НЕМА ВИШЕ ДЕЦЕ. НИ СУТРА, НИ ИКАДА ВИШЕ

Нова граница за оне који се боје живота назива се хируршка стерилизација. Сада је то нови модни тренд: нескривен, антиљудски, који има и следбенике.

Сада постоји категорија људи, друштвено препознатљивих, који су већ постали и предмет социолошких и психолошких истраживања, и који себе проналазе у одредници „слободни од деце“ (енг. childfree). Слободни, зато што немају децу и не желе да их имају јер су тако свесно одабрали, а не због неке физиолошке немогућности да имају децу или из разлога везаних за околности у којима живе.

И то зато што деца заправо изазивају стрес, страшни су преносиоци заразе, одговорни су за недостатак запослења за жене , па чак и за климатске промене. Дакле, одрасли који су довољно свесни да препознају тако очигледне истине, треба да буду у стању да схвате да је неопходно избегавати присуство деце у пицеријама, на крстарењима, у хотелима и тако даље.

Да ли је неморално размножавати се у доба климатских промена?

Имати децу је, иначе, избор који никако није морално неутралан, о чему сведоче све хитнија питања која поставља неколико америчких новина: „Случај против деце“, Њујоркер (2012); „Да ли би требало да имамо децу у доба климатских промена?“, NPR (2016), „Морамо да разговарамо о етици рађања деце у свету који се загрева“, Вокс (2019).

Док је дебата отворена, а екофеминисткиње, упркос чињеници да су и саме мајке, не налазе ништа боље за превазилажење анксиозности узрокованих мајчинством од микродоза психоделичних печурака, има оних који још „имају времена” да избегну катастрофу – ако не на планетарном, барем на личном нивоу – и који су одлучили да отклоне опасност од настанка те катастрофе и тако и нама омогуће предах. Боље речено, одлучили су се на три мала реза: два у близини стомака и један непосредно изнад пупка, таман толико да хирург убаци камеру, а затим извади јајоводе и тако дефинитивно и неповратно стерилише пацијенткињу.

Приче о свакодневним сакаћењима

Ово није хорор прича – Ноћ вештица је увелико прошла – већ огољена и сирова прича о самосакаћењу, ком је све више младих жена спремно да се подвргне, наводи једно америчко истраживање, како би себи омогућиле извесност живота без деце. Док читамо појединачна сведочења, наилазимо на изузетно значајне детаље: Рејчел Дајмонд (31), тиктокерка, која саму себе описује као „манекенку стерилизације”, одувек је „мислила да неће имати сопствену породицу […], терапеут ког је нашла на интернету неколико месеци након дипломирања помогао јој је да схвати да су пљуске по туру које је добила у детињству за њу биле толико дубока траума да се због тога плаши ауторитета као што је њен отац. Одлучила је да сама никада неће желети да постане ауторитет. Баш никада.” Због тога је уклонила јајоводе, и то искуство препричала својим пратиоцима – којих има 64.000.

Изабел, 28, самопроглашени антинаталиста (особа која је против рађања – прим. прев.), наводи да је „морално погрешно доносити дете на свет. […] Колико год да сте ви добри, оно ће и даље патити“. Волела би да сачека до 31. године да се подвргне билатералној лапароскопској салпингектомији – потребној за стерилизацију – али „с обзиром на Закон о откуцају бебиног срца“ (Изабел живи у Тексасу), „не могу да ризикујем да затрудним а да нисам у могућности да абортирам.” Већ су у току припреме за „прославу стерилизације”: славље уз суши и алкохол, као знак радости због могућности да се не „протраћи” живот.

Попут ње, Дарлин Никел, којој је 31 година – чини се да је прекретница од тридесет година на неки начин значајна за одлуку о „радикалној бездетности“ – већ годинама покушава да уклони јајоводе: изгледа да није лако добити повољно мишљење лекара за такву интервенцију, с обзиром на „велику стопу предомишљања“. Али млади људи с којима смо разговарали не маре за ову хипотезу: Челси (25) из Сакрамента, каже да јој се „деца гаде“ и додаје да су једини ризици које процењује у вези са операцијом везани за могућност инфекције или промене расположења услед анестезије. „За чиме да жалим?“ она пита: „Што ћу бити превише срећна? Превише слободна?“

Софија (19), студенткиња комуникологије, сматра да је много ефикасније да се подвргне стерилизацији него да примењује било коју „привремену“ врсту контрацепције: „Урадићу ову инвазивну ствар једном, одморити се неколико дана и никада више нећу о томе да размишљам.“ Софија никада није имала емоционално, па чак ни сексуално искуство, али се не брине због могућности да ће се предомислити: „Нема смисла жалити за оним што не можете да промените“, каже она и задовољава се тиме да могућност да ће једног дана имати партнера који ће желети децу назове „мистеријом”. С друге стране, најежила се када ју је анкетар питао шта има на уму за своју будућност: „Мало је тешко питати некога ко има деветнаест година и није завршио факултет какав живот жели да има“. Важно је стећи извесност „слободе“: а то шта ће она учинити с њом представља проблем којим ће се касније позабавити.

Нераздвојни сапутници: индивидуализам и страх

Шта је заједничко овим женама, овим причама? Пре свега, два елемента.

Прво, страх. А страхови испитаница значајни су у детаљима: „страх од трудноће, страх од ауторитета, страх од прееклампсије (стање у трудноћи које може да доведе до нежељених исхода за мајку и бебу), страх од постпорођајне депресије.” Па чак и страх од расизма, како каже Рејчел Дајмонд, белкиња која је у вези с црним партнером: „Не бих могла да кажем ‘Разумем како ти је’ када би [дете] дошло кући из школе где су га малтретирали због косе или боје коже“. Просто да се човек запита како су ови млади људи, који су толико уплашени, уопште у стању да се свакодневно суочавају са животом, и то не пред неким апокалиптичним или трагичним сценаријима, већ једноставним свакодневним околностима, које су апсолутно сличне онима с којима ће се морати суочити чак и ако не роде децу. Физичка нелагода, болест, разочарење, понижење: рађање деце може повећати вероватноћу таквих искустава, али ако елиминишете децу из своје будућности, ништа вам не гарантује да ћете бити заштићени од сваке животне потешкоће. Које ће друге зидове ове особе морати да подигну, која друга ограничења ће морати себи да наметну, које друге ампутације ће сматрати „ефикаснијим“ да би се осећале „безбедно“ у животу лишеном сваке сигурности?

Други: индивидуалистички исход утилитаристичког морала. Штавише, то што се ови млади људи придржавају етичког принципа по ком се „твоја слобода завршава тамо где почиње моја“ и „оно што је добро поклапа се с максимизацијом профита – оличеног у задовољству, задовољењу преференција или слично – за највећи број осетљивих појединаца“ изгледа да се сасвим подразумева, те оно чак није ни предмет расправе. Ако слобода подразумева неограничену дозволу за деловање у приватној сфери, која је праћена веома строгим обрасцима јавног понашања како би се избегао било какав „прекршај“ против трећих лица, и ако се сврха деловања увек процењује према последицама у смислу „благостања“ већине, онда је индивидуализам најочигледнији и, заиста, разуман исход. У ствари, што је мање појединаца укључених у исходе својих поступака, то ће више бити могуће препустити се било ком тренутном импулсу, без потребе да се узму у обзир последице које ће та радња имати на друге. Ко је тај који ограничава дозволу да се с времена на време одабере оно што вам падне на памет, више од крхког и потребитог појединца, према ком препознајемо вишеструке дужности одговорности и бриге?

Најзад стерилне. И шта сад?

Прецизно психолошко искорењивање чак и најмање могућности неумитног везивања за потребе и хтења другог људског бића делује као охрабрујућа перспектива, када више нема наде ни у какво истинско добро на овом свету. Остаје проблем како „провести време“, сада када смо ослобођене терета трудноће и родитељства: Рејчел Дајмонд и њен партнер решили су тај проблем тако што су усвојили Ру, анемичног питбула „с посебним потребама“. Њихов мали дом, пун акционих фигурица из серијала Звездани ратови, претрпан је предметима и играчкама за псе, које помажу Ру да превазиђе трауму будући да је пас „одгајан за борбу“. Ру се плаши других паса, а Рејчел својим речима каже да је старање о псу – „ј**ено огроман посао“.

Извор:
ИФН