Капија слободе под велом тајни

Пише: Божидар Зечевић

Дело Станислава Кракова готово 50 година било је политички табу, у домену Удбе и њених „црних листа“ у нашој филмској архивистици. Међутим, полако се открива његово филмско дело

Први део текста можете прочитати овде.

Наше последње победе у Великом рату остале су у болном сећању Станиславу Кракову кад је напустио војску после покушаја самоубиства 1921. године, дубоко увређен и понижен, управо очајан због онога у шта се претворила његова животна мисија, од кад је као седамнаестогодишњак ступио у четнички одред војводе Вука и ратовао на првој линији фронта у свим ратовима Србије 1912–1918. После једног бенигног инцидента, од кога је побеснео Александар, избачен је из Краљеве гарде и послат за казну у „југословенски Сибир“, у Ђаковицу, где је Кракова готово скрхала туга за мртвим друговима и већ заборављеним победама.

Можда отуд ироничан и пророчки наслов његове збирке Наше последње победе, која се односи на најславније дане Великог рата. Ироничан, као да више не верује да ће се победе икада поновити док постоје земља и војска које су 1918. замениле српску. Пророчки, јер се доиста и нису догодиле док се ратовало под другим заставама, све до Кошара, Паштрика и Коридора, када се ствар мења у српску корист. Дубоко га је погодило и понизило херостратско лудило његовог врховног команданта и краља, који је од дојучерашњих аустроугарских душмана и злотвора направио пуковнике и генерале своје војске, а њега, Кракова, пензионисао у чину поручника после седам година ратовања у првим борбеним редовима без једне мрље, са осамнаест највиших домаћих и страних одликовања, од којих му је Бели орао са мачевима, како је и изричито прописано, додељен за лични подвиг на бојном пољу.

Није се то судбина играла са животом војника и визионара него једна махнита амбиција коју је подржавала готово цела српска културна елита, од Скерлића и Цвијића до Слободана Јовановића. Ретки појединци, попут Кракова, слутили су какав ће крај имати ова колосална бесмислица, а када се он (тај крај) стварно догодио, лично су плаћали Александрове дугове.

Земља наших царева

Захваљујући истраживањима Гојка Тешића и сјајним доприносима Зоране Опачић и Наташе Јовановић, тек сада, после готово пола века, стичемо потпунију слику о животу и делу Станислава Кракова као публицисте и књижевника. Сада постаје могуће право вредновање његовог литерарног дела. Што се тиче филмског – јер Краков је био један од најзначајнијих наших редитеља и филмолога између два рата, а ни доцније, у емиграцији, није га напуштала десета муза његовог пољског рођака Карела Ижиковског – озбиљно истраживање тек предстоји.

Када се заситио свега, тек тридесетих година прошлог века, с одушевљењем се посветио својој великој страсти – филму, о коме је зналачки писао цео живот. Доиста, Краков је филм сматрао делом своје судбине не само у „филмској прози“ попут свог великог савременика Алфреда Деблина (о чему сам опширније писао у својој књизи Српска авангарда и филм 1920-1932) него и у пракси уметничког филма, кроз дружење и дописивање с Фрицом Лангом и другим филмским уметницима и стварање више филмова (према сећањима Краковљеве ћерке Милице Арсенијевић Краков), што тек треба детаљније истражити. За сада, немамо целовит увид у његово филмско дело.

На пример, постоји обимна документација о серији филмова Кроз земљу наших царева и краљева (Југословенски просветни филм, 1932) коју је Краков темељито припремао и снимао на ширем подручју Старе или Јужне Србије према којој је гајио нарочит, сентименталан однос: „Простор Старе Србије био је и остао његова трајна љубав“, пише Мирко Демић. „За њега је то скупо плаћена територија, простор трајних немира и бајковитих јуначких подвига, подручје дубоких трагова средњовековног српског присуства, упркос вековном затирању, упркос пљачкању и својатању. У својој потресној књизи путописа Кроз јужну Србију Краков на једном месту резигнирано констатује: ’Апсурдности су увек највеће истине’.“

Данас о томе не знамо готово ништа, иако постоји грађа у Архиву Југословенске кинотеке и сачувана сценаристичка подлога. Зашто? Прво, зато што је дело Станислава Кракова готово педесет година било политички табу, у домену дугоруке Удбе и њених „црних листа“ у нашој филмској архивистици (ово је суморна и још ненаписана прича, која ће, чини се, остати под велом ћутње). Друго, зато што се у Титово време ничим није смело замерити Македонцима (који су недавно сами променили своје име и идентитет за шаку долара). Каква „земља српских царева и краљева“ у кинотеци, која се и дан-данас зове Југословенском, упркос чињеници да Југославије нема још од прошлог века! (Сваког новог министра културе питам када ће ова установа с листе најзначајнијих културних институција српског народа променити назив? Још нема одговора.)

За част отаџбине

Оно што је остало и што је нова генерација српских филмских архивиста учинила некако доступним су неми филм За част отаџбине (1930), документарно дело о Србији у Великом рату 1914-1918. и звучни/озвучени филм Голгота Србије или Пожар на Балкану (1940), проширена, документарно-играна верзија претходног филма, оба у производњи „Артистик филма“ из Београда. Власници ове фирме Андрија Глишић и Зарије Ђокић, истакнути српски продуценти и дистрибутери у периоду између 1928. и 1941. године, учинили су заиста све што су могли да Кракову омогуће увид и аквизицију архивског материјала из домаћих и страних извора, али и доснимавање (играну реконструкцију оних историјских сцена које није снимила документарна камера) делова Голготе Србије, који се стога може посматрати и као играна продукција. Штавише, међу најбољим „играним структурама“ у нашем међуратном филму које су оставиле снажан ауторски печат. Ова два филма, прецизније речено две фазе једне кинематографске замисли, доживеле су различиту судбину.

За част отаџбине имао је свечану премијеру у биоскопу „Луксор“, елитној престоничкој дворани браће Габај 1. маја 1930. године. У извештају за београдско Време читамо да је премијера била „изузетно успешна, да су јој присуствовали Краљевска влада, Цивилна и Војна Кућа Краљева, дипломатски кор, генералитет, представници државе и цео најотменији Београд“, како је писао Краковљев колега и један од пионира филмске критике у нас Драган Алексић Дада (надимак по авангардном покрету чији је био заточник).

„Филм се доживљава као епохални догађај за нашу кинематографију… Г. Краков се показао као прави уметник при избирању лирских сцена, које дају једну нарочиту топлоту, интимност и нежност овоме ратноме филму, препуном топова, јуриша, крви и смрти. У гро плановима, г. Краков је показао не само уметничко схватање већ и таленат једног првокласног фимског редитеља.“

„Судећи по исечцима из штампе, филм је са успехом приказиван широм Југославије (у Сарајеву, Загребу, Осијеку итд.), а о њему је извештавала страна штампа (руска, италијанска, чехословачка итд.)“, кажу Опачићева и Јовановићева у поговору Краковљевих дела, који даје преглед главних чињеница и тумачења.

Чврсто уверење Кракова

Десет година касније, колико је Кракову било потребно да прикупи нов материјал и сними игране реконструкције уткане у документарну фактуру, ситуација се из основа изменила. Светом је увелико тутњао нови светски рат, савезници су били поражени сви осим Енглеске, која се још једва држала, а нацифашизам, у пакту са Стаљином и Совјетском Русијом, био је нови господар Европе. Регент Павле и влада Цветковић-Мачек прекомпоновали су државу и последњим снагама одржавали неутралност, клизећи у Хитлеров загрљај у коме су се већ сасвим добро осећали Мађарска и Бугарска. Последње наше победе постале су крајње осетљив и политички непожељан садржај. Краков је, под притиском цензуре, био принуђен да га мења и прилагођава текућој ратној стварности. Другом приликом детаљно ћемо описати ове измене.

Упркос свему, цензура је пред премијеру, у марту 1940. године, забранила овај филм. Принцу Павлу тада није била потребна таква кинематографија, поготово не осталим „унутрашњим факторима“, од хрватских франковаца до загребачко-београдских комуниста, којима је постојећа држава била заједнички непријатељ. Тако је садржај Голготе Србије контекстуално измењен и цензура га је једва пустила у августу 1940. Последњи тон-филм који су успели да сниме Глишић и Ђокић биле су демонстрације 27. марта 1941, епохални звучни материјал снимљен на улицама Београда за савезничку фирму „Fox Movietone News“, „прошверцован“ преко Турске и Лисабона и приказиван по целом слободном свету под насловом „Ступање на престо краља Петра Другог“ са отворено антинемачким и антифашистичким садржајем. С доласком Немаца априла 1941, несрећни Глишић и Ђокић закопали су све ове филмове у околини Мионице и даље ћутали о њима као заливени. Гестапо је тражио ове филмове и саслушавао Кракова, који се склонио у окриље свог ујака, армијског генерала Милана Недића, тада већ председника „српске владе“ под Немцима.

Чврсто уверење, које је Станислав Краков заступао до краја живота гласи: „Наш филм отвориће свету нашу земљу, наш карактер, нашу историју, наше боје, нашу музику. Наш филм говориће уместо наших непреведених библиотека обема хемисферама“.

Тако је Голгота Србије успела да „преживи“ рат да би је весели Андра Глишић (Ђокић је погинуо приликом борби за Београд, октобра 1944) откопао у Мионици у новембру 1944, у присуству официра Озне. Тада је доспела у бункере комунистичке тајне полиције, доцније Удбе, где је чамила готово пола века, све до 1992. и поновне премијере овог филма, коју садашњи управник Филмског архива Југословенске кинотеке Александар Саша Ердељановић назива „тријумфалном“. Овим се прича о судбини оригиналне Голготе Србије Станислава Кракова, међутим, не завршава.

Остају питања: шта су откопали Глишић и ознаши у Мионици и у каквом је то односу према великом делу материјала који се налазио у заоставштини породице Глишић у Београду све до седамдесетих година, када је Кинотека једва успела да од ње откупи овај материјал и стави га под заштиту државе, под којом се још увек налазило целокупно дело Станислава Кракова, у целом поратном периоду проглашеног за издајника и народног непријатеља? Шта је Удба дала Кинотеци, а шта је задржала у свом поседу све до пада Ранковића, када је брдо филмских трака тајна полиција излучила из своје надлежности с благом препоруком да се „не користе баш много у јавне сврхе“ – што је, међутим, строго поштовано. Како је и на основу чега екипа Југословенске кинотеке, предвођена претходним управником Архива, реконструисала верзију која је деведесетих година прошлог века приказана народу?

Другим речима, колико је та реконструкција Голготе Србије, најважнијег филмског дела о „нашим последњим победама“, тј. величанственом доприносу Србије Великом рату, уопште аутентична? Како, на основу онога чиме данас располажемо, писати историју српског филма?

Све то уз сећање на солунског јунака, који се на челу своје чете пробио кроз Капију слободе 18. септембра 1916. на Кајмакчалану и поново 1918, од Доброг поља до Велеса (као први српски официр који је ушао у овај град), о чему ће доцније, као филмски редитељ, снимити узбудљива сведочанства. Све уз чврсто уверење, које је Станислав Краков заступао до краја живота: „Наш филм отвориће свету нашу земљу, наш карактер, нашу историју, наше боје, нашу музику. Наш филм говориће уместо наших непреведених библиотека обема хемисферама.“

Помози, Боже, да се ово и оствари.

Извор:
СТАНДАРД