ЛЕВИЧАРИ, ЈАСТОЗИ И ЛОБОТОМИЈА

Пише: Џозеф Грабовски

Хуманост за јастоге, али не и за бебе. Још један пример болних недоследности левице.

Нова студија која је довела до неких значајних регулаторних промена у Уједињеном Краљевству доспела је на насловне странице новина будући да је објављено да ће „Јастози, хоботнице и ракови бити препознати као жива бића у Великој Британији након што су нова истраживања показала да ове животиње имају централни нервни систем и могу да осећају бол.“

ВРЕЛА ПОЛИТИЧКА ПИТАЊА

Какав ће ефекат ново истраживање имати на политику можемо само да претпоставимо. Међутим, неки тврде да би то могло довести до примене нових смерница за ‘хуману’ припрему ових животиња за јело: на пример, да ће бити обавезно брзо убијање јастога и ракова пре кувања на пари и кувања (што се ионако већ примењује у многим ресторанима), или чак да ће се увести потпуна забрана кувања ракова који претходно нису убијени.

Многи левичари су се огласили на друштвеним мрежама како би похвалили студију и то што је влада Уједињеног Краљевства означила ова створења као „разумна“, док је организација за затиту животиња РЕТА (на пример) то назвавла „НАПРЕТКОМ“, и то великим словима.

НЕМА МОЗГА? НЕМА ПРОБЛЕМА

Ова промена у научном мишљењу донекле је значајна. Још 2018. године, часопис Бизнис инсајдер пренео је да раније једноставно није постојао консензус о томе да ли ове врсте животиња имају способност да осете бол. Један од главних проблематизујућих фактора јесте то што (у случају јастога, ракова и шкампа) ове животиње немају мозак нити мождано стабло. Али новија открића не оспоравају ту чињеницу; уместо тога, она тврде да ове животиње, иако немају кортекс који управља процесом, свакако имају довољно сложен нервни систем да могу да региструју надражаје или као бол, или као задовољство, и да потом реагују на одговарајући начин. Примери студија које су укључене у нови извештај о истраживању обухватају истраживања у којима је посматрана реакција животиња на лекове против болова, или је пак утврђивано да ли се код тих бића може видети основни одговор на стимуланс или учење – на пример, да ли се оне удаљавају од перципираних појава повезаних, рецимо, с топлотом, што би се вероватно доживело као болни надражај. На основу ових рудиментарних фактора и понашања, чини се да докази навелико указују на то да су јастози и ракови барем на неки начин „способни да осете бол“.

ДВОСТРУКИ СТАНДАРД

Али, наравно да нико није употребио баш тај израз – „способни да осете бол“ – како би окарактерисао ова нова открића… Иако би то био одличан опис. Али левичари се не би усудили да га употребе и то из врло очигледног разлога: зато што се тај израз користи када се говори о праву нерођених беба на живот. Штавише, то је једно од многих питања која ће се размотрити у предстојећем заседању Врховног суда када ће бити изнети усмени аргументи у случају Добс против Организације за женско здравље Џексон, што би коначно могло довести до поништавања пресуде у случају Роу против Вејда. Забрана абортуса у Мисисипију која је предмет овог судског случаја делимично је мотивисана убедљивим доказима о способности фетуса да осети бол.

Левичари нипошто не желе да се ова веза успостави. Они поздрављају мере заштите за јастоге, али би најрадије желели да сезона лова на пренатална људска бића и даље остане отворена. Ипак, ако само погледамо цитиране доказе у прилог чињеници да јастози имају способност да осете бол, сасвим јасно увиђамо двоструки стандард кад су људске бебе у питању, чак и ако смо лаици. Узмите у обзир само један фактор: сматра се да јастог има способност да осети бол иако има рудиментарни нервни систем од око 100.000 неурона и нема координисани одговор можданог стабла или кортекса. Насупрот томе, фетус у узрасту од око 12. недеља – три недеље претачке у којој закон Мисисипија забрањује абортус – развија нове неуроне брзином од око 15 милиона неурона за сат времена. Штавише, фетуси у овим раним фазама показују многе особине које нам говоре да они реагују на надражаје и имају софистициране неуронске реакције далеко сложеније него што су их јастози икада развили. На пример, примећено је да се окрећу ка познатим звуцима, па чак и да праве „запањен“ израз лица као реакцију на „изненадне“ надражаје на 4D ултразвуку.

НЕГИРАЊЕ НАУКЕ

Читава лицемерна афера која се тиче неурологије и осетљивости на бол не може а да нас не подсети на још један мрачни одломак из историје психологије и медицине где је идеологија тријумфовала над науком: на помаму за лоботомијом.

Средином двадесетог века, техника трансорбиталне лоботомије накратко је постала веома популарна и најављивана као некакав чудесни лек за лечење разних болести, од екстремне анксиозности преко хроничног бола до шизофреније. Данас се човечанство са стидом присећа тога као срамотне друштвене моде које се треба стидети, а многи заборављају да је њен пионир добио Нобелову награду за свој рад 1949. године.

Дехуманизујући третман пацијената подвргнутих лоботомији — који су након операције, како то јасно каже један опис, „остављани с неповратним променама у својој личности“ и сведени на „балаве зомбије“ – представља опомену која нас упозорава на то колико привидни научни консензус, када је повезан с питањима политичке сврсисходности, може бити веома, веома погрешан. Друштво је у то време било суочено с проблемом: како се носити с ментално неспособнима, особама са асоцијалним болестима или инвалидношћу? Преписани лек је на крају био гори од проблема који је требало да реши. Колико ово подсећа на речи левичара који се залажу за абортус и кажу да када је мајкама ускраћена могућност абортуса, оне ће родити децу која ће „горе“ проћи у животу него да су убијена абортусом? Да ли је заиста могућност да ће неко имати тежак живот гора него смрт?

Исти ти механизми неосетљиве дехуманизације, где уместо да се старамо о несрећнима и зависнима, ми бирамо да их се једноставно отарасимо, и исто такво порицање добре науке – управо то су чиниоци који су омогућили успон помаме за лоботомијом: а то је такође и оно што данас покреће абортивну индустрију.

Надајмо се да ће 1. децембра судије Врховног суда чути даље од стереотипних тачака и еуфемизама, и уместо тога следити науку путем којим нас она сасвим јасно води. Ако јастог заслужује да не буде убијен у лонцу, онда сигурно (и многоструко више!) и дете не заслужује да га убију у мајчиној утроби.

Извор:
ИФН