2. децембар – Годишњица трагедије у Бопалу

Прошло је 37 година од дана када се десила највећа индустријска катастрофа у историји, када је људска неодговорност резултирала трагедијом. Ослобађање метилизоциајната из фабрике у Бопалу данас симболизује борбу за правду, права, али и упозорење на последице које убрзана индустриализација може имати уколико се олако схвате стандарди и правила.

Шта је метилизоцијанат (МИЦ)?

Производња органских изоцијаната као пестицида је почела 1849. године, а метилизоцијанат је једна од супстанци која припада тој групи.

МИЦ је високореактивно хемијско јединњење, што значи да може реаговати са великим бројем других молекула (алкохолима, карбоксилним киселинама, аминима…). Kоришћен је у процесу синтезе пестицида карбарила.

МИЦ у гасовитом стању је око два пута тежи од ваздуха, због чега представља опасност по живи свет на тлу. Гасовити МИЦ одликује карактеристичан непријатни мирис.

Токсичан ефекат не испољава само на циљану групу организама (инсекте) већ се негативни ефекти могу јавити и код биљака, животиња и људи. Најчешћи симптоми код људи су:

                Извор:  The Bhopal disaster and its aftermath: a review Edward Broughton

Историјат Union Carbide India Limited фабрике

Индијска влада је током седамдесетих година двадесетог века радила на привлачењу страних компанија које би инвестирале у локалну индустрију. Јунион карбајд корпорација (Union Carbide Corporation) је била задужена за изградњу фабрике за производњу инсектицида севина. Бопал је изабран за седиште фабрике због доброг географског положаја, добро развијене саобраћајне инфраструктуре, али и јефтине радне снаге.

Иако је првобитно планирано да се севин производи из компоненти које настају у другим фабрикама, касније је одлучено да се све компоненте производе и складиште на месту где се и комбинују у завршни производ, Бопалу. Производња метилизоцијаната уведена је затим 1979. године.

Недуго након тога показало се да производња пестицида и није толико уносан посао. Смањени приноси, глад и сиромаштво који су обележили осамдесете довели су до одлуке да се фабрика прода услед смањеног профита. Договорено је да фабрика настави са радом док се не пронађе купац, али од тог момента се није посвећивала велика пажња њеном одржавању и провери сигурносне опреме. О забрињавајућем стању фабрике извештавали су неки новинари и пре саме катастрофе – један од њих је рекао како сматра да је Union Carbide India Limited заправо катастрофа која само чека да се деси.

Трагична ноћ

Око 23 часа, 2. децембра 1984. године, у фабрици је примећено слабо цурење гаса метилизоцијаната и повећан притисак у резервоару 610. Запослени нису били обучени за овакве ситуације, проблем је пријављен менаџеру, али адекватне заштитине мере нису предузете. У резервоар је пробила вода услед корозије његовог спољашњег дела, а то је довело до јаке хемијске реакције током које је ослобођена велика количина топлоте уз пораст притиска. Сигурностни систем је био неисправан дужи временски период, а око 1 сат ујутру сигурносни вентил резервоара је попустио и преко 30 литара гасовитог МИЦ ослобођено у ваздух током наредна 2 сата.

Аларм који је требало да упозори становнике на опасност није се огласио. Будили су се гушећи се, очи су их пекле и сузиле су. Уплашени, почели су да беже из својих домова у потрази за склоништем и помоћи. У року од пар сати дрвеће је изгубило лишће, храна и зидови су попримили зеленкасту боју, а улице су преплавила тела људи и животиња. Што су дуже људи били изложени токсичном гасу, то су им симптоми постајали озбиљнији. Болнице су веома брзо постале пребукиране пацијентима, а лекари нису могли адекватно да их лече јер нису имали информацију о томе о којем гасу је реч.

Процене су да је око 4000 људи живот изгубило готово одмах, а неколико дана након катастофе тај број се повећао на између 10.000 и 20.000. Тачан број жртава никада нећемо сазнати јер су последице по здравље са којима су преживели остали такође велике и многи су умирали од тих последица у наредним годинама.

Живот после

Union Carbide Corporation је негирала било какву повезаност са трагедијом и одбијала да преузме одговорност. Тужба је већ 7. децембра достављена суду Уједињених Нација и она представља почетак борбе за правду која ни до данас није завршена. Касније је случај пренет под индијску надлежност. Јунион карбајд је прихватио моралну одговорност за традегију и понудио да исплати одређену суму новца подносиоцима тужбе.

Након трагедије, фабрика Union Carbide India Limited је напуштена, али сав отпад и преостала токсична једињења нису прописно одложени. Годинама након трагедије доказивано је присутво бројних токсичних полутаната у земљишту и води у Бопалу који престављају додатну опасност по његове становнике.

Као стални подсетници на трагедију која се десила, а могла је бити избегнута, стоје улична скулптура мајке са децом и мурал преко пута ње, у близини фабрике, као и Музеј сећања на Бопал који је отворен на тридесетогодишњицу несреће, 2014. године.

Извор:
ЕКОБЛОГ