РОДИТЕЉСТВО: НЕДЕЉНО ПОПОДНЕ

Пише: Леонор Тамајо

Кроз неколико година, недељна поподнева биће тиха, и ја ћу имати све време овог света да пишем; неће више бити кексића и домаћих задатака, и надам се да ћу тада моћи да се осврнем и помислим да сам добро обавила задатак.

Недеља је поподне, а ја читавог викенда покушавам да нађем који тренутак да седнем и пишем. Коначно сам ухватила мало времена јер видим да су сви заокупљени овим или оним, али онда сам схватила да немам јасну идеју о томе шта да напишем, и док сам размишљала о томе, машина за судове је завршила. Извадила сам судове, поново села, али и даље не знам о чему да пишем. Тада су ме позвали моји средњи клинци који праве неки колач и не знају да одвоје жуманца од беланаца. Поново седам, и даље без идеје. Извадила сам кошуље из веш машине и узела да их испеглам док су још влажне јер ћу тако брже завршити пеглање. Поново покушавам да седнем за рачунар, али један од малишана долази с питањима о домаћем задатку. Поново седам. Колач је већ направљен и зову нас све да га пробамо. Поново седам, и сад ми је јасно о чему желим да пишем.

Желим да пишем о недељном поподневу у кругу породице. Желим да кажем да нема ничег дивнијег од решавања недоумица у домаћем задатку, да ништа не испуњава срце више од тога кад чујеш гласић који ти каже „мама“, а још ако је у кући бука, тим боље.

Родитељима је дете све, иако знамо да је тај живот тек накратко стављен у наше руке, само зато да бисмо га обликовали и дали му крила да полети. Неколико година они нам испуњавају све време, не остављајући места готово ни за шта друго, и делује нам немогуће да ће икада доћи време када ће тишина у кући бити гласнија од буке коју су деца некада правила. То су године у којима су деца твоје слободно време, твој начин да водиш рачуна о себи и да живиш у присуству Божијем, она су најважније дело твог живота и најбољи начин да се развијаш и растеш, јер нема времена ни за шта друго, и у њима и са њима мораш да научиш да све то радиш, јер она су твој живот.

Претпостављам да ће за неколико година недељно поподне бити тихо, и ја ћу имати све време света да пишем; неће више бити кексића и домаћих задатака, а онда ћу, надам се, моћи да се осврнем и помислим да сам добро обавила задатак, да сам с њима учила, да сам се молила усред буке, да сам успешно извела тај „подухват“… и да сам уживала у свему.

Извор:
ИФН