Зоран Шапоњић: Милунка Савић, из америчке амбасаде

Кад на ред дође лекција о Милунки Савић и другим историјским темама, да се пуштају на телевизору пропагандни спотови Америчке амбасаде у Србији.

Све оно што смо до сада учили о Милунки Савић, оно што смо знали, што смо читали по историјским књижуринама, оно што су нам ђедови о солунцима причали у дугим зимским ноћима, учитељи историје после часова (онима које је то занимало), оно што је написао Славомир Настасијевић, од сада па надаље не важи! Српској (и осталој) ђеци по српским (и осталим) школама по Србији од сада па надаље, уместо свих ових, горе поменутих трабуњења и тлапњи, кад на ред дође лекција о Милунки Савић и другим историјским темама, да се пуштају на телевизору пропагандни спотови Америчке амбасаде у Србији.

Тај принцип, дакле, да се примени у свим другим случајевима наше историје, у неким су амерички пропагадни спотови већ снимљени, у неким ће тек бити. Углавном, какав Ковић, какви професори, наставници, учитељи историје, Настасијевић, какви ђедови, српска историја да се учи из пропагандих спотова Амбасаде САД. О Косовском боју, рецимо, па о Немањићима који су једни од нас, па о Светом Сави, па о Церу и Колубари, који, ко зна да ли су се и десили или су измишљени у нашем предању, албанској голготи, пацифистичком пробоју Солунског фронта, па о хајдук Станку, Карађорђу, итд, итд… Ко ће толике спотове наснимати, али…

Кад је за нас који сањамо снове читавог света, ништа није тешко.

Шта ми о нашој историји знамо, кад до скора ево, до короне, ми Срби ни руке нисмо прали, него су морали да дођу, да нам кажу, скрену пажњу, објасне, како се то ради.

Дакле, из горе поменутог спота најважнија лекција сем оне – да је тешко дати живот за отаџбину, али још теже за отаџбину живети, (да ли исти принцип важи и за Американце из САД кад крену да бомбардују, Србију, Ирак, Либију, односно, је ли теже бомбардовати децу по Србији или живети после тога) друга најважнија лекција јесте да Милунка Савић није ни била сигурна што је кренула у рат. Она у рат, тумаче нам у горе поменутом споту, није кренула да крвљу брани Србију, да положи живот на олтар отаџбине, да се бори са Аустријанцима и Немцима оружјем, бомбама, бајонетима (како је у том рату девет пута рањена Бог свети зна), не, она је у рат отишла са тешким пацифистичким убеђењем и сазнањем да је за отаџбину тешко погинути а још теже живети.

Ено, у споту сцена, када Милунка упада у аустријски ров, са бомбом у руци, а Аустријанци и Немци (гле чуда, какви су то тек били пацифисти) редом се предају, дижу руке увис, бацају пушке, одступају од боја… А на њима редом, као и на Милунки, ганц нове униформе, тек испеглане, ровови чисти, затегнути, нигде блата ни лешева, нигде патње ни страдања, нигде капи крви, хоће рећи аутори, рат и није тако лош кад се предаш на време.

Дакле, чему борба господо Срби, и онда и данас, боље да се одмах сви предате као Немци Милунки у оном рову! Ми само одшарафимо бомбу, (добро, понека нам и испадне из авиона, вама који сањате снове читавог света право на главу) а ви се предате!

Рекао би човек, кад три пута одгледа горе поменути спот, па у Првом светском рату (бре) нико и није страдао, нико у Подрињу није обешен, нико стрељан, краљ Петар, Степа, Путник, Бојовић и остали, џабе су ишли преко Албаније… Простије речено, нико их није терао, него сами, онако, решили.

О, како смо ми мало знали о нашој историји до овог спота, до других сличних спотова и сочиненија.

Па, у нашој историји, уствари, није било крви, страдања, патње, довољно је било са одшарафљеном бомбом упасти у аустријски, немачку, турски, итд. ров, па да се они, листом, фуртум, сви предају, дигну руке у вис, побацају пушке. А и ми, наопаки какви смо, увек нам је било драже да дамо живот за отаџбину него да за њу живимо. И кад су нам нудили да живимо, ми гинули.

Хоће рећи Американци, браћо Срби, боље икакав живот него никакав. А ви, запели, слобода па слобода, независност? Шта ће вам то?

Јесмо ми Срби, следећи је закључак америчког спота, били пацифисти, али, Аустријанци, Немци, па то је тек дивота. Нису они у наше, ми смо у њихове ровове, уствари, упадали са одшарафљеним бомбама и ту је разлика. Па, још једном да упитам, где ли је Милунка рањена девет пута, кад је рат тако текао? А и Американци, они су још већи пацифисти од Немаца рецимо. Они су нас, рече ли то Столтенберг, бомбардовали за наше добро, сад нам и спотове о свом трошку праве, а ми никако да укапирамо. А и они Ирачани, њима милион деце убијено за њихово добро, за свеопште добро, а они то нити препознају нити цене, каква незахвалност, као и у нашем случају.

То што пише у уџбеницима, ено и на Википедији, да је Милунка била војник Гвозденог пука, да се у Колубарској бици истакла као бомбаш, то, просто захтева редефиницију. Уствари, после спота Амбасаде САД, постаје јасно да бити бомбаш не значи бацати бомбе у непријатељске ровове, гинути, него, са одшарафљеном бомбом упадати у ровове после чега следи масовна предаја непријатеља.

Следећи пут, дакле, порука је спота, кад нам Американци са одшарафљеном бомбом упадну у ров, ми сви, листом, фуртум, да се предамо. Јер, боље је икако, никако никако живети. Боље жив роб него мртав јунак. Да се људи не муче да нас бомбардују поново.

Ко 1944. и 1999. на Васкрс.

Срамота је то.

Боље да одмах подигнемо руке увис.

А и оно Косово, шта ће нам, кад ћемо лепше живети без њега. Боље живи осрамоћени него мртви часни и поштени.

Извор:
МАГАЦИН