Бекство на Козару

Хитлерова Немачка решавала је „јеврејско питање” тако што је шест милиона Јевреја спалила у крематоријумима или им на други, подједнако суров начин одузела живот.

Павелићева НДХ прихватила је доктрину главног усташког идеолога у Павелићевој влади доглавника Милета Будака, која се може назвати „свето тројство”. Наиме, Будакова идеологија о решавању српског питања у НДХ састојала се у следећем: трећину покрстити, трећину протерати, а трећину побити. Касније су се усташки идеолози у НДХ предомислили. Ипак, све Србе у НДХ (и оне који су прихватили католичку веру) треба побити, јер зашто би Независна држава Хрватска била мање „цивилизована” држава од нацистичке Немачке. Хрватску државу треба сасвим очистити од тог „реметилачког накота” (А. Старчевић).

Једне вечери, кад је мрак прекрио дубичка брда, почетком маја 1942. године, долази у нашу кућу Хрват Ивица Анић из Доњана (доњи део Дубице у односу на ток реке Уне). Наш отац Стеван и Ивица су исто годиште (1904), ишли су заједно у школу, кућни су пријатељи, имају најплодније оранице у Црнцу у непосредном комшилуку поред реке Уне, посећују један другог у дане црквених празника (католичких и православних). Ивица долази оцу и на крсну славу Михољдан. Сусрећу се те вечери два пријатеља чије пријатељство траје годинама. Ивица каже оцу да се припрема велика усташка хајка на Србе у Дубици и да ће највероватније бити протерани у логоре Јасеновац и Стару Градишку. Преко Уне у Козари партизански одред је већ створио слободну територију и можда би било паметно превести целу породицу преко Уне у Козару.

Договоре се да те ноћи отац упрегне у запрежна кола два снажна вола, убаци у кола доста хране и с мајком Софијом Соком (1902), старијим братом Митром (1924), старијом сестром Душанком (1932), млађом сестром Маријом Маром (1940) и са мном (1936) крене ка Уни, пет-шест километара низводно од Дубице. Ивица ће обезбедити чамце који ће нас превести на босанску страну Уне. У рану зору стигли смо на леву обалу реке. Прелазак преко реке за мене је био врло узбудљив. Отац с веслом седи на једном крају чамца, на другом крају седим ја, брат Митар у средини, држи оба вола уз бокове чамца и та композиција прелази преко реке, у рану зору, кад се сунце тек назире на обзорју. Другим чамцем превезене су мајка и сестре, као и све остало што је могло стати у запрежна кола. Кола су растављена на делове и чамцем превезена преко реке. Касно у ноћ стигли смо у козарачко село Војскова које је било на слободној партизанској територији. Касније смо због приближавања усташко-немачке војске били приморани да се преместимо дубоко у Козару, у један избеглички збег. Тако сам са својом породицом „упловио у светску револуцију” против фашизма.

Као што је очев пријатељ Ивица предвидео, месец дана после нашег одласка на слободну партизанску територију на Козару, 30. маја 1942. године, усташе су све Србе православце из Дубице и Церовљана отерале у усташке логоре Јасеновац и Стару Градишку. На захтев Немаца (генерал Штал и помоћник капетан Курт Валдхајм) млађи и снажнији мушкарци и жене интернирани су у Немачку на присилан рад, а остале – жене, децу, старије и болесне, као и труднице – побили су на веома свиреп начин.

О јасеновачком и осталим усташким логорима написан је велики број књига и публикација. По мишљењу многих, најкомплетнија студија о усташком злочину у току 1941–1945. године јесте књига Виктора Новака „Magnum crimen”.

За време НДХ (1941–1945) усташе су послале у смрт 1.700 Срба православаца свих узраста и оба пола у малој дубичкој општини смештеној у „Банијском трокуту”. Готово сва српска деца су побијена. Ја сам, уз неколико српске деце, успео да се провучем између Сциле и Харибде. Вероватно су богови хтели да неко напише овај текст.

Проф. др Слободан Чикарић,
универзитетски професор у пензији
и аутор књиге „Преко трња до звезда”

Извор:
ПОЛИТИКА