозофија права филозофија слике. Он је слику направио. Прво нас је малтретирао са оним паноом на Железничкој станици… Ја сам мислио да је то само пано, да то никада неће бити. Нисам одушевљен што је успео, него сам несретан што то више никад неће моћи да се сруши.“

Говорећи надаље о начину на који је Вучић поставио спољну економску политику Србије, Самарџић је рекао: „Просто држава кад се тако отвори, онда вам је кућа отворена, па и прозори и врата су отворени, па ’изволите господо, улазите ко год жели и узмите шта хоћете, али мене оставите на миру, дајте ми нешто и бићу задовољан. (…) Ту има пуно чињеница о којима немамо времена да говоримо, то се тиче и односа према природи и односа према људима, новцу, историји, према култури… Све је то заправо један политички нихилизам, који све то брише, и започиње „аб ово“(од самог почетка). То је идеал сваког диктатора.“

Узев у обзир све што је речено, а у светлу надолазећих избора, Вукадиновић је свог госта упитао чему Србија може да се нада?

Самарџић је рекао да само ако на изборе излази у једној колони, опозиција која је накупила политички капитал бојкотом може да оствари било какав значајан резултат. Такође, ако се изузме могућност насилног преврата, за који се иначе не залаже, сматра да је победа над режимом могућа на дуже стазе. „То се може урадити само у два корака – Један корак су ови избори, где би се начео господин и његова владавина… Са већим бројем посланика унутра, са кандидатом који би га угрозио, бар ушао у други круг, са влашћу у Београду… Па би се други корак направио у следећем циклусу, а то су следећи избори. Тада би он отишао мирно.“

Извор:
НСПМ